Jelena Lengold je dobitnica „Andrićeve nagrade“ 2016, za zbirku priča „Raščarani svet“ (Arhipelag, Beograd). U knjizi je deset pripovedaka u kojima se “gradi intimistički svet, obojen intelektualnom skepsom, evokacijom i potrebom za ljubavlju…” Vikend priča laureatkinje koja je na korzoportalu već objavila dve pripovetke – “Drvored” i “Sneg”. Foto: umetnički radovi Ivana&Božo Šekularac, Galerija Pizana
I tako je jednog jutra, dok je stajala kraj frižidera i sipala jogurt u čašu, ni iz kakvog drugog razloga osim iz ljubavi prema krimi-romanima, gospođa V. pomislila: A šta bi bilo kad bih mužu usula malo otrova u jogurt?
Na ovu misao proželo ju je uzbuđenje slično onom koje bi osećala kad bi je gospodin V. škakljao jezikom po ušnoj školjci. Skoro da se zakikotala od iznenađenja, a koža na njenim leđima i rukama naježila se, kao od nekakve slasti. Ne, ne, naravno da ne mislim ozbiljno, ukorila je gospođa V. samu sebe, kao da neko može da čuje njene misli, naravno da ne mislim stvarno da mu stavim otrov u jogurt, samo razmišljam kako bih to izvela kad bih kojim slučajem želela to da uradim, da li bi tako nešto bilo moguće izvesti, recimo kad bi on bio neko sasvim drugi i kad bih ja bila neka druga i kad bi sve bilo drugačije? I još je pomislila kako bi volela da zna, da makar na trenutak oseti, kako se zaista osećaju svi oni likovi u romanima Agate Kristi dok istinski planiraju ubistva i dok bez imalo šale nekome ubacuju dve-tri kapi otrova u piće. Umirena mišlju da je sve to samo igra njene mašte, gospođa V. ode na terasu, noseći čašu jogurta u ruci, i poče da razrađuje detalje u glavi. Oblačno nebo ponekad natera čoveka na zaista čudnovate misli, reče ona jednom vrapcu koji ju je sa susedne terase posmatrao sa zanimanjem. Činilo joj se da je sve to zapravo mnogo komplikovanije nego što u filmovima i romanima izgleda. Pre svega, koji otrov, kakav otrov? Gde ljudi nabavljaju otrove? Koja je svrha toga da nekoga otruješ i da onda ova bezobrazno moderna nauka momentalno otkrije koji je otrov u pitanju? U tom slučaju potpuno je svejedno jesi li se mučio oko tajnog usipanja otrova ili si nekoga tresnuo oklagijom po glavi, rezultat je više-manje isti, u oba slučaja bićeš optužen za ubistvo s predumišljajem. Postoji li, međutim, neki otrov koji se ne može detektovati? U romanima obično postoji. Ali u stvarnosti, postoji li? Gospođa V. se setila knjige u kojoj je ubica iscedio otrov iz zelenih bobica tuje. Navodno, baš te obične, bezazlene bobice, kojih je travnjak oko njihove zgrade pun, alhemijski su raj za ubice! Ali, ako je to istina, kako to da svakodnevno ne nalaze mrtve pse i mačke po ulicama? Mora biti, pomisli gospođa V., da je to s tujom takođe izmišljotina, koja se, međutim, ne može lako proveriti. Tujine bobice svakako imaju karakterističan ukus koji bi svako morao da primeti. Što je zatim otvaralo sasvim novo poglavlje: poverenje potencijalne žrtve. Pod uslovom da znam koja je količina neophodna i da li je potrebno otrov dodavati postepeno ili sasuti sav odjednom, pod uslovom da su sva ta pitanja rešena, da li bi moj muž popio baš sve što mu dam, upita se ona. Da li bi mu postalo sumnjivo? U šta bih mu uopšte sipala otrov? Šta je to što dobro maskira druge ukuse? Gospodin V. gotovo nikada nije pio alkohol, tako da nonšalantno mućkanje cijanida u čaši viskija nije dolazilo u obzir. Gospođa V. je sumnjala u to da se svaki otrov onako brzo rastvori u čaši kao što bi filmski reditelji želeli da mi poverujemo. Ostao bi neki talog, promenila bi se boja pića, svakako bi se promenio i ukus. Čovek ne unosi u sebe gutljaj smrti baš tako lako i naivno kao što to u filmovima izgleda. Čovek ima intuiciju, pomisli gospođa V. Intuicija u čoveku verovatno vrišti u pomoć dok se ovako nešto događa!
Što je duže razmišljala o svemu tome, gospođa V. je sve više uviđala da otrov uopšte nije dobra ideja. Te, kada bi ona, teorijski i potpuno u vidu misaone spekulacije, želela da ubije svoga muža, morala bi, zaključila je, da se opredeli za neku drugu mogućnost.
Bilo joj je nažalost jasno da se u automobile ne razume dovoljno, da bi mu možda, kao što je takođe toliko puta videla na filmovima, prerezala neko crevo u motoru, što, međutim, neće sprečiti da kola krenu, ne, to nikako! Kola će se normalno pokrenuti, ali taman kad budu na nekoj užasnoj nizbrdici, i kada gospodin V. bude pokušavao da zakoči, ispostaviće se da kočnica ne radi. On će uzalud panično stiskati papučicu, pokušavaće da ukoči ručnom kočnicom, ali ništa se neće dešavati, osim što će kola, nošena gravitacijom, juriti sve brže i brže, i tako do svog neminovnog kraja, tras! Eksplozija na kraju, obavezno! Vatra će onemogućiti da se ustanovi da je ono crevo namerno prerezano. Ali, tu se takođe pojavilo nekoliko problema. Pre svega, kako bi procenila kada bi ulje iz kočnica – jer valjda je o tome reč? – iscurilo u dovoljnoj meri da kočnica prestane da radi? Kod koga bi se o tome obavestila, a da naknadno ovakvo jedno raspitivanje ne pobudi sumnju? I gde uopšte u njihovom gradu postoji takva nizbrdica? Dobro, pretpostavimo i da pronađe nizbrdicu, i da pošalje gospodina V. u neki deo grada gde je neophodno da joj se hitno obavi neki posao, šta joj garantuje da, jureći tako suludo nizbrdicom, bez kočnice, gospodin V. neće zakačiti nekog prolaznika, neki drugi automobil, neko dete možda? Šta ako se zakuca u autobusku stanicu na kojoj gomila ljudi stoji i čeka? Ni ovo rešenje nije valjalo, uzdahnu ona.
Jedna od osobina gospodina V. koja je gospođu V. najviše od svega nervirala bilo je njegovo predano sakupljanje velikih knjiga, enciklopedija, rečnika, istorijskih knjiga i atlasa. Sve te knjige, koje je on zapravo veoma retko otvarao, zauzimale su ogroman prostor na policama skoro svih zidova u njihovom stanu i, ako se ona pitala, samo su nepotrebno sakupljale prašinu, zbog koje bi ona posle po čitave noći tiho i tužno kašljucala. Najradije bih mu spalila sve te knjige, gnevno pomisli gospođa V.! No, postoji li neki način kako bi mu baš knjige došle glave? Njene su oči velikom brzinom šarale levo i desno, koncentrišući se na plan. Šta ako bih recimo odvrnula nekoliko šrafova koji policu drže pričvršćenom za zid? I ako bih ga zamolila da se popne na merdevine i s najviše police, koju ja nikako ne mogu da dohvatim, obriše prašinu? Šta ako bih rekla da mi se učinilo da sam tamo, skroz u onom tankom, tankom, procepu, između najviše police i plafona, ugledala miša? Ako bih mu sugerisala da skloni s te police nekoliko knjiga te da policu malo prodrma, da vidimo da li će se miš odnekud pojaviti? Ja bih se u tom slučaju sklonila na drugu stranu, a polica bi se obrušila na gospodina V., koji bi ionako bio na vrhu merdevina, i njegova sudbina bi, po svemu sudeći, bila zapečaćena! I to ničim drugim do njegovim dragocenim knjigama! Ha! Ali, odmah nakon časa nepomućenog veselja, gospođu V. obuze zabrinutost. Šta mi garantuje da bi zaista umro? Možda bi samo ostao hrom ili, još i strašnije, u kolicima, vezan za nju dvadeset i četiri časa, nesposoban da bilo šta uradi bez njene pomoći. Gospođa V. se stresla od ove pomisli i već je mogla videti sebe kako prebacuje toplo karirano ćebe preko njegovih beživotnih kolena. Za to vreme on rešava ukrštenicu u svojim kolicima i traži joj da ga počeše po leđima, da mu skuva čaj, da mu zavrne rukave na džemperu, da ga odgura do prozora da gleda na ulicu, da potom zatvori prozor jer mu je hladno, da ga umije, obrije, očešlja, ne, ne, više nije mogla ni da misli o tome.
Iz istog razloga brzo je odbacila i zamisao o puteru koji bi namazala na dno kade. Bila je to ideja kojom se samo kratko vreme zabavljala, ali neizvesni ishod, kao i u slučaju police, brzo ju je odvratio.
Razmišljajući o svemu ovome, gospođa V. se držala jednom rukom za ivicu terase. I odjednom shvatila: pa da! Ova terasa je klimava, ko zna otkad! Možda bi je trebalo rasklimati još samo malo, olabaviti tu i tamo neki zavrtanj, možda izvući one šrafiće koji ogradu drže za betonski pod? Ipak, pomisli gospođa V., to treba uraditi tako da policija, koja će po svemu sudeći ući u stan veoma brzo nakon nesrećnog događaja, ništa ne posumnja. Ona je videla u svim tim televizijskim serijama da su članovi najuže porodice uvek najsumnjiviji. To je prilična drskost, smatrala je gospođa V., ali skoro da nema filmskog policijskog zapleta u kome barem jedanput ne iznesu taj kompromitujući podatak kako najveći broj ubijenih strada upravo od ruke svojih najbližih.
Dakle, ona bi morala da bude očajna i izbezumljena po svaku cenu kad policija nahrupi u stan. Gospođa V. je brzo i lako zaključila da joj to ne predstavlja problem. Štaviše, vrlo je verovatno da ništa ne bi ni morala da glumi: sasvim je sigurno da bi bila i izbezumljena i uplašena. Bilo bi mnogo suza i drhtanja, tu nema nikakve dileme. Po svemu sudeći, morali bi da dovedu i Hitnu pomoć, koja bi joj dala jako sredstvo za umirenje i nešto za snižavanje krvnog pritiska. Oko nje bi sedele žene iz zgrade, držale bi je za ruke i govorile bi joj tihe, umirujuće rečenice.
I dalje pažljivo klimajući ogradu terase i proveravajući njenu pouzdanost, gospođa V. reče sebi da se skoro i ne seća kada je poslednji put gospodin V. proveo na toj terasi duže od minut ili dva. Izašao bi samo da uzme svoje cipele, koje je preko noći iznosio na terasu da se luftiraju. Govorio je da mu se ne sviđa pogled sa osmog sprata i da uostalom golubovi čine toliko nereda na svim terasama da mu ispijanje jutarnje kafe napolju nikako ne prija, čak ni po najlepšem vremenu. Uzalud je gospođa V. još one godine kada su se venčali stavila na terasu okrugli plastični stočić i dve stolice. Na prste jedne ruke mogla bi izbrojati prilike kada su zajedno sedeli za tim stolom. Pa onda, kako bi ga navela da stoji na terasi dovoljno dugo? I ne samo da stoji, već i da se svom snagom nasloni na ogradu, po mogućnosti okrenut licem prema sobi, a leđima prema ambisu? Kako? Eto još jedne nesavladive prepreke, pomisli gospođa V. i uđe u sobu.
Ali onda, kao da se samo proviđenje umešalo: pogled joj pade na novi foto-aparat koji joj je gospodin V. kupio tog proleća za rođendan! Za sada je tim aparatom gospođa V. napravila samo dve fotografije svoje difenbahije, sobne biljke na koju je bila veoma ponosna, i jedan pokušaj da kroz prozor snimi zalazak sunca, međutim ovo poslednje je više ličilo na neki razmrljani akvarel. Gospođa V. izgleda nije imala previše talenta za fotografiju. No sada, u svetlu ove igre kojom se, evo već čitavo prepodne, bavila, ona pomisli kako bi mogla da kaže gospodinu V. da želi da ga fotografiše pod posebnim osvetljenjem, napolju, s gradom i crkvom i mostom u pozadini. Pod jutarnjim svetlom? Ne, to ne bi bilo dobro, izjutra je gospodin V. nervozan i obično nekud žuri. Možda u onom istom zalasku sunca koji joj se prošli put nije posrećio? Mogla bi da mu kaže da se uhvati rukama za ogradu i pogleda u nju, dok bi ona stajala na vratima terase i slikala, slikala, slikala, dok… Tu se misao gospođe V. prekinula. Malo zbog činjenice da ju je prošla hladna jeza od pomisli da u tom trenutku ograda zaista popusti i gospodin V. (uz krik? ili nemo, bez glasa?) odleće nadole, u smrt. A malo i zbog jednog praktičnog problema koji je u tom trenutku osvestila. Naime, u popodnevnim satima sunčeva svetlost pada pravo na njihovu terasu i gospodin V. koji veoma drži do ovih tehničkih detalja i koji joj je o svemu tome govorio kada joj je poklonio foto-aparat, svakako bi kazao da takva fotografija nikako ne može da ispadne dobro, jer bi on, ceo, ostao u kontralihtu, budući da je sunce iza njega. Pa tako, on jednostavno ne bi pristao da se slika, nego bi se sve svelo na još jedno njegovo pridikovanje o tome da ona nikako ne razume osnovne postulate dobre fotografije.
Dakle, ipak jutarnje svetlo. Onda to svakako mora da bude vikend. Vikendom je gospodin V. u nešto boljem raspoloženju, a nedeljom posebno. Znači, nedelja ujutru. Imaju li neki plan za ovu nedelju, upita se gospođa V.? A onda se sama sebi nasmejala u ogledalu dok se češljala. Pobogu, kad bi neko slušao moje misli, mogao bi pomisliti da ja zaista smišljam ubistvo! Ne, nemaju ništa u planu za ovu nedelju. Samo miran dan kod kuće. Koji je danas dan, upita se ona. Sreda? Dobro, imam dakle skoro čitava tri dana da tu ogradu učinim dovoljno nebezbednom. Veš ću oprati već danas, tako da će se do vikenda sve sigurno osušiti. Bilo bi besmisleno očekivati da se gospodin V. fotografiše među peškirima i rubljem koje se suši. Takođe, pomisli ona, moram svakako paziti da se ja sama greškom ne oslonim na terasu dok sve to radim!
Misleći tako, gospođa V. je opet izašla na terasu, zapalila cigaretu i iznova rukom proveravala da li se ona ograda makar malo klima. Isto ovako sam, kao dete, proveravala da li mi se klima zub. Jedva smo čekali da nam se rasklima mlečni zub i da ga se rešimo. Setila se onog skoro sladostrasnog osećanja kada u ustima imate zub koji samo što nije ispao i kada se jezikom neprestano igrate s njim. A onda nekog jutra samo osvanete bez tog zuba. Da, to je bilo zabavno, to je bilo tako lako i tako lepo, pomisli gospođa V.! Čak bi me svi u kući pomalo i pohvalili za neobičnu hrabrost koju sam pokazala, a otac bi mi za nagradu dao i neku paricu da odem i kupim sebi sladoled. Ali ta prokleta ograda stoji tu prilično čvrsto, zaključi ona zlovoljno. Sagla se da pogleda gde je sve, i na koje načine, gvozdena rešetka pričvršćena za beton. Možda je to neprimerena pomisao, reče ona samoj sebi, ali nikako ne bih volela da uništim nokte dok razlabavljujem ogradu. Ako stavim rukavice, da li ću moći da rukujem šrafcigerom? Uostalom, ona je to toliko puta videla na televiziji, polomljeni nokti su vrlo visoko na listi sumnjivih indikacija kod onih zlobnih inspektora.
Ali, šta ako se ograda odvali samo delimično i ako se gospodin V., nekim čudom, oklizne i padne samo donekle? Šta ako recimo ostane da visi u vazduhu, držeći se za zid ili za deo ograde koji se, nesrećno, nije odvalio? Šta ako krene da viče: pomozi mi, pomozi mi! Šta ako ga čuju sa susednih prozora kako vrišti? Šta ako pogleda u nju, ogromnim ustrašenim očima i shvati da ona stoji na vratima terase i ne pomera se? Da li bi tada bila u stanju da zakorači i zgazi ga po prstima i tako učini da on izgubi i poslednje uporište i padne? Šta ako je on zgrabi za nožni zglob i povuče je za sobom u tom trenutku? Šta ako ona samo ostane da stoji, a on se ipak nekako iskobelja i vrati se među žive? Kako bi mu onda objasnila zašto nije pokušala da mu pomogne? Da li bi joj poverovao ako bi mu kazala da je bila u prevelikom šoku, koji ju je naprosto paralisao?
U istom času kada je osetila da joj srce od svih ovih misli udara kao da se upravo ustrčala uz stepenice, gospođa V. je, kao kroz neku omaglicu, čula da se ulazna vrata otključavaju. Hitro je ušla nazad u sobu, pogledala na sat i pokušala da vrati mir na svoje lice. Pa da, on se već vratio!
Ne govoreći ništa, gospodin V. je skinuo sako, izuo cipele, obuo papuče i otišao u kupatilo da opere ruke. Zatim je ušao u sobu, pogledao svoju ženu kako stoji i gleda ga netremice, nesigurno se pridržavajući za trpezarijski sto.
– Šta je s tobom? – upita je gospodin V. – Bleda si kao smrt.
Ona se nekako pribra da odgovori.
– Ne znam. Mislim da je to od vremena. Proleće je došlo tako naglo, čitavog dana osećam vrtoglavicu.
– Sigurno opet nisi doručkovala?
– Nema veze – uzvrte se ona po sobi – sad ću da postavim ručak i biće mi odmah bolje.
Umiren ovim odgovorom, gospodin V. je, kao i svakog dana, seo za trpezarijski sto, otvorio novine, i čekao ručak.
U kuhinji, gospođa V. je velikim reckavim nožem rezala kriške hleba i stavljala ih pažljivo u pletenu korpicu. Ali ruke su joj se još pomalo tresle. Dok je poslednje parče, okrajak, pokušavala da odloži, hleb joj iskliznu iz ruke i okrajak pade na pod. Zaista, tako bezrazložno poremetiti sebe, to samo ja umem, pomisli ona. Ono parče hleba s poda je bacila u kantu za otpatke, i zatim pošla u trpezariju da postavi tanjire, kašike, salvete. Videla ga je kako sedi, ne podižući pogled s novina. Naočare su mu pomalo padale na vrh nosa i zbog nečega što je čitao lagano je, negodujući, vrteo glavom. Gospođa V. je znala da on svoju misao neće podeliti s njom.
Vratila se u kuhinju da donese hleb i salatu. I skoro da je već izašla iz kuhinje, kad je odjednom obuze želja da ponovo otvori kantu za otpatke i uzme ono parče koje tek što je bacila među neke okrajke od jabuka, ljuske od krompira i mokre novine u kojima su bila i dva-tri ugašena pikavca. Izvukla je onaj okrajak i stavila ga sa strane, tako da ne dodiruje ostale kriške hleba. Gospodin V. je najviše voleo okrajak i znala je da će se odmah uhvatiti upravo za njega!
Nasmešila mu se ljupko dok se spuštala na stolicu i stavljala korpicu pred gospodina V.
– Tebi je malo bolje? – upita on. – Boja ti se vratila.
– Da – odgovori ona. – Odjednom mi je sasvim dobro, ne brini. Hajde da ručamo.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica