Vikend priča “Moje dve najbolje drugarice”. “…Onda su se pojavile njih dve – elegantne, vitke, u sivo-kajsija bojama. Nisu trošile reči kojima obično počinju poznanstva kada se predstavljamo u najboljem svetlu, birajući lične životne priče kojima bismo ilustrovali vedriju stranu “mrmot” života i našeg kretanja kroz prostor i vreme. Strpljivo su čekale da odaberem mesto u sobi gde bi se tiho, nenametljivo smestile…” Piše: Bojana Karavidić. Foto: Vladimir Holodkov
Život je nepredvidiva pojava iako mi se katkad čini da prolazim kroz mrmot dane – kuvam ista jela, kupujem iste namirnice na pijaci i u samousluzi, šminkam se na isti način decenijama, ruž nanosim na usne tako što ih rastegnem kao da se osmehujem i nepogrešivo ih obojim (sve prethodno navedeno mogla bih da obavim i u tunelu), obuvam prvo levu, pa desnu cipelu, izuvam ih obratnim redom, pijem crni čaj s oblačićem mleka… Sve u svemu, dani su pretvoreni u kolotečinu koju mogu da poremete samo nova ljubav ili novo poznanstvo. Oboma bih se zdušno predala.
Jednog septembarskog ponedeljka, ujutru, “mrmot niz” se poremetio.
Zaspala sam malo posle ponoći, uz blagi bol u desnom kolenu, da bih se od ubrzanog bolnog kljucanja probudila u zoru shvativši da ne mogu da se pomerim. Koleno je promenilo oblik, što je bilo očigledno i ovlašnim upoređenjem sa istim delom tela na levoj nozi. Posle odlaska kod ortopeda, kući sam se vratila sa nogom u gipsu od članka do kraja butine. Počeli su da se nižu jednolični dani. Mrmot je promenio obličje od “mrmota istih radnji kretanja” u “mrmot istih radnji u ležećem položaju”. King size krevet pretvorio se u pistu za nemoćno telo na koju su sletali prinošeni dnevni obroci, čajevi, knjige čije rečenice sam čitala po nekoliko puta dekoncentrisana od novonastale situacije i fizičke nemoći.
U ovoj turobnoj situaciji takoreći bolno mi je nedostajalo kretanje, makar i u „mrmot nizu“.
Onda su se pojavile njih dve – elegantne, vitke, u sivo-kajsija bojama. Nisu trošile reči kojima obično počinju poznanstva kada se predstavljamo u najboljem svetlu, birajući lične životne priče kojima bismo ilustrovali vedriju stranu “mrmot” života i našeg kretanja kroz prostor i vreme. Strpljivo su čekale da odaberem mesto u sobi gde bi se tiho, nenametljivo smestile. Bile su mi do pazuha, a meni se činilo da su nedostižne visine.
Smestila sam ih tik do kreveta. Ćutala sam pomalo zastrašena od njihovog nemog prisustva i očigledne odluke da ne nameravaju da se mrdnu. Posmatrala sam ih ispod oka. Nisu odustajale. Uspravne, isijavale su prijateljstvo i stabilnost čekajući momenat kada ću ih prihvatiti.
Došao je taj čas. Pored kreveta je bio i moj brat, svedok nastajućeg prijateljstva sa Njih Dve u “mrmotu istih radnji u ležećem položaju”. Vidim ja da Njih Dve nameravaju da me nateraju da stanem na noge.
“Baš su super”, ubedljivo je rekao.
“Misliš da je ovo lako?”, uzvratila sam podižući leđa sa uspravljenog jastuka spremajući se da ustanem i prihvatim prijateljstvo Njih Dve.
Brat je bio posrednik našeg prvog dodira. Stao je ispred mene. Pomogao mi je da ustanem iz kreveta. Jednom rukom pridržavala sam se za komodu, težište prebacujući na nepovređenu nogu dok je “gipsana” lebdela. Njih Dve su još uvek bile na mestu gde sam ih postavila, tik uz krevet. Prenule su se kada sam odlučila da ih mrdnem s mesta. Dograbila sam jednu, pa drugu. Postavila sam ih pod pazuh naslonivši se na njih svom težinom. Nemo su me prihvatile. Od tada su to dve moje najbolje drugarice – štake.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica