I sada, toliko decenija od događaja koji sam naumila da vam prepričam, uzdrhtim od sećanja na priredbu koju smo u obdaništu priredili mamama za Osmi mart, i podelu uloga koja joj je prethodila.
Vaspitačica Jovanka, karakterna crnka, već posle Nove godine počela je da objašnjava, nama, deci u predškolskoj grupi, šta je godišnje doba proleće – da se tada budi priroda, da visibabe promaljaju bele glavice ispod otapajućeg snega, da su ljubičice u niskom startu, njima treba više sunca, da životinje željne svetlosti i kretanja izlaze iz zimskog skrovišta, da dani postaju duži, da će doleteti ptice selice, da je naše telo željno svežeg voća i povrća, da se u proleće rađaju nove ljubavi o kojima postoje stihovi, i da se, generalno, sve obnavlja. Blago meni, mislila sam, rodila sam se nekoliko dana posle Osmog marta, nadomak buđenja flore i faune.
Upućujući nas u karakteristike proleća, lepa vaspitačica Jovanka, teget somotskim očima šarala je po nama.
Ovo je bio kasting za osmomartovsku priredbu. Devojčicama su bile namenje uloge cveća, dečacima divljih životinja.
Prema izrazima naših lica, sladeći nam zamišljenu prolećnu baštu koja se promalja dok kopni sneg, vaspitačica će podeliti uloge dok nas upućuje u lekciju o prolećnoj flori. Ne trepćući je slušamo, uglavnom ne razumevajući opise belih latica visibaba i mirisnih, tankoćutnih ljubičica. U glavi mi je samo predstojeća priredba. Da li ću dobiti neku solo ulogu, osim nastupa u horu? Uspavljuje umilni glas vaspitačice Jovanke dok objašnjava kako je cvet visibabe pretežak za dugačku, stabljiku – končić, pa se biljka snašla – savila se pri vrhu da je ne bi slomio cvet i tako je imenovana kao visi-baba. Nije objasnila zašto je cvet baba. Moja baka je Baka, nije Baba. U tom trenutku, sve devojčice žele da dobiju ulogu visibabe – prolećne princeze koja je savladala zemljinu težu, nije pokleknula. Zatim sledi priča o kraljici ljubičici – njeno ime govori kakve je boje, ovekovečili su je mnogi slikari, „Deco, u trpezariji imamo uramljene ljubičice koje je izvezla grupa pre vas”, njen opojni (šta li znači opojni?) miris prepoznaćemo u sapunu, jedna čuvena glumica iz Amerike (gde li je ta Amerika?), zove se Elizabeta, jedina na svetu ima ljubičaste oči i zbog toga je svi obožavaju, ljubičica ima krhku, ali za razliku od visibabe kratku stabljiku na čijem vrhu se šepure latice upijajući blagu sunčevu svetlost. Sada sve devojčice žele da dobiju ulogu ljubičice i da imaju oči kao ta Elizabeta.
Lepa Jovanka, karakterna crnka, u nastavnu jedinicu Proleće uvodi još jednog vesnika proleća – kukurek. Kratko objašnjenje – cvet žućkasto zelenkaste boje, ne miriše, nalazi se u svakom buketu visibaba kao prateći cvetić. Ni jedna devojčica ne želi da dobije ulogu bezličnog kukureka koji, jasno je, ne može biti glavna uloga.
I kao što obično biva u životu, čega se najviše bojiš, dogodi se.
Do danas se pitam zbog čega je vaspitačica Jovanka baš meni dodelila ulogu kukureka?! Da li sam je gledala snenim očima, pa joj se činilo da sam nedorasla glamuroznim ulogama ljubičice i visibabe, da li sam joj bila nesimpatična zbog frizure na lonac, možda joj se nije sviđala moja na kolenima istegljena trenerka, možda pamti kada sam se u mlađoj grupi rasplakala u Deda Mrazovom krilu, možda nije volela plavooke, ko zna, možda ju je uoči venčanja ostavio neki plavušan? Galimatijas misli uznemirava me do danas dok savladavam nelagodu što sam na osmomartovskoj priredbi bila kukurek, što me lepa vaspitačica Jovanke nije odabrala za ulogu visibabe ili ljubičice. Kukurek i ja kukamo u tonalitetu epizodista.
Otrovna kap kukureka nije me mimiošla. Mama nije bila na osmomartovskoj priredbi. Zakasnila je. Nije čula kada izgovaram reči kukureka u žutozelenom papirnom kostimu, sa šeširićem na kome se šepurio sveži cvet kukureka. Ovim događajem obistinile su se moje slutnje da nisam njihova ćerka rođenjem, već da su me usvojili. Dok su nunali moju gugutavu, ćelavu mlađu sestru to sam naslućivala pitajući se zbog čega im je pored mene bilo potrebno još jedno dete. Zašto nisam ostala njihovo jedino čedo? Mislim da je lepa vaspitačica Jovanka znala da oni nisu moji roditelji i da sam zbog toga i dobila ulogu kukuruka. Tikva sam bez korena.
Mama mi prilazi dok skidam kukurek kostim. Prigrljenu me ljubi. Pitam je ohrabrena – „Vi ste me usvojili, Seka je vaše pravo dete?”. Mama zapanjena, grli me jače, zasipa me poljupcima – „Ti i Seka dobićete uskoro brata ili sestricu, svi ste naša deca”.
Oslobođena kostima kukureka i mozak je proradio, sve mi je postalo jasno. Ne sećam se da je mama imala veliki stomak sa Sekom u njemu, beba Seka kao da je sletela u naš stan.
Objasniću Seki da smo obe usvojene, da mama i tata nisu naši roditelji, da su uvek želeli svoje pravo dete i ono će se roditi za nekoliko meseci. Seka ima četiri i po godine, ali će shvatiti o čemu se radi. I reći ću joj da se pretvara kao da nema pojma o događaju koji sam raskrinkala kada sam na osmomartovskoj priredbi u obdaništu dobila ulogu kukureka.