Vladimir Mitrović, istoričar umetnosti, viši kustos u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, autor studija, tekstova, izložbi iz istorije arhitekture 19. i 20. veka u Vojvodini i Srbiji, kao i savremene umetnosti. Knjige: Arhitektura Đorđa Tabakovića (Pokrajinski Zavod za zaštitu spomenika kulture,2005), Arhitektura XX veka u Vojvodini (Akademska Knjiga, Novi Sad, MSUV, 2010 ), Iz istorije kulture i arhitekture: zapisi jednog istraživača 1994-2014, (Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 2016). Vikend priča/ esej o Podgrađu Petrovaradinske tvrđave čiji je potpuni naslov – Ja, Laurencijus Fojthajner, vojni graditelj i nesvršeni student spekulativne teologije. Fotografija: Dragana Kojić.
Rođen sam u varadinskom Majuru, ako se majka tačno seća, krajem novembra prestupne 1672. godine. Otac mi je bio isluženi ratnik, skraćen za levu ruku, sa više rana u telu, ribar i pijanac kome je kiselkasto vino iz obližnjih vinograda došlo glave kada se utopio u Dunavu, jednog hladnog jesenjeg dana, nekoliko godina posle mog rođenja. Majka je gajila povrće i male, pirgave kokoške koje je prodavala vojnom liferantu, visokom Nemcu krupnog lica i umornog pogleda. Stariji brat bio je oberlajtant u petrovaradinskom Gradiću, dok je sestra, par godina mlađa od mene, služila u kafani, kuvala i pravila pivo za vojsku. U toj kafani ja sada, nakon nešto manje od četiri veka, živim sa suprugom Olgom, mačkom Sofijom i njenih petoro nemirnih mačića. Toliko o mojoj porodici. Ondašnjoj i sadašnjoj.
Čitav svoj (prvi) život bio sam vezan za Tvrđavu, od malih nogu muvao sam se po gradilištu, voleo sam kamen koji su osuđenici, okovani teškim lancima na nogama, donosili ko zna od kuda. U školu nisam išao, ali, kažu, kao mali bio sam bistar. Sa desetak godina, brat mi je pomogao da se ušunjam u svet graditelja sazdan od bivših i sadašnjih vojnika koji su se selili iz mesta u mesto zidajući kuće i crkve za razne konfesije.
Osmanlija se skoro i ne sećam. Majka mi je pričala da su bili prljavi, nasilni i zli. Pričala je još da su se borili samo između zore i sumraka. Protivnici ih nisu u međuvremenu napadali. Loša taktika. Nasrtali su na lokalne žene, bez obzira na njihovu starost, a potom pušili dugačke nargile i tužno pevali, bez instrumenata. Nisu pili. Bilo je to za moje sećanje davno. Moji su bili Nemci, ali otac i majka se svojih nisu sećali. U čestim seobama podstaknutim kugom i drugim bolestima, rasli su sa rođacima i komšijama. U vreme mojih dečačkih dana kroz mesto su prolazili doseljenici. Sporo su vozili kola natrpana raznim potrepštinama, praćeni kravama dugih rogova, kozama i sitnim, lajavim psima.
Kako su kasniji letopisci zabeležili, Petrovaradin je zbog strateške važnosti razrušen 1690. u mojoj osamnaestoj godini. Neposeredno pre tog varvarskog čina, sa majkom i sestrom izbegao sam dublje u Srem, te nisam video to zlo. Dve godine kasnije, u nedelju 18. oktobra, postavljen je kamen temeljac,svečanost je bila velika, sa mnogo učesnika, vojnika i mantijaša pristiglih sa izbeglicama iz Bosne koje su se naseljavale po Sremu i Bačkoj. Dok su radnici Tvrđavi još dodavali delova, Turci su iznenada, u jesen 1694. iznenada i žestoko napali posadu, ali Tvrđavu nisu osvojili niti znatnije oštetili.
Kako sam radio na podizanju manastira
Prvi posao u kome sam učestvovao bilo je postavljanje temelja za franjevački manastir u Suburbiumu zvanom Gradić, 1699. godine. Prisustvovao je i nadinženjer Vamberg kojem se pripisuje projektovanje i nadzor na gradnji obnovljene Tvrđave. Vamberg je ubrzo preminuo ne ostavivši potomke. Ni tada nismo znali da li je on, ili neko drugi, izradio planove za manastirsko zdanje. Bilo je leto, nesnosna vrućina, od komaraca se nije video ni obližnji Dunav. Tvrđava je već bila donekle podignuta kada su u Suburbium, u one dve kućice na kraju, doseljeni fratri. Ozbiljni i ćutljivi, nisu marili za radnike i osuđenike. Svakih nekoliko nedelja dolazio im je glavni fratar sa novcem za namirnice i radnike. Bedno, kako to samo fratri mogu. Tek kasnije stigao je obrazovaniji kler koji je okupljao starosedeoce pričajući im biblijske priče. Ali, i oni su slabo plaćali najamnu snagu, pa su prekidi radova bili česti. Tada sam prvi put video knjige, uglavnom jevanđelja, pisana meni stranim jezikom. Fratri su bili disciplinovani, pomagali su u gradnji i tiho pevušili. Radnici su došli sa raznih strana, govorilo se više jezika od kojih sam prepoznao moj, nemački i, znatno manje, mađarski. Slovenske jezike nisam razumeo, mada je dosta radnika pričalo tim čudnim jezikom, jakih emocija i tvrdih slogova. Oni su bili bučni, silovitih pokreta i često su uzvikivali psovke. Nisu mi bili bliski, naročito noću kada su se opijali, žestoko tukli, a zatim grlili. Sama crkva nikla je brzo, za dve sezone uspeli smo hram staviti pod krov. U isto vreme došli su i Isusovci, pa smo povremeno radili sasvim iste poslove na dve crkve. Fratri koji su rukovodili gradnjom i plaćali radnike, često su se sukobljavali. Vikali su na radnu snagu, pretili im smanjenjem i onako malih nadnica, a međusobno skoro da nisu razgovarali.
Kako sam potom učio u manastirskoj školi
U tek podignutom samostanu nekoliko fratara je, uz dozvolu potkupljenog biskupa, otvorilo školu ili, kako su je tada zvali, studije filosofije, kasnije proširene predavanjima iz morala i spekulativne teologije. Mala zgrada, tik uz samostan i njihovu gostionicu od koje su ubirali zamašne priloge, bila je ispunjena studentima iz obližnjih mesta Srema i Slavonije. Bilo je i Bosanaca, kršnih i lepih.
Moja zaduženja u samostanu su bila, pored prisustva na predavanjima, i pomoć pri zidarskim i tesarskim radovima koji su neprekidno trajali. Fratri su govorili da treba iskoristiti trenutak (istina, trajao je već nekoliko godina) i graditi što više i što brže. Pošto sam imao određenih iskustava u organizovanju radnika, njihove ishrane i zadovoljenja raznih potreba (uključujući i žene koje sam vešto lagao i potplaćivao), fratri su me voleli i dozvoljavali da izostajem sa nastave. Hranu sam nabavljao u okolnim selima, Majuru i Karlovcima. Vino takođe. Prema meni i mojim potrebama fratri, začudo, nisu bili škrti. Jedan od njih, neki Josip Mihić, bio je vrlo blagonaklon. Imao je titulu lektora filosofije i svi su ga poštovali, pa i zazirali od njega, jer je imao dobre veze u visokom kleru. Taj Mihić mi je i pored blagonaklonog stava, bio jako sumnjiv. Ispostavilo se, kasnije, da je on okupljao razne spekulativce i puštao ih da zapanjenim studentima iznose svoje jeretičke stavove. Lično, nije me to uzbuđivalo. Nisam bio u školi, sve više vremena sam provodio na gradilištu sa radnicima i graditeljima. Sa njima sam posle i otišao, uoči pretvaranja škole u vojnu bolnicu.
Pre nego što su nam zabranili školu, u manastiru su se počeli okupljati čudni ljudi. Propovedali su nešto što je bilo suprotno zvaničnoj religiji. Tek kasnije, posle par vekova sam saznao da su to bile sektaške teorije koje su pokušale da sakralizuju obične, životne pojave i time ismeju i profanišu samu sakralnost – čedoroditelji, nečedoroditelji, raspevane natukače, begunci, treskavci, bičevani, nemoleći, nehoteći, dobročinitelji, kućevljani, likujući, svetobolni, svakodnevničari, svetohranci i brojni drugi o kojima ni danas ne znam mnogo. Ipak, tada, ta tmurna i nerazumna tumačenja svetih spisa ošamutila su religiozne ljude, koji su u veku pobožnosti polako gubili nadu u spasenje. Te sekte bile su organizovane sa strane, kao grupe koje su kroz ritualne činove krišom činile dobra dela. Njihova dela – Mudrost gladi, Tajanstveno gostoprimstvo, Teologija hrane, Duhovna pravila za ponašanje za i ispod stola, Treći talas itd. – musavi studenti su čitali u retkim trenucima odmora, kada ih fratri nisu gonili da dograđuju i održavaju manastirsko zdanje (…).
Eto, i danas živim u Gradiću, u ulici Beogradskoj, broj jedan. Naša je kuća podignuta kada sam imao više od 40 godina i upravo se vratio sa dugog hodočasničkog puta. Danas sam ponovo tu, kako već rekoh, sa ženom i mačkom. Čekam da nove gradske vlasti zabrane saobraćaj u glavnoj ulici Gradića, pa da sednem i napišem memoare.
Zaboravljeni grad – Podgrađe Petrovaradinske tvrđave, Suburbium, Muzej grada Novog Sada, Futura publikacije, Novi Sad 2005.
PROČITAJTE DRUGE vikend-prica