Dragica Tomka – Vikend priča “Hodajući Timgadom” je iz njene zbirke “Putujuće perle – Priče nastale na putovanjima” (Samostalno autorsko izdanje, 2020, Novi Sad). Piše poeziju (zbirka “Latice bulke”), putopise. Priča “Ručica u ruci” nagrađena je na Konkursu Udruženja nezavisnih pisaca 2018. Ilustracije (fraktalni crteži): Dragica Tomka
Muzika: Gurdjieff-De Hartmann, Vol 01: Voyage vers des lieux inaccessibles, Alan Kremski
Boja: ljubičasta
Miris: majčine dušice
Ukus: zrelog grožđa
Stari razrušeni, vremenom prekriven drevni grad iz perioda velike rimske imperije. Građen da u njemu mirno žive rimljani, zidinama odvojeni od ostalih ljudi zatalasanog alžirskog mediterana. Nekada moćan i jak, danas razrušen i skoro zaboravljen. Mesto je isto. Vreme nije. Toplo proletnje sunce obasjava belinu kamena. Svuda je kamen. Kaldrma stara, neravna, od različitog kamena složena. Šta sve krije u sebi taj kamen? Koliko je ljudi koračalo ovim kamenom koji je uglačan od nanošenja namera i brisanja uspomena? Hodam. Osećam tragove tih ljudi koji su vekovima hodajući živeli ovde. Tanani su ti tragovi, ali su tu. Tihi povetarac donosi mi slike prošlih vremena. Osećam ih vraćajući se unazad. Hodam. Lagano. Ispred mene kapija. Ogromna, kamena, izrezbarena sa reljefima koji pričaju svoju priču. Prolazim. Na trenutak mrak, bezvremena tišina i zov. Predajem se. Izlazim.
Bela toga obavija mi telo. Duga. Preko toge obavijena ljubičasta stola. Štiti me od vetra. Ispod grudiju stola skupljena pojasom sa velikim brošem. Rimske kožne sandale na nogama. Kosa duga, crna, pružila se po leđima. Jaka sam i mlada. U grudima lupa mladalačko srce.
Posmatram lagani hod važnog patricija ogrnutog bogatom togom koga sluge prate, a prijatelji sa njim razmenjuju misli, ideje, planove. Čvrsti su ti koraci, nose važnost i slavu. Bodu eter koji ih okružuje. Ne raspoznajem reči, ali mi nisu niti važne. U trenu se susretoh sa divljim brzim pogledom dva crna oka. Munja kroz telo proletela. Hodam dalje. Vetar mi sa gore miris daljine i svežinu trenutka donosi. Lelujaju pramenovi kose i skuti stole. Hodam tražeći nove tragove. U uzanoj ulici sitnije kamenje složeno je. Do kuća plebejaca me vodi. Uredno nanizane protežu se u dubinu. Jednostavne su i lepe, kamene, čvrste. Na trgiću ispred praonica veša od kamena složena i u njima voda curi. Čujem smeh i reči razdragane. Žene ljubav u veš unose. Peru ga, izbeljuju i ispiru. Žuborenje vode sa fontane dolazi i nosi me dalje. Kamen pod nogama od graje treperi. Pijaci se približavam. Žamor i graja mnoštva me zaustavlja. Stajem. Osetim poziv. Miris bilja sveže ubranog sa okolnih polja. Boje raznobojnog voća mame. Ukus dobrog vina naslućujem. Sedam na kamenu klupu. Pesma devojaka stiže. Ljudima pevaju, radost im donose. Žmurim. Osetim. To je mesto susreta, priče, saznavanja i probanja. Živo je. Senka nečega prekriva mi lice. Osetim neki titraj. Podižem glavu. Iznad mene par crnih očiju. Blagih. Posmatraju me. Obaram pogled od stida, ili skromnosti. Glas mi podiže glavu i vidim u ruci grozd veliki. Podelimo ga, biće slađe, osetim kako mi oči kažu. Ustajem. Osetim udar po celom telu. Drhtim od unutarnje radosti dok grizem slatke bobice grožđa. Na drugoj ruci osetim dodir. Tih, jedva primetan. Dovoljan. Glasovi prodavaca sveže ribe prenuše me iz trenutka. Crne oči su nestale. Idem dalje. U srcu ponesoh ukus zrelog grožđa i blesak očiju crnih. Kamena ulica kroz niz kamenih kuća do teatra me vodi. Kameno gledalište u ovalu pozornicu za glumce uokviruje. Penjem se stepenicama na vrh. Sedim. Topli kamen me greje. Čujem glasove odozdo. Ne razumem, ali osetim da pesmu bogovima pevaju. Iza maski kriju sebe. Pesma bogovima je snažna, uzdiže veru i lakoću unosi. Pridružujem se. Zvuk iz grudiju u daljinu se širi. Vreme ne postoji. Tu sam sada u beloj tunici sa ljubičastom stolom rimljanki u večnost sjedinjena. Crne duboke oči tražim. Osećam da su tu negde medju stotinama drugih. Kriju se. Samo su kao bljesak munje uronile u moja sećanja.
Noseći zvuke pesme nastavljam hod po gradu u kome je život živ. Miris divljeg bilja sa okolnih polja do mene dolazi. Ulazim kroz kamena vrata u biblioteku. Na zidovima urezane misli učenih ljudi. Knjige su ostavile tragove. Sedam na jednu klupu. Uranjam u slova i slike. Na jednoj stranici prepoznajem lik sa crnim dubokim očima. Treba nešto da pročitam, da saznam, da protumačim, ali ne uspevam. Ta knjiga za mene nije jasna, ili nije vreme da je spoznam. Izlazim iz biblioteke noseći pitanje. Nastavljam hodanje.
Ispred mene kapija. Velika čvrsta lepa. Da li da prođem? Kuda taj kameni izlizani put vodi? Prolazim. Sedam na prvi kamen. Osetim zemlju pod nogama. Skidam togu i stolu, masku sa lica. Izuvam sandale rimljanke. Dodirujem rukom zemlju i svoja bosa stopala. Tu sam. Timgad je ostao iza mene, iza kapije. Ovo je negde drugo. Miris majčine dušice dolazi do mene, toliko poznat i drag. Ali ko sam ja? Dodirujem se. Kratka seda kosa, bermude, majica. Ali ispod toga sam neko drugo?! Ustajem i žmurim. Osetim da vreme nisam ostavila iza sebe. Naslućujem vremenski tunel. Nema dimenzije, nijednu. Tiho stojim i čekam. Neki treptaj, blagi dodir, bljesak. Miris majčine dušice me budi. Osetim kamen na kojem sedim, zemlju ispod stopala. Polako otvaram oči. Izmaglica sna nestaje. Sve više i sve bolje spoznajem da sam ovde i sada. Devojka iz Timgada je nestala. I par crnih dubokih očiju. Pramenovi sećanja uranjaju u neku od ćelija, ili nestaju? Ko sam? Gde sam? Ne znam. Spoznaću jednom.
Ustajem i pridružujem se grupi posmatrača sveta. Ostaci nalazišta rimskog grada Timgad čuvaju tragove nekih vremena i fragmente mene.
Hodajući Timgadom, bezvremenost, sunce mi i vetar kosu mrse, 16. april, 2018.
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica