Sol Belou (Montreal 1915 – Bruklin 2005), Nobelovac jedan od najznačajnijih američkih romanopisaca. U romanima, kao što su ’’Pustolovine Ogija Marča’’,’’Planeta g. Samlera’’ i ’’Humboltov dar’’– shvatanje moralnog značaja ’’ljudskog života’’ predstavlja kao strastvenu borbu glavnih junaka. Roman „Hercog“ je njegovo autobiografsko delo najvećim delom. Vikend priča je odlomak iz tog romana. Prevela: Slađana Marković. Foto: 57. Oktobarski salon u Beogradu
Atina Papadopulos, Dijabetična menažerija
Grad Njujork ga sada nije mogao zadržati. Morao je da ode u Čikago da vidi kćer, da se suoči sa Madlenom i Gersbahom. Odluka nije bila doneta; ona je jednostavno iskrsla. Otišao je kući da se presvuče, skinuo novo odelo u kome se zabavljao i obukao staro pamučno. Srećom nije se raspakovao po povratku iz Vajnjarda. Na brzinu je proverio šta ima u putnoj torbi i izišao iz stana. Karakteristično je bilo što je bio rešen da dela iako nije jasno znao šta treba da učini, čak ni onda kad je shvatio da nema kontrole nad svojim impulsima. Nadao se da će u avionu, u kristalno čistom vazduhu, razumeti zašto je krenuo.
Veliki mlaznjak ga je za devedeset minuta odneo u Čikago, leteći na zapad u pravcu suprotnom od obrtanja zemlje, produžujući mu tako popodne i sunčevu svetlost. Ispod njega su se penušali beli oblaci. I sunce – kao mrlja koja nas štiti od čitave vasione u raspadanju. Zagledao sam se u plavetnu prazninu i oštro presijavanje avionskih motora. Kad je avion ponirao, stiskao bi zubima usnu. Ne stoga što se plašio letenja, već što mu je palo na pamet da bi – u slučaju da se avion sruši ili prosto eksplodira (kao što se nedavno desilo iznad Merilenda kada su ljudska tela bila viđena kako se rasipaju i padaju kao zrna graška iz ljuske) – Gersbah postao Džunin tutor. Ukoliko Simkin ne bi iscepao testament. ’’Dragi Simkine, prepredeni Simkine, iscepaj taj testament!’’ Postojale su takođe i one dve polise osiguranja, od kojih je jednu kupio otac Hercog za svog sina Mošu. Ali pogledajte samo na šta se izmetlo to dete, taj mali Hercog – zboran, smeten, stegnuta srca. Kažem sebi ono što je istina. Nebo mi je svedok. Stjuardesa mu ponudi piće ali on odbi odmahujući glavom. Osećao se nesposobnim da pogleda u devojčino lepo, zdravo lice.
David Maljković, Tek treba da dobije naslov, 2017
Kad se mlaznjak spusti, Hercog pomeri sat unatrag. Pohita kroz izlaz 38, dugim hodnikom sve do poslovnice gde se iznajmljuju automobili. Za identifikaciju je imao karticu Ameriken Ekspres, vozačku dovolu iz Masačusetsa i univerzitetsku legitimaciju. On lično bio bi podozriv kad bi video tolike razne adrese, da i ne pominjemo prljavo zgužvano pamučno odelo koje nosi ovaj podnosilac zahteva Mozis Elkanah Hercog. Ali službenica kojoj predade ispunjen formular – ljubazna, krupna, kovrdžava, nosata ženica (čak i u svom trenutnom neraspoloženju Hercog se oseti pozvanim da se slabo nasmeši) upita ga samo da li želi kabriolet ili zatvorena kola i odveze se pokušavajući da se pri zelenkastom bljesku svetiljki i sunčanoj izmaglici snađe među nepoznatim signalima. Prođe kroz petlju i iziđe na autoput, a zatim se ubaci u brzu saobraćajnu traku – u ovoj zoni brzina je bila oraničena 60 milja na sat. Nije poznavao ove nove četvrti Čikaga. Glomazni, zagušljivi, nežni Čikago, smešten na svoje nekadašnje jezersko dno; tamnonarandžasti zapad i promukla tutnjava fabrika i vozova koji bljuju dim i čađ u tek rođeno leto. Saobraćaj je bio veliki iz pravca grada, ali ne i na Hercogovoj strani puta, i on se držao desne trake tražeći imena poznatih ulica. Posle Hauardove ulice našao se u samom gradu i dalji put bio mu je poznat. Silazeći sa autoputa kod ulice Montrouz, skrenu na istok i poveze se prema kući pokojnog oca, maloj dvospratnici od opeka, standardnog tipa, građenoj serijski, sa kosim krovom, betonskim stepenicama dograđenim na desnoj strani, sandučićima za cveće duž prozora sobe s lica, sa travnjakom u vidu debelog tepiha trave između trotoara i temelja; duž ivice rasli su brestovi i one ofucane, pocrnele i prašnjave topole sa izboranom korom i lišćem koje sredinom leta postaje kožasto. Bilo je i nešto cveća, svojstvenog Čikagu, kao što je crvena i purpurna petlova kresta – jedna vrsta prirodnog rastinja koje izgleda kao veštačko. Te šašave biljke dirnuše Hercoga jer su bile tako lišene ljupkosti, tako banalne. Seti se koliko je otac voleo baštu i kako je, u vreme kad je stari Hercog pri kraju života postao vlasnik kuće, uveče polivao cveće crevom i izgledao ushićen, spokojna izraza na licu dok se njegov prav nos naslađivao mirisom zemlje. Dok se Hercog izvlačio iz iznajmljenog automobila, prskalice su se obrtale desno i levo i poigravajući rasipale svetle kapi u velovima duginih boja. A ovo je kuća u kojoj je, pre nekoliko godina, jedne letnje noći, umro otac Hercog naglo se uzdigavši u krevetu sa uzvikom ’’Ich shtrab!’’ (Umirem, prim. prevodioca). Potom je umro i njegova jarko crvena krv vratila se iz svih smežuranih delova tela u zemlju. A potom se – o Bože! – i njegovo telo raspalo i odvojilo od kostiju, pa su čak i kosti najzad istrulile i pretvorile se u prah u tom plitkom grobu. I tako, naseljena ljudima, ova planeta u svojoj galaksiji zvezdama i svetova ide od jedne praznine do druge, beskrajno sićušna, pateći zbog svog bezveznog značaja. Bezveznog? Sležući ramenima na jevrejski način, Hercog prošaputa: ’’Nu, maile…’’ Neka bude kako biti mora.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica