U ciklusu Vikend priča objavljujemo drugu priču iz zbirke „Kao Celanovi ljubavnici“ Ota Horvata (1967, Novi Sad). Foto: Vladimir Červenka.
Bori Adaševiću
Juče sam boravio među mrtvim pčelama. Sivo sunce je peklo. Tišina požutele, kao spržene livade bila je skoro nepodnošljiva. Moja usamljenost je rasla kako se dan približavao svom kraju. Osetio sam se sateranim u prostor iz kog nema izlaza. Onda, pre nego što je zaista palo veče, zagazio sam odlučno u korito sasušenog potoka kojе je bilo prepuno plastičnih otpadaka, razbijenih printera, kompjutera i nagorelih automobilskih guma iz ko zna koje prošlosti. Kretao sam se sporo, čini mi se, uzvodno, ako to ima smisla reći. Vetar bi s vremena na vreme donosio prašinu. Vetar je menjao pravac i jačinu i nisam mogao da ustanovim iz kog pravca je u stvari duvao, niti koju količinu radijacije je u tom slučaju donosio sa sobom. Bio sam bez ijednog merača, bez ijednog spasonosnog predmeta. Možda sam samo zbog toga imao utisak da me prašina štipa po celom telu. Uprkos tome bilo mi je u suštini svejedno, jer sam bio slobodan. To je bio moj izbor. Šuma je bila svedena na popadala debla, patrljke. Preostale grane ležale su kao leprozni udovi. Video sam ostrva bledozelene trave u grču. I to me je iz nekog razloga podsetilo na detinjstvo kada je svet još bio ceo i zdrav. Ko se može još setiti rascvetalih vrtova pred niskim kućama na Telepu, pruge i bagrema na Detelinari, peščare s bolno zelenim žbunovima bunike oko Bikare? I ja s teškoćom izgovaram ta imena, kao da su nepoznate planete. Kontrast, još uvek neshvatljiv. Skoro da sam mogao da zajecam. Noć je donekle ublažila skoro nepodnošljiv bol koji su mi sećanja i misli izazivali. Nisam mogao to sebi da objasnim. Zvezde su bile u neizbežnom prvom planu. Osmehnuo sam se, jer su mi one jedina preostala radost. Uzalud sam ćulio uši, slušalice stavio na maksimum. Ni zov sova, ni šušanj ježa, ni lepršanje krila slepog miša. Bilo je davno, ne sećam se kada su bili javili da je i poslednji primerak sove nestao. Prvo su izumrle laste, toga se jasno sećam. Prazno letnje plavo nebo. Brujanje vazdušnih letelica moglo je da bude prijatno podsećanje na predenje mačke, ali u ovom slučaju ja sam bio miš koga su možda već tražili. Predugo sam bio isključen s mreže, moj signal predugo statičan u gradu u koji bih se morao vratiti što pre, u ono što je od njega ostalo, a da nije deo sećanja ili sna. Kako bi se sve smirilo i vratilo na svoje mesto, konačno i sigurno. Ali u ovoj manjoj pustoši ja sam našao svoj dom.
„Kao Celanovi ljubavnici““, Akademska knjiga, Novi Sad, 2016
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica, vladimir-cervenka-umetnik-fotografije