Mihal Ramač (1951, Ruski Krstur) autor je knjige eseja objedinjenih naslovom „Dunavska rapsodija“. U njoj dve trećine zbirke pripada eseju/priči „Dunav, zauvek“ čiji deo objavljujemo u našoj redovnoj rubrici Vikend priča. Ramač je novinar, kolumnista, pesnik, bio je urednik dnevnih novina Naša borba, Vojvodina i Danas, preveo je sa rusinskog na srpski tridesetak knjiga, sa bratom Jankom s helenskog na rusinski Bibliju. Foto: Dunav kod Novog Sada, obala u Podgrađu Petrovaradinske tvrđave, korzoportal
Teče od Crne šume do Crnog mora, a u pesmama ga najčešće nazivaju plavim.
Prilazim mu svakog jutra, s poštovanjem i znatiželjom. Bedemi Tvrđave i stubovi Francovog mosta jednako su nepomični, hladni i mrgodni. On tristo šezdeset pet puta u godini pokazuje novo lice. Jutros je sav blažen, umiljat kao mače. Mora da se, blago njemu, svu noć mazio s rusalkama.
Dunav. Danuvios. Danubius. Donau. Dunaj. Duna. Dunarea. Danube. Najstariji od ovih naziva star je manje od trideset vekova. Zabeležio ga je sredinom V veka pre naše ere helenski istoričar, geograf i putopisac Herodot. Nekoliko stoleća ranije, Homer koristi naziv – Okean Reka. U prvim vekovima hrišćanske ere mnogi pisci smatraju da je Dunav jedna od četiri reke što izviru iz raja, a koja je u drugom poglavlju Knjige postanka opisana kao Pišon, ili Fison. Ostale tri su Gion, Tigar i Eufrat.
Ne zna se kako su ga zvali pre pet, deset ili dvadeset hiljada godina. Ne zna se ni kako su sebe nazivali nebrojeni narodi koji su tokom mnogih hiljada godina živeli na njegovim obalama, klanjali mu se, strepeli od njega, zahvaljivali mu za darove i ljutili se kad bi odneo plodove i dela njihovih ruku.
Moćan je i hirovit poput svih moćnika. Životvoran je i štedar kad je dobre volje. Bezazlen je i umiljat dok se ne razjari. A tada – tada je najbolje ne izazivati ga.
Hiljadama godina kao teško savladiva granica razdvaja ljude i narode.
Hiljadama godina spaja ljude i narode željne da pređu na drugu obalu, da otplove do najdalje okuke i još deset okuka dalje.
Hiljadama godina druga obala mamila je kao što mami sve zagonetno i nepoznato. Hiljadama godina s druge obale dolazila je opasnost. S druge strane dolazili su napadači, osvajači, pljačkaši, izrabljivači, palikuće, derikože.
Nama je druga obala tamo, preko puta Hajdučke vodenice, arhreološkog lokaliteta u Đerdapskoj klisuri. Ljudima s one strane druga obala je na našoj strani. Da smo Rimljani ili Vizantijci, oni tamo bili bi za nas varvari. Da smo varvari, ne bismo znali da napišemo šta mislimo i kakvu sudbu želimo pismenim zlotvorima s druge obale koji sebe smatraju razumnijima, razvijenijima, boljima u svakom pogledu. Varvari se nisu opterećivali ni pismenošću ni graditeljskim umećem ni ostalim dostignućima onih s druge strane. Nisu se osećali kao zaostali varvari. Da su se plašili gvozdenih legija i čvrstih utvrđenja, držali bi se daleko. Nadirali su poput poplavnih talasa, prljavi, surovi i žilavi poput sveta koji ih je okruživao. Pljačkali su, palili i rušili na osnovu prava jačeg, kojeg su se vekovima jednako čvrsto pridržavali i mnogobošci i hrišćani i muslimani.
Naravno da su i Rimljani i Germani i Sloveni i Jazigi i Geti i Avari na neki svoj način razlikovali dobro i zlo. Svi su imali neka svoja načela i merila, suprotstavljena načelima onih sa druge obale. U svakom slučaju, bili su uvereni da su bolji od onih s kojima su se sukobljavali i da imaju više prava na njihove njive i šume, konje i ovce, bunare i rudnike i, pogotovo, žene.
Dunavu su današnje ime navodno dali Kelti. Po nekim tumačima, ono bi trebalo da znači „brza voda“; po drugima – samo „voda“ ili „reka“. Bilo da su ih krstili Kelti ili neko stariji od njih, slična imena po zvuku imaju i Dnejstar, Dnjepar, Desna, Don i Donjec, obadve Dvine.
U Herodotovo vreme već se znalo da „Istar izvire u keltskoj zemlji, kod grada Pirene, teče kroz sredinu Evrope i preseca je na dva dela. Kelti se nalaze dalje od Heraklovih stubova i susedi su sa Kinezijcima, koji stanuju u najzapadnijim predelima Evrope. A Istar se uliva u Crno more, kod grada Istrije, kolonije Milećana“. I još: „Istar je najveća od svih reka za koje znamo… On je najzapadnija skitska reka i zato je toliki što se u njega ulivaju mnoge druge reke i one ga čine velikim… Istar je mnogima poznat jer teče kroz naseljene predele, a o izvorima Nila ne zna niko ništa da kaže, pošto je Libija, kroz koju on teče, pustinja i nenaseljena…“
I drugi autori povezuju junaka naše priče s najvećom afričkom rekom. Helenski pesnik Hesiod naziva Dunav „bratom Nila i sinom Okeana“. Dve veličanstvene reke našle su se zajedno i u večnom gradu: godine 1651. na rimskom trgu Navona ovekovečio ih je „Fontanom četiri reke“ slavni kipar Đanlorenco Bernini. Dunavu i Nilu na tom spomeniku društvo prave Gang i River Plata.
Divan spomenik junaku naše priče podigao je u Budimpešti mađarski kipar Mikloš Ibl. Dunav je muževni starac koji sedi na prestolu oslonjen na žezlo. U levoj ruci drži školjku, ispod plašta mu proviruje riblji rep. Drava, Sava i Tisa prikazane su na fontani kao prelepe ženske figure. Ne zna se da li predstavljaju njegove ćerke, sestre ili ljubavnice.
Nekih hiljadu godina posle Herodota, vizantijski istoričar Prokopije napisaće: „Reka Dunav izvire u planinama Kelta koji se sada nazivaju Galima. Zahvata veliko prostranstvo, najvećim delom pusto zemljište, a ponegde nastanjeno i varvarima koji provode život u divljini i bez dodira ostalim svetom. Kad se sasvim približi Dakiji, onda tek tu, izgleda, počinje da deli varvare, koji drže krajeve s njegove leve strane, od romejske države, koja je na desnoj strani“.
O varvarima isti autor, godine 548, piše i ovo: „U to vreme vojska Slovena, prešavši reku Dunav, počini strašna zlodela nad svim Ilirima sve do stanovnika Drača, ubijajući i zarobljavajući sve odrasle ljude na koje bi naišli i pljačkajući blago“.
Ma koliko prezirali i mrzeli jedni druge, ljudi sa obe obale poštovali su veliku reku. Goti su se, pre nego što će primiti hrišćanstvo, zaklinjali u boga Histra. Na nekim natpisima u Reciji bog Danubius stavljan je odmah do rimskog Jupitera Optimusa Maksimusa.
Herodot piše da je Istar i zimi i leti jednako velik. Po njemu, to se dešava iz ovih razloga: „Zimi ima svoju običnu veličinu, ili bude malo veći nego obično, jer u njegovu slivu retko pada kiša za vreme zime, već stalno pada sneg. A leti se sneg koji je napadao u toku zime, i koga ima mnogo, topi i sa svih strana voda teče u Istar. Od otopljenog snega i mnogih kiša on nabuja, jer kiše padaju u toku leta. Što sunce u toku leta privuče veću količinu vode nego u toku zime, utoliko više vode teče u Istar za vreme leta nego za vreme zime. I tako je stvorena ravnoteža, te izgleda da je njegova veličina uvek jedna“.
Tu je ljubopitljivi i pažljivi posmatrač debelo omanuo. Biće da se raspitivao kod onih koji su bili loše obavešteni. Jer, razlika između najnižeg i najvišeg vodostaja već kod Regensburga iznosi 609 santimetara, kod Beča 525, kod Budimpešte 879, kod Apatina čak 943, kod Novog Sada 912, kod Zemuna 863, kod Velikog Gradišta 805, a kod Prahova čitavih deset metara. Na gornjem Dunavu vodostaj može da se za 24 sata promeni za čitava dva metra! Na ušću, doduše, nema ni približno takvih kolebanja, a naš pisac nije se, izgleda, mnogo udaljavao od mora.
Herodot, između ostalog, opisuje pohod persijske vojske na Skite, nastanjene na ogromnim prostranstvima između Dunava u Dona: „Pređe Darije u Evropu i naredi Joncima da s lađama otplove preko Crnog mora do Istra, pa da na reci sagrade jedan most i da ga onde sačekaju… I flota prođe između Kijanejskih stena i otplovi pravo u Istar, pa pođe uz Istar puna dva dana vožnje i tamo gde se nalazi jedno korito reke iza koga se odmah Istar račva u rukavce, podignu jedan most. Kad je Darije stigao sa svojom pešadijom na Istar i kad je cela kopnena vojska prešla preko Istra, on naredi Joncima da raskinu most i da mornari pođu sa njim na kopno…“ Doduše, od rata nije bilo ništa: Skiti su imali stotine kilometara za povlačenje i više su voleli da love zečeve nego da se kolju s oklopnicima iz Azije. Pisac ne smatra da treba opisati gradnju mosta. Biće daje to za njega, kao i za Persijance, poduhvat kao i svaki drugi.
Još jedan veliki vojskovođa starog veka savladao je Dunav kao od šale. Kvint Rufus piše da je dvadesetogodišnji Aleksandar Makedonski tokom pohoda u Trakiju 335. godine pre naše ere preko noći prebacio preko Dunava hiljadu petsto konjanika i četiri hiljade pešaka i ujutru razbio višestruko jaču vojsku Geta. Njegovi neprijatelji nisu ni pomišljali da se reka može preći bez mosta, još i po mraku. Plutarh u trećoj knjjizi „Uporednih životopisa“ kratko beleži da veliki vojskovođa „pobunama varvara i tamošnjim ratovima učini kraj, brzo prodrevši s vojskom sve do reke Istra, gde u velikoj bici pobedi i Sirma, kralja Tribalaca“. Kasniji istoričari reći će da je Plutarh u načelu u pravu, ali greši u detaljima. Tribalci su, naime, živeli u današnjoj Bugarskoj, a Aleksandar je prelazio preko Dunava kako bi pokorio Gete. Što i učini, uz pomoć naklonjenih mu bogova.
A šta je bilo pre pohoda o kojima pišu Herodot, Rufus i kasniji povesničari? Do ušća Dunava stizali su persijski, egipatski i feničanski trgovci. Oni su ga nazivali Fison. Neki od njih, kao i Grci, dopirali su sve do Đerdapa. Nije zabeleženo da je neko u ta davna vremena uzvodno savladao klisuru koja će kasnije biti nazvana Gvozdenim vratima.
Tamo gde zastaje istorija strpljivo dela arheologija. Srednje Podunavlje naseljeno je između 35000. i 25000. godine stare ere. Zahvaljujući arheolozima, mnogo znamo o ljudima koji su na padinama i brežuljcima iznad Dunava i na njegovim adama živeli tri, pet, pa i deset hiljada godina pre hrišćanske ere. Tokom kamenog doba delovi našeg Podunavlja u dva maha bili su kulturno središte Evrope. Zajednice lovaca i ribara srednjeg kamenog doba, koje su između 7000. i 5500. godine pre nove ere živele u području Đerdapa, prve su u Evropi uspostavile složene privredno-društvene odnose, stvorile veliki mit o nastanku sveta i ljudi, izvajale monumentalne likove u kamenu i projektovale staništa koja zauzimaju istaknuto mesto u praistorijskoj arhitekturi, ističe arheolog Dragoslav Srejović, koji je otkrio čudesnu civilizaciju Lepenskog Vira. Tokom hiljadu godina to je bilo središte jedne široko rasprostranjene i dugovečne kulture čiji su koreni izuzetno duboki i izuzetno razgranati. Ti odvažni Podunavci izlaze iz tesnih i mračnih prirodnih skloništa i prave kuće pod vedrim nebom. Nigde drugde u Evropi u ono vreme nije se živelo bezbedno i lagodno kao u đerdapskoj zavetrini. Tamo gde se ljudi bore za goli život nema uslova za dokolicu, pa ni za stvaranje umetničkih dela. Ovde su imali i uslova i vremena. Ostalo je – stvaralaštvo.
Hiljadu godina kasnije teritorija našeg Podunavlja opet je postala kulturno središte tadašnjeg sveta. Na mestu današnje Vinče nedaleko od Beoograda razvilo se veliko naselje podunavskih zemljoradnika, metropola jedne od najblistavijih kultura evropske praistorije. Vinča postaje najveće tržište jugoistočne Evrope. Odavde se izvoze visokokvalitetni proizvodi, uvoze se retke sirovine i predmeti iz Transilvanije, gornjeg Potisja, donjeg Podunavlja, pa čak i sa obala Egejskog i Jadranskog mora. Ova oblast bila je nalik na veliku košnicu u kojoj sve vri od dinamičnih kretanja i raznovrsnih aktivnosti, piše Srejović. Podunavlje je često primalo doseljenike iz južnijih delova Balkanskog poluostrva, a još češće je bilo matica koja je naseljavala susedne oblasti – srednju Evropu, Posavinu, Makedoniju i Vlašku niziju.
Ljudi iz Lepenskog Vira i oni iz Vinče najčešće su putovali Dunavom i ostalim rekama. Reka je i tada, kao i hiljadama godina kasnije, bila sigurnija od beskrajnih besputnih močvara i tajnovitih gustih šuma. Nećemo saznati kako su izgledali tadašnji čamci, splavovi i brodići. Dovoljno je znati da su služili svojoj svrsi. Ako su umeli da obrađuju kamen praveći od njega čudesne skulpture i da prave gravire na kostima i rogovima, prirodno je da su znali da izaberu kvalitetno drvo i naprave od njega pouzdano, komotno, ali i lepo plovilo. Na osnovu onog što znamo, dopušteno je zamisliti da je na ovoj reci pre šest hiljada godina postojao visokorazvijeni saobraćaj. Ko nije slušao iskusne pa je izazivao ćudljivu reku ploveći u nevreme, završavao je na dnu. O takvima su pisali tadašnji pesnici, kao što su pisali i o onima koji su se zdravi i puni robe, posle neverovatnih doživljaja, vratili s tromesečnog putovanja u daleke krajeve. Iako o njihovoj književnosti i muzici ne znamo ništa, nemoguće je da izlazak sunca, na današnji dan pre šest hiljada godina, nije nadahnuo tadašnjeg pesnika da napiše pesmu o čarima prirode i prolaznosti života.
Sudbinu Lepenskog Vira i Vinče na obalama ove reke doživljavaće nebrojene hiljade manjih i većih, slavnih i neznanih, davno zaboravljenih gradova, gradića, sela i naselja. Nestajaće zajedno sa svojim domovima, svetilištima, spomenicima, pesmama, jezicima. Pri svakoj najezdi inoplemenika i pri svakom obračunu ljudi istoga roda najpre će biti na udaru oni koji imaju najlepše kuće, najveća stada i najplodnija polja. Snimci iz novovremenih ratova svedoče s kolikim žarom i kako sistematski ljudi uništavaju domove i ostalu imovinu drugih ljudi. Tako su postupali i rušioci pre hiljadu i pre pet hiljada godina. Pravo je čudo da je iz tih davnih vremena preostalo i ono što je danas poznato. Na osnovu posuda, figura, oruđa i oružja te ostataka manjih i većih naselja saznajemo da su pradavni žitelji ovih krajeva u mirnim vremenima imali vremena ne samo za lov, ribolov i zemljoradnju, već i za zabavu svake vrste. Saznajemo da ljudima srednjeg Podunavlja pre pet-šest hiljada godina nije bilo mrsko i teško putovati nekoliko stotina kilometara na jug ili na sever. Kako su putovali, na osnovu čega su procenjivali vrednost robe koju su razmenjivali, kojim jezicima su se sporazumevali? Čim se reši jedna zagonetka, otkriva se desetak novih. Najbolje je složiti se s akademikom Srejovićem kada kaže da je čovek „u svakom trenutku svoje istorije mogao da uradi ono što radi i danas, samo da je za to postojala potreba“. Dakle, gospoda iz Lepenskog Vira i Vinče bila su sposobna da izmisle i naprave avion i kompjuter. Pošto su mogla bez njih, otkrivala su i usavršavala ono bez čega se nije moglo.
Ostaci ostataka davnih vekova koji se mogu videti na obe obale moćne reke podsećaju na ono što je zapisano u najdavnijim pisanim spomenicima: sve teče i sve prolazi; nestaju i majušne državice i najmoćnija carstva. Večna je, valjda, samo borba stvaralaca i rušilaca. Jedni zidaju, delju, krešu, vajaju, rezbare, slikaju, pišu. Drugi razbijaju, pale i gaze, i ponose se time što od tuđih bogomolja prave skloništa za stoku. I tako hiljadama godinama.
A Dunav teče, stariji od svih država što su nastajale i nestajale kraj njegovih obala, stariji od svih naroda što su se pojavljivali i iščezavali, star-prestar, a uvek jednako mlad, ćudljiv i blagodetan. Da li je vršnjak ili je čedo večitih nebeskih bezdana koji ga greju suncem, poje kišama i šibaju vetrovima?
Dunav je čudo. Dunav je tajna. Dunav ima izvor i ušće, ali nema kraja.
Jutros je podetinjio. Štipka i golica vrbe ispod bedema. Skakuće po kamenju. Kotrlja grančice, zrna peska, pužiće i njihove ljušture, školjke. Isprskao je kornjaču koja se opružila pod prvim jutarnjim zracima. Jednom patku iščupao je pero kojim se taj najviše ponosio. Pecarošu je preturio kutiju s crvićima. Na pesku je proziran, dalje zelenkast, srebrn, na drugoj strani se rumeni.
Na veliku istorijsku pozornicu Dunav ponovo ulazi u doba rimske vlasti. Šireći carstvo na sve četiri strane sveta, Rimljani su zagospodarili dunavskim obalama početkom naše ere i ostali su na njima tri i po veka. Osvajači donose zaista novo doba. Donose nešto dotle neviđeno: organizovanu, uređenu državu. U varvarske krajeve stiže rimsko pravo. Stiže jezik Cicerona, Vergilija i Ovidija. Ovaj poslednji imao je nesreću da padne u nemilost imperatora Avgusta i da po kazni dođe u ove krajeve, nedaleko od ušća Dunava. Nisu ga, prognanog na kraj sveta, u Tome na Crnom moru, očarali ni ljudi ni priroda. Ubiše ga magle, kiše i žal za sunčanim večnim gradom i tamošnjim lepoticama. Pesnik se jada da je okružen divljacima, Sauromatima i Getima. Najgore je zimi, peva on u Tužnim elegijama. Tada varvari prelaze preko leda koji okuje reku do samog ušća, pale, ubijaju i odvode u roblje.
A što se tiče jezika moćne imperije, u drugoj polovini XVIII veka jedan putopisac beleži da je latinski u Slavoniji i Bačkoj toliko iskvaren da bi i Ciceronu bio potreban tumač.
Rimska država, da se vratimo na početak hrišćanske ere, u Podunavlju gradi puteve, utvrđenja, naselja, zatim i prve gradove. U gradske kuće i palate uvodi se vodovod i kanalizacija. Na fasadama se postavljaju skulpture i reljefi. Državne i privatne zgrade ukrašavaju se mozaicima. U dugim zimskim noćima čitaju se knjige. Rađa se tržište: na gradske pijace stiže roba iz okoline, ali i iz dalekih krajeva. Proizvodi iz Podunavlja i unutrašnjosti Dunavom i Savom šalju se na Apenine. Širi se poštanska mreža. Rastojanje između poštanskih stanica, gde su se mogli zameniti konji, popraviti kola, svakako i prezalogajiti, iznosilo je od od 5,5 do 13,5 kilometara.
Dunavska rapsodija, Mediterran publishing, Novi Sad, 2018
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica