Mileta Prodanović (Beograd, 1959 – Beograd), pisac i slikar. Profesor na Likovnoj akademiji Beogradskog univerziteta. Piše/objavljuje romane, priče, pesme, eseje. Nagrađivan. Prevođena na 12 jezika. Izlagao na više samostalnih i grupnih likovnih izložbi. Vikend priča “Deda Zare” je antologije savremene srpske priče o starosti „Starost“, koju su priredili David Albahari i Srđan V. Tešin (Arhipelag, 2012) Foto: Jelena Kovaček Svetličić.
Ima tome nekoliko meseci. Izlazeći iz kade primetio sam mrku mrlju na nadlanici. Vratio sam se pod tuš, uveren da mlaz vode nije bio u stanju da sa šake ukloni ostatke pigmenta i akrilnog veziva. U ateljeu sam ostao dugo, do sitnih sati, požurio sam kući i, po svoj prilici, tvrdo sam verovao, nisam dobro oprao ruke pod škiljavom svetiljkom pored česme u studiju. Nad lavaboom uprljanim slojevima boje, tragovima svih slika koje sam naslikao od časa kada sam ušao u taj prostor, ionako se ne mogu dobro oprati ruke, na sapunu koji ujedno služi za odmašćivanje slikarskog pribora uvek ostane pomalo boje…
Avaj, ni uporno trljanje tvrdim sunđerom nije uklonilo mrku mrlju u korenu palca. Shvatio sam: protok vremena i entropija tela objavili su se još jednim znakom. Nikako prvim. Odavno sam zakoračio na tu stazu: moje početne sede ostale su upletene u filcanu kapu vojnika JNA, genetika je učinila svoje, počeo sam da prolazim kroz iste faze telesne transformacije kao otac… Biće da deo krivice ipak pripada meni: tako to biva kada nisam na vreme uplovio u privlačni univerzum moćnih, na sve strane reklamiranih preparata stvorenih da pobeđuju propadanje tkiva.
Ali nisu prizori očevog laganog uvenuća, simptomi koje prepoznajem na sopstvenom telu, ono što određuje moju sliku starosti. Arhetip seneksa je za mene bila i do dana današnjeg ostala ličnost moje dominantne staramajke, majčine roditeljice Anke Ročkomanović, devojački Cvetković.
Ona je oduvek bila stara, barem tako je izgledala iz vizure unuka. Kako su moji roditelji proveli decenije na listi čekanja za stan – bili smo prinuđeni da živimo u njenom carstvu, bili smo podanici, mali mravi u njenoj apsolutističkoj gerontokratiji, svedeni na sobičak i milosrdno obdareni pravom na ćutanje.
U dva ili tri navrata – tada sam već išao u školu – prisustvovao sam raspravama o godini njenog rođenja. Majka bi, kada bi se okuražila, pokušavala da je zadirkuje: ako je tačno to što tvrdiš, ispada da si me rodila u jedanaestoj… Baba Anka je ostajala mirna na sve provokacije. Ukoliko bi uopšte osetila potrebu da se odbrani rekla bi da je sveštenik koji ju je krstio bio pod dejstvom alkohola, pogrešno je upisao godinu, prosuo je tintu, šta već… Katkad bi u svoju korist navela podatak da su tokom prosvetiteljske misije na Balkanu, u vreme Prvog svetskog rata, austrijski vojnici spalili matične knjige u njenom rodnom selu – kao uostalom i celo selo, tako da ne može da navede nijedan opipljiv dokaz za svoje tvrdnje. A valjda bolje od vas znam kada sam se rodila.
Ličnu kartu davala je u ruke samo službenim licima. Pored mogućnosti da je u „leg’timaciji“ bila navedena tačna godina njenog dolaska na svet, javna isprava govorila je i da njeno pravo ime nije Anka, već Trojanka. A to već u svest priziva devetogodišnju opsadu, Parisov sud, Ahileja, Patrokla i sva ta zbitija koja su se odvijala u pradavnoj davnini. Uostalom, sa ili bez Troje, Anka je mnogo elegantnije, mnogo modernije, i samim tim mnogo podesnije ime za suprugu gvožđarskog veletrgovca koji se u poletnoj, mladoj kraljevini, pretvara u kapitalistu.
Četvrtak je bio poseban dan, tada bih imao utisak da se Anka multiplikuje. U naš stan, među vanilice, londonske štanglice i rasparene kristalne čaše za liker, sletao je serkl starica, udovica, baba-devojki, kuma i neobjašnjivo dalekih srodnica, mahom razbaštinjenih, pauperizovanih i ispijenih. Ne pamtim imena, pamtim poneko izborano lice, ali ono što i sada, toliko decenija nakon poslednjeg okupljanja odjekuje u mojoj svesti jeste kakofonija kreštavih glasova. Kružio sam oko stola u nadi da će se kolo tih kvrgavih šaka nekako razmaći i da ću dobiti priliku da ugrabim nazubljeno rumeno dugme vanilice sa džemom od kajsija. Ukoliko bih se našao u Ankinom dometu dobijao sam munjeviti udarac po ispruženoj ruci. Izvan njene operativne zone agresija bi se svela na siktanje, tihe pretnje i namrštene poglede. U toj igri mačke i miša oko ovalnog trpezarijskog stola polako sam shvatao da nisu samo njihova tela bila žive mumije, već je to bio i njihov jezik: ulice čije su nazive pominjali nisu postojale u mom gradu, hvalili su proizvode kojih odavno nije bilo na tržištu, izgovarale su „osobito“, „beglajter“, „fidevit“, „anziskarta“, „šrajptiš“ i još mnogo reči čije značenje nisam razumeo.
Sa većinom stalnih posetiteljki Anka je delila i klasno poreklo. One su imale pa nemale, tačnije, njihovi su muževi ili srodnici bili vlasnici nekakvih fabričica, radionica, dućana ili zgrada za iznajmljivanje, voleli su sebe da nazivaju „industrijalcima“. Ankin muž, moj deda po majci, Pavle Ročkomanović, većinski vlasnik fabrike metalnih odlivaka „Ročkomanović i ortak“ pošao je kući nakon što su Saveznici oslobodili zarobljenički logor jugoslovenskih rezervnih oficira u Nemačkoj, mesto gde je proveo četiri godine. Po svemu sudeći nije imao dobre mape, dočim se do kuće nije dokotrljao. Nikada se nije javio, mada su do Beograda stizale glasine da živi u Engleskoj sa nekom od predratnih intimnih prijateljica.
Pominjala ga je mnogo ređe nego oduzetu fabriku.
Jedina dobra strana nacionalizacije bila je činjenica da je deda-Zare prestao da bude Ankina briga, prešavši u nadležnost novog gazde, naroda. Koliko se zbirni titular usrećio sa nasleđenim magacionerom, teško je proceniti, ali je činjenica da je u preduzeću „Mladi udarnici“ (kako je, naime, glasio novi naziv firme „Ročkomanović i ortak“) Zaharije dočekao invalidsku penziju.
Svaka velika porodica ima ponekog koga bi rado zamandalila u mračni mutvak, barem dok ne prođu gosti. U našoj široj familiji bio je to baba-Ankin znatno mlađi brat Zaharije, od milošte Zare.
Škola mu nikako nije išla, nije imao sluha, nije bio ni naročito vešt u manuelnim poslovima, ukratko, bio je neupotrebljiv za bilo kakav ozbiljniji posao. U vreme dok su bili vlasnici livnice, baba i deda su Zaretu poveravali neke poslove. Kao računovođa napravio je brljotinu iz koje se fabrika jedva izvukla, kao nadzornik proizvodnje opijao se sa livcima i zamalo da neko od radnika strada kada se po prostoru rasuo istopljeni metal, konačno, završio je kao pomoćni magacioner, na mestu gde je mogao da izazove proporcionalno najmanju štetu, vazda nadziran obučenim i odgovornijim kolegama.
S vremena na vreme odlazili smo u posetu babinom bratu, u kuću na udaljenoj periferiji grada. Deda Zare je uglavnom sedeo na krhkoj stolici pored ulaza u kuću i kunjao glave naslonjene na dovratak. Bio je vazda neobrijan, crven u licu i podbuo od alkohola. Razgovor je uglavnom vodila Zaharijeva energična žena, Ljubica, za stolom sklepanim u bašti ispred oronule, nevelike kuće. Tema je obično bio novac, ko je kome šta pozajmio, kada su prošli rokovi da se vrati uzajmljeno. Iako sam veći deo babine posete provodio na ljuljašci prikačenoj za granu moćne, stare jabuke – i do voćnjaka je dopiralo snažno energetsko polje netrpeljivosti. Ne tako retko naša poseta imala je nagli završetak: baba bi poskočila, dala mi znak rukom da siđem sa ljuljaške i bez pozdrava polazila prema škriputavoj kapiji.
Na kaldrmisanoj ulici Anka nije propuštala da ponovi:
– Samo da znaš, ovu smo mu kuću mi podigli, tvoj deda i ja. Da nije nas bilo manjkao bi u nekom kanalu. Ima da dođem i sve da ih razjurim, da uzmem ono što je moje…
Iako je od socijalističke države, uz pomoć raznoraznih advokata, na ime oduzete imovine iscedila nekakvu penziju, nikada istinski nije prežalila promenu svog imovinskog i društvenog statusa. Novac je postao njena jedina, opsesivna tema.
Sedeli smo u polumraku jer sijalice na našim lusterima, nisu prelazile četrdeset vati, radi uštede.
– Izgubićemo oči, dete ne može da piše zadatke… – govorila je majka.
– Kada budeš imala svoju kuću stavljaj kak’e oćeš, meni su dobre i ovakve, a ako ti se ne sviđa ti idi iz mog stana.
Često bi, u trenucima dokolice, kada bi pomislila da je niko ne gleda, iz skrivnice u pijaninu vadila kutiju dodatno umotanu u krpe. Ritualno bi je odmotavala, podizala poklopac i iznova pregledala nakit koji ionako nikada nije nosila. Prebrojavala je i razvrstavala dukate. Uhvaćena u toj sladostrasnoj aktivnosti obično bi rekla:
– Evo, ovo mi je preostalo kada sam othranila sve vas nezahvalnike… Samo ovo.
Jednoga dana baba Anka je rekla da mora da pođe u bolnicu i poseti brata. Javili su joj da je u prilično lošem stanju. Kako u blizini nije bilo nikog da me pričuva, pošao sam sa njom. Usput sam pokušavao da saznam kakve to muke more deda-ujaka, kakva je to bolest na čiji pomen svi zabrinuto klimaju glavom i izgovaraju trostruko „ts…“.
– Ako me još jednom budeš pitao – rekla je, – zgromiću te.
Otud sam, tek mnogo godina kasnije, saznao šta se krije iza poetičnih naziva delirijum tremens i ciroza.
Bolnica je, koliko se sećam, bila negde na obodu grada, blizu poslednje trolejbuske stanice, u ulici u kojoj su među novogradnjama još opstajala seoska domaćinstva. Anka se zadržala na prijavnici i dugo objašnjavala sa bolničarem iza stakla. Konačno, on je pristao da nas pripusti u bolnički inferno iako se nismo pojavili u vremenu predviđenom za posete.
Tumarali smo slabo osvetljenim hodnicima. Nikada pre toga nisam bio u velikoj bolnici sa podovima od zelenog linoleuma, zidovima do polovine obloženim zaprljanim pločicama, čudnim metalnim nameštajem, paravanima, stalcima i krevetima sa zgužvanom posteljinom i zgužvanim ljudima u njima. Za mene je to bio sasvim nov svet, odbojan, zastrašujući. Konačno, baba je uspela da prepozna svog brata u povelikoj sobi na drugom spratu.
Pored vrata video sam zapušeni lavabo, do vrha ispunjen sivkastom vodom, a između kreveta bile su nagurane metalne kasete sa voćem koje fermentira. Ipak, od svega je bio gori zadah u kojem su se za prevlast borila isparenja lizola i mirisi ljudskih izlučevina.
Pošto nije bila sigurna da Zare zna ko mu je došao u posetu, baba se najpre predstavila. Dva ili tri puta je, sve glasnije, ponovila svoje ime.
Kao da je klimnuo glavom i jedva čujnim glasom rekao:
– Bogati, Anka, kad si već tu da te nešto pitam… Jesi l’ se ti udala?
Baba je pokušavala da održi ozbiljan izraz lica.
– Dobro je što si došla, ja sutra idem, pa ko zna kad ćemo se videti…
– A gde ideš?
– To ne bi’ smeo da ti kažem, to je državna tajna.
– A, tako…
– Prokopali su tunel od Afrike do ovog mog hotela, tu, do podruma. Dolaze sutra po mene i vode me tamo. Biću savetnik predsednika Afrike.
– Dobar je to položaj, verovatno će te fino platiti.
– Da ti još nešto kažem pre nego što odem… Kupio sam meblirani stan u Krunskoj od sto pedeset kvadrata.
– Stan si kupio? Stan?
U tom času Anka se transformisala. Poznavao sam te njene munjevite preobražaje, trenutke kada je najednom obuzima vrtlog nekakvog besa, kada počinje da proklinje i kune… Ali nikada nisam prisustvovao tako nagloj promeni: njeno je lice najednom pocrvenelo, obrve su joj se skupile u izraz mržnje, vilica je počela da joj podrhtava. Najpre je prosiktala, tiho:
– Đubre jedno…
A zatim je iz nje provalilo:
– Grom te spalio, nesrećo! Ti da mene lažeš sve ove godine, đubre jedno prevarantsko! Dajem ti pare za tu prokletu rakiju, tol’ke godine od usta svojih odvajam, skućila sam te i oženila, a ti šparaš za stan, beštijo jedna, da bi li beštijo! Pokvarenštino pokvarena… Dabogda ti preseo taj stan, sreće u njemu nemao! Dabogda ti se seme zatrlo… Đubre jedno đubransko, ološu jedan…
Izmakao sam se korak ili dva, udario temenom u susedni krevet i zamalo se pao preko deda Zaretovog bezmalo dvojnika, takođe vezanog širokim kožnim remenima.
– Govno jedno od čoveka… Ne, ti nisi govno, ni toliko nisi odrast’o, ti si brabonjak! Što te ne ostavih da skapaš, ništa bolje nisi ni zaslužio, pijanduro jedna, prokletinjo…
S vremena na vreme baba Anka bi zastala, očajna što ne može da se doseti ubojitijih pogrda. Stoga se u njenoj lavini reč „đubre“ ponavljala kao refren, ona je otvarala svaki novi nalet…
Deda Zare ju je najpre gledao zbunjeno, i potom počeo da se smeška. Posmatrao sam naizmenično babu koja bljuje vatru i starca u raskopčanoj prugastoj pidžami vezanog za bolnički krevet širokim kožnim kaiševima. I kao da su duboke bore koje su se zvezdasto širile oko deda Zaretovih sitnih, upalih očiju i segmentirale njegovo podbulo lice postepeno počele da se ispravljaju, gube svoje kapilarne pritoke. Sa kože je nestao maslinasti preliv, njegovi obrazi su se zarumeneli, kosa postala gušća i tamnija. Odjednom sam u krevetu ugledao zdravog čoveka srednjih godina.
– Ništarijo jedna, bedniče… Da te sram bude…
Pokušao sam ponovo da se izmaknem, da negde pobegnem, ali sam udario u kasetu, oborio neke flaše i kao i maločas zamalo pao preko nesrećnog suseda. Kada je u moje vidno polje ponovo ušao deda-ujakov bolnički ležaj tamo je bio opružen mladić jedva nalik na Zaharija, njegove oči više nisu bile mutne, vilice su dobile redove pravilnih zuba a pod stegama ležao je nabubreli, snažan torzo.
Baba Anka nije primećivala šta se dešava pred njom: bujica kletvi i uvreda sprečila ju je da uoči da je telo njenog brata počelo da se sažima, smanjuje. Kožne trake više nisu bile zategnute, ipomislio sam da bi se sada ovaj mladić, ovaj dečak, mogao naprosto izvući iz stege vrpci kojima je bio sapet i lakim korakom otrčati niz hodnik i potom u zapušteni vrt oko bolnice, zatim dalje, na neko sasvim drugačije mesto.
Ali transformacija nije stala, kao ni Ankine glasne pogrde. Bolesnici koji nisu bili vezani, oni koji su zadržali ponešto od čula i svesti, pridigli su se i zaprepašćeno posmatrali opsednutu staricu.
Na tren je u krevetu boravio moj vršnjak, ali i on je nastavio da se smanjuje i pretvorio u bebu koja je veselo posmatrala svoje prstiće, na posteljici pocepane spavaćice sa plavim prugama. Ali i to biće se saželo u nešto nalik na izobličenu, glavatu lutku, zatim dalje, u neku pasuljoliku grudvu koja je postojano gubila svoj volumen. Na poslednjem odevnom predmetu kojeg je babin nesrećni brat imao na sebi uskoro ostade samo kružna mrlja, ali i ona ubrzo nestade sa površine zaprljane pidžame. Spavaćica je sada kao kakva isušena meduza ležala na izgužvanoj površini čaršafa.
Anka se naglo okrenula i snažno me povukla za ruku. Zaustih da kažem da me to boli, ali se uzdržah. Osvrnuo sam se i još jednom pogledao prazan krevet u kojem je do maločas ležao iznemogli deda Zare. Glasne kletve nastavile su se i u hodniku, među šlafrocima i voštanim licima neizlečivih, da bi se tek na stepeništu pretvorila u gunđanje. Jedva sam je sustizao na podestima ukrašenim elegantnim pljuvaonicama i saksijama sa svelim, žutolistim fikusima, nastvila je da gunđa i kada smo izašli iz bolnice i našli se na trolejbuskoj stanici. Poneko od ćutljivih sugrađana na stanici, primetio sam, uputio bi pomalo uplašeni pogled prema starici koja čvrsto drži za ruku dečaka.
– On će meni… meblirani stan… Đubre jedno preispoljno, to je sve sa moje grbače, sa ovih mojih deset prsta…
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica