Vilijam Somerset Mom (1874-1965) britanski književnik. Napisao je više od 20 romana, oko 30 pozorišnih komada i stotinak pripovedaka objavljenih u desetak zbirki. Njegovi pozorišni komadi su bili izuzetno popularni uoči i posle Prvog svetskog rata, tako su se u Londonu tog vremena, po broju istovremenih izvođenja takmičili jedino sa komadima Bernarda Šoa. Mom je majstor kratke priče dinamičnog zapleta, dramatičnosti u ljudskim odnosima, duhovitih, a često i duboko sarkastičnih obrta u kojima se pored ličnih i psiholoških ogledaju i društvene protivrečnosti. Vikend priča – neobjavljeni prevodi. Prevela: Dragana Simeonović. Fotografija: Dragana Kojić
Kad sam bio mali dečak morao sam napamet da učim neke od La Fontenovih basni, a njihovo naravoučenije mi je bilo brižljivo objašnjeno. Među onima koje sam naučio bila je „Cvrčak i mrav“, koja je zamišljena da mladima pruži korisnu lekciju da je u nesavršenom svetu marljivost nagrađena, a lakomislenost kažnjena. U ovoj divnoj basni (izvinjavam se što ću ispričati nešto što bi, pretpostavljam, svako trebalo, a ne mora da zna) mrav provodi leto u radu, sakupljajući svoje zalihe za zimu, dok cvrčak sedi na vlati trave pevajući suncu. Dolazi zima i mrav je lepo obezbeđen, a cvrčkova ostava je prazna; on odlazi mravu i moli za malo hrane. Tada mu mrav daje svoj klasični odgovor:
„Šta si radio letos?“
„ Pa u tvom prisustvu sam pevao, pevao i danju i noću.“
„Pevao si. Pa sada igraj.“
Ne pripisujem to sopstvenoj izopačenosti već pre dečjoj nedoslednosti, što je u moralnom smislu deficitarno da se nikada nisam mogao, stvarno, pomiriti s tom lekcijom. Moje sažaljenje je uvek bilo na strani cvrčka i neko vreme nikako nisam mogao da vidim mrava, a da ga ne zgazim. U ovom kratkom izlaganju mislio sam da izrazim ( što sam kasnije shvatio kao potpuno ljudsko) svoje neodobravanje promišljenosti i zdravom razumu.
Nisam mogao, a da se ne setim ove priče kad sam pre neki dan video Džordža Remzija kako sam ruča u restoranu. Nikada nisam video nekoga sa izrazom tako duboke turobnosti. Zurio je u daljinu. Izgledao je kao da je sva tegoba ovog sveta sela na njegova leđa. Bilo mi ga je žao. Odmah sam posumnjao da je njegov nesrećni brat ponovo izazvao nevolju. Prišao sam i pružio mu ruku – “Kako si?“ upitao sam ga.
„Nisam baš u veselom raspoloženju,“ odgovorio mi je.
„Ponovo Tom.“
„Da, ponovo Tom.“
„Što ga ne otkačiš? Učinio si sve na svetu za njega. Morao si do sada shvatiti da je on beznadežan slučaj.“
Pretpostavljam da svaka familija ima crnu ovcu. Tom je učinio bolni pokušaj u svojoj dvadeset četvrtoj godini. Započeo je dosta pristojan život. Upustio se u biznis, oženio i dobio dvoje dece. Remzijevi su bili savršeno poštovani ljudi i po svemu sudeći Tom Remzi je trebalo da ima plodnu i poštovanu karijeru. Ali jednog dana, bez upozorenja, on objavi da ne voli rad i da nije pristao za brak. Želeo je da uživa. Nije slušao nikakve rasprave. Napustio je ženu i svoju kancelariju. Imao je nešto novca i proveo je dve godine u raznim evropskim gradovima. Glasine o njegovom ponašanju su s vremena na vreme dolazile do njegove familije koja je bila duboko šokirana. On se bez sumnje lepo provodio. Vrteli su glavom i pitali se šta će biti kad potroši sav novac.
Uskoro su saznali: zajmio je od drugih. Bio je šarmantan i beskrupulozan. Nikada nisam sreo nekog kome bi bilo tako teško odbiti pozajmicu. On je sačinio siguran priliv novca od svojih prijatelja, a sprijateljivao se lako. Govorio je, međutim, da je novac koji trošiš na potrebe dosadan novac; novac koji je bio zabavan bio je novac koji se troši na luksuz. Zato je zavisio od svog brata Džordža. Na njega nije trošio svoj šarm. Džordž je bio ozbiljan čovek i neosetljiv na tu vrstu zavodjenja . Džordž je bio poštovan. Jednom ili dva puta podlegao je Tomovim obećanjima da će se popraviti i dao mu znatnu sumu za novi početak. Tom je od toga kupio auto i veoma lep nakit. Ali, kada su okolnosti naterale Džordža da shvati da se njegov brat nikada neće smiriti digao je ruke od njega. Tom je, bez griže savesti, počeo da ga ucenjuje. Nije bilo baš lepo za poštovanog advokata da u svojim omiljenim restoranima nađe brata kako mućka koktele iza bara
Ili da ga vidi kako čeka ispred njegovog kluba kao taksista. Tom je govorio da je služiti u baru ili voziti taksi sasvim pristojno zanimanje, ali ako mu Džordž da par storina funti on bi ova zanimanja napustio iz poštovanja prema familiji. Džordž je platio.
Jednom Tom umalo nije otišao u zatvor. Džordž je bio užasno potresen. Upao je u potpuno sramnu aferu. Zaista je otišao predaleko. Bivao je divlji, nepromišljen i sebičan, ali nikada nije činio nepoštene stvari ( pod tim je Džordž podrazumevao nelegalne). I da je bio procesuiran sigurno bi bio osuđen. Ali ne možete pustiti rođenog brata da ide u tamnicu. Čovek koga je Tom prevario po imenu Kronšou bio je osvetoljubiv. Odlučio je da slučaj prepusti sudu. Rekao je da je Tom
podlac i da mora biti kažnjen. Da bi zabašurio aferu Džordža je koštalo beskrajno mnogo muka i pet stotina funti. Nikada ga nisam video tako besnog kao kada je saznao da su Tom i Kronšou zajedno otišli u Monte Karlo onog časa kad su naplatili ček i tamo zajedno proveli jedan srećan mesec.
Za dvadeset godina Tom se trkao, kockao , udvarao se najlepšim devojkama, plesao, jeo u najskupljim restoranima i divno se oblačio. Uvek je izgledao kao da je izašao iz kutije. I pored toga što je imao četrdeset pet godina, nikada mu ne biste dali više od tridest pet. Bio je najzabavnije moguće društvo i pored toga što ste znali da je bezvredan, niste mogli a da ne uživate u njegovom društvu. Bio je duhovit , uvek veseo i neverovatno šarmantan. Nikada se nisam ljutio zbog redovnog ulaganja u njega koje mi je nametao jer mu je ono bilo potrebno. Nikada mu nisam pozajmio pedeset funti, a da pritom nisam imao osećaj da ja njemu dugujem. Tom Remzi je svakoga poznavao i svako je poznavao Toma Remzija. Nisi mogao da se slažeš s njim, ali nisi mogao odoleti da ti se ne dopada.
Siroti Džordž, bio je samo godinu dana stariji od svog nevaljalog brata, a izgledalo je da ima šezdeset. Za četvrt veka nikada nije uzimao odmor više od dve nedelje. Bio je u svojoj kancelariji u devet i trideset svakog jutra i nikada je nije napuštao pre šest sati. Bio je pošten, marljiv i vredan. Imao je dobru ženu kojoj nikada nije bio neveran, čak ni u mislima, i četiri kćeri kojima je bio najbolji mogući otac. Zacrtao je da uštedi trećinu svog prihoda i da se sa pedeset pet godina povuče u malu kuću na selu gde bi uzgajao baštu i igrao golf. Njegov život je bio bezgrešan. Radovao se da stari jer je i Tom stario. Trljao je ruke i rekao – “Sve je bilo veoma dobro kad je Tom bio mlad i zgodan, ali on je samo godinu mlađi od mene. Za četiri godine imaće pedeset godina. Tada mu život neće izgledati tako lak. Kad budem imao pedeset godina imaću trideset hiljada funti. Pre dvadeset pet godina sam rekao da će Tom završiti u jarku, pa ćemo videti kako mu se to sviđa. Videćemo da li se zaista više isplati raditi ili lenčariti.“
Siroti Džordž! Saosećao sam s njim. Pitao sam se dok sam sedeo pored njega koju je nevolju Tom napravio. Džordž je, evidentno, bio veoma uznemiren.
„Znaš li šta se sada dogodilo? “ upitao me je.
Bio sam spreman na najgore. Pitao sam se da li je Tom najzad pao u ruke policiji. Džordž je jedva naterao sebe da progovori.
„Nećeš poreći da sam celog svog života naporno radio, bio pristojan, poštovan i ispravan. Posle života ispunjenog trudom i štednjom mogu da očekujem penziju sa malim osiguranim prihodom . Uvek sam ispunjavao svoju dužnost u životnom položaju, koji se Proviđenju svidelo da mi dodeli.“
„Istina“.
„I ne možeš poreći da je Tom bio jedan lenji, beskorisni, raspusni nepoštovani nitkov. Da ima ikakve pravde on bi bio u sirotištu.“
„Istina“
Džordž je pocrveneo u licu.
„Pre par nedelja se verio ženom starom da bi mu mogla biti majka. I ona je sada umrla i ostavila mu je sve što je imala. Pola miliona funti, jahtu, kuću u Londonu i kuću na selu.“
Džordž Remzi udari pesnicom o sto.
„Nije fer, kažem ti, nije fer. Dođavola, nije fer.“
Nisam mogao da se savladam. Prsnu sam u glasan smeh gledajući Džordžovo jarosno lice. Savio sam se u svojoj stolici i umalo nisam pao na pod. Džordž mi to nikada nije oprostio. Ali me je Tom često pozivao na svoje izvrsne večere u šarmantnoj kući u Majferu i ako bi povremeno pozajmio neku siću od mene to je bilo iz čiste navike. Nikada više od soverena (20 šilinga u zlatu).
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica