Sanja Radulović (Tešanj, Bosna i Hercegovina, 1975). Vikend priča „Bojanka“ je iz njene prve zbirke kratke priče „Nomad na štiklama“ (2018). Piše kratku prozu, poeziju i haiku, objavljuje u časopisima, na portalima za umetnost i kulturu, u zbornicima. Priča „Plovak“ prevedena je na na albanski i makedonski jezik, haiku na engleski. Nagrađivana. Na Književnom konkursu „Ulaznica 2018“ dobila je drugu nagradu za poeziju. Živi u Doboju. Foto: Vladimir Holodkov, Iz Ateljea Ane Popov
Malo šta je nespretnije od rane jeseni. Zna ona da je poranila ali šta sad da radi osim da nastavi dalje, jer učiše je nazad se ne može, a i ne smije. Dođe joj da zagrli ta tmurna lica ispod kišobrana, one koji nose zajedno sandale i zimske jakne, kao i one koji nose čizme i tanke košulje poludugih rukava i da im kaže utješno da će proći i ovo kao što sve prolazi i da će ponovo doći dugi sunčani dani, kao i oni veoma sunčani. Tja, do juče su bili tu kad su svi htjeli da odu! Svi osim jeseni koja se odmarala na drugom kraju svijeta, tamo gdje je sijala i donosila radost. Možda svi vole lučonoše i donosioce radosti, a skoro niko ne otvara kad pokuca rana jesen.
‒ Kuc, kuc…
‒ Ko je?
‒ Hm, mislim, kako da vam kažem, otvorite.
‒ Ko ste vi?
‒ Ja sam, ja…
‒ Ko „ja“, ne prepoznajem vam glas.
‒ Ja sam jesen.
‒ Otkud vi? Malo ste poranili, još smo u ljetnim haljinama, i još nam se suše peškiri od posljednjeg kupanja u rijeci. Idite kod komšija! Pardon, nema komšija, oni su još na moru. Kažem vam ja da ste poranili! Eeee, znate šta, idite u potkrovlje, tamo živi jedan pjesnik. On će vas sigurno primiti. Čula sam da pjesnici vole kišu i opalo lišće. Jednom, kad smo pekli paprike za ajvar, ovdje ispred zgrade, sve komšije su zastale da kažu kako lijepo miriše, jedino je on pričao o nekom narandžastom tepihu. Poslije smo se sjetili da bi to jedino moglo biti lišće koje iz gradske čistoće nisu na vrijeme raščistili. Jeste li još tu?
Čuli su se koraci u daljini. Niko ne zna da li je jesen poslušala savjet ili je pjesnik pošao njoj u susret. Kažu da su se sreli, i to je jedino važno.
Vazduh je tada mirisao drugačije. Kiša je polako natapala narandžasti tepih. Pored klupe je ležao pas gotovo iste boje kao tepih. Na klupi je odložio štap i knjigu čovjek koji je zagledan u nebo imao neubičajeno razdragano lice za jedan kišni dan.
Nomad na štiklama, Udruženje balkanskih umetnika, Subotica, Mala knjiga, Novi Sad, 2018
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica