U ciklusu priča beogradske izdavačke kuće „Geopoetika“ koji sledi na korzoportalu, Vikend priča jednog od najprevođenijih bugarskih pisca Georgi Gospodinova (Jambol, 1968). Piše pesme, drame, eseje. Roman „Fizika tuge“ je ušao u deset najboljih evropskih romana po izboru austrijske državne televizije ORF. „8 minuta i 19 sekundi“ – toliko je potrebno svetlosti da od Sunca doputuje do Zemlje. I, ako se jednog dana Sunce ugasi, mi ćemo imati samo tih poslednjih 8 minuta i 19 sekundi. Prevod: Marija Joanna Stojadinović. Foto: Dragana Kojić
U minuti u kojoj počinješ da čitaš ovaj tekst možda se Sunce već zaustavilo, ali ti to još ne znaš. Dato ti je čitavih 8 minuta i 19 sekundi da vest o njegovoj smrti stigne do tebe. Toliko svetlost putuje odande. Posle će pasti mrak. Do sada je prošlo 9 sekundi. Šta možeš da uradiš? Požuri, prikupi najbitnije stvari, telefon, novac, pasoš. Čekaj, hoćeš da otputuješ nekud? Ostavi prtljag. Javi se svojima; oni ne znaju. Javi im o kraju sveta i poklonjenim minutama (već ih je manje od 7) o čemu oni ništa i ne naslućuju. Reci im da odmah pođu, ako su u blizini… kuda… da budete zajedno… nemoguće je za 7 minuta. Neka ostanu tamo gde jesu i neka se sakriju ispod stola. Sve je glupo. Nemaš iskustva sa zaustavljanjem Sunca. Nije isto kao kada nestane struja. Reci im da ih voliš i da ćete se naći u mraku. Šta još – možeš da poslednji put probaš sve što voliš, ali vremena je toliko koliko da uzmeš kašičicu slatka od trešanja iz frižidera. Mačka se nekud sakrila. Ona zna. Otvaraš prozor. Napolju ljudi rasipaju poslednje minute Sunca. Dođe ti da vrištiš. Dođavola, zar ne vidite da svetlost nije ista. Ni to ne činiš. Šta će se posle desiti? Da li će planete pobeći, da li će se izliti okeani, hoće li nastupiti večita arktička zima? Hoće li se dogoditi odmah ili ćemo imati još malo vremena na raspolaganju? Još nekoliko minuta, ili sat u neprovidnom mraku. Jesi li još tu? Izbrojmo zajedno poslednje sekunde – trinaest, dvanaest, jedanaest (namerno ih pišem slovima da bismo produžili vreme), deset, devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri (drži se i zbogom ako se posle ne vidimo), dva, jedan…
Ako čitaš narednu rečenicu znači da se Sunce nije zaustavilo. Sada nije. A kada će? Saznaćemo tačno za 8 minuta i 19 sekundi. Sada ih je manje. Sada, kao čovek koji je preživeo jednu apokalipsu, možeš sebi da dozvoliš da brojiš sekunde Sunca. I za preostalih osam minuta možeš da baciš pogled na ovu priču. Trudio sam se da toliko traje da bismo završili na vreme.
…
Jedan oblak je polako prekrivao nebo. Nije bilo jasno da li će pasti kiša ili je to kraj. Neopisivi su bili ovi predapokaliptični dani. Haos, zujanje, besposličari gluvare, porodice pakuju prtljag, kao bajagi znaju kuda će. Neki poseban vašar zbrke, pre bi se reklo slika od pre dva veka, Tekeri, Dikens, vriska, pokret, graja, prava živost pre mrtvila koje predstoji. Bez obzira na ranija neostvarena predskazanja (čitava dva bezuspešna pokušaja apokalipse), sada izgleda da sve ide u tom smeru, ka nestanku. Nije više moguće sakrivati se. Promenu nije unelo čak ni to što se pojavilo dvoje svetskih veterana – već osedeli gospodin Obama i gospođa Merkel, ta gvozdena starica. Oboje su obećali da će kraj sveta biti kontrolisano odlagan što je moguće duže. „Kontrolisani kraj sveta“, nema ničeg smešnijeg od toga. Apokalipsa u kapima.
Svi su se dali u iščekivanje Zalaska poslednjeg dana, kako su glasine rešile da mu nadenu ime. Pričalo se da će sam zalazak biti nestvarno lep, poput eutanazije, poput anestezije posle koje će doći kraj. Naravno, bilo je skeptika koji su preživeli već nekoliko odloženih apokalipsi. Ljudi iscrpljenih od toliko razvučenog beskraja. Uglavnom je svima dozlogrdilo, a i život na Zemlji više nije bio toliko privlačan. Ovako ili onako, određenog dana iz navike ili pomoću preostalog instinkta, svi su se potrudili da se zavuku u stara skloništa zaostala iz prošlog veka ili bar da se zatarabe u podrumu. Bogati – u specijalnim kapsulama ispod zemlje.
D. J. je odlučio da kraj dočeka u gradiću Z. Doputovao je nešto ranije da malo prokrstari starim ulicama, da uživa u zbrci. Celog života je radio sa zalascima. Unovčavam njihovo zlato, kako je voleo (sve ređe) da se šali u retkim susretima s prijateljima. Zalasci su mu obezbeđivali hleb, duvan i slavu. Bio je fotograf koji je umeo da piše, sve u svemu retka kombinacija u toj profesiji, i bolji štampani mediji su ga angažovali još dok je bio mlad. Tačno iz gradića Z., međutim, pre mnogo godina krenula je njegova karijera eksperta procenitelja zalazaka. Da, postojala je takva profesija i on je bio njen tvorac. Na neki način desilo se slučajno. Poslali su ga u Z. da snima jedno subalpsko jezero i ugrožene populacije crne liske. Brzo je obavio zadatak, ali su domaćini insistirali da ostane tokom večeri zbog „zalaska na trećem mestu po lepoti na svetu“. Kasnije se pitao kako je prihvatio, imao je dvadeset i nešto godina, pun drugih ambicija drugačijih od crnih liski i zalazaka. Možda ga je izazvao „zalazak, treći po lepoti“, kakva glupost. Upitao ih je koji su na prvom i drugom mestu. Nisu znali. Njima je bilo dovoljno i treće mesto, ipak Z. nije Kopakabana. Zalazak je bio besplatna atrakcija koja je uspevala da gradiću da zamajac. Specijalni brodić sa dvostrukom tarifom plovio je između obala jezera za vreme zalaska. Turistički bedekeri takođe se nisu ustručavali da istaknu, tobože s podsmehom, treće mesto u najužem izboru. Ko odlučuje o tim stvarima sa izborima, tiho je negodovao D. J. kada mu je u istom momentu palo na pamet da je moguće da je upravo on taj koji odlučuje. Postoje eksperti za vodu, za vazduh, za naftu i minerale, naravno, tamo vri od novca i eksperata ali, vidi, za zalaske nema. Svako može sebi da dodeli kojekakve titule. Zbog čega ne bi probao, odlučio je više u šali. Pa naravno, neko mora da upravlja ovim izborima. Da putuje, da upoređuje, da izmišlja kriterijume, izrađuje nomenklaturu zalazaka. Prajs Sanset Haus, revizorske i konsultantske usluge…
Nije očekivao da će krenuti tako lako, istina, iz šale. Gradovi su se takmičili koji će pre da ga pozove da bi procenio njihov zalazak. Uplaćivali su mu neregistrovan novac, dodeljivao je poene, određivao rejtinge. Nije mogao da veruje da jedan lokalni zalazak može da izazove tolike strasti. Lokalni turizam, patriotizam i biznis uletali su u sukob, jer je bio dobar za sve. Čudio se dokle može da dosegne i navodno je nameštao stvari da bi iskusio granice šale, ali je uvek pogađao. Pogotovo kada je najavio Evropsko prvenstvo zalazaka. Kako je moguće upecati se na takvu glupost? Odmah su iz obe Amerike i Afrike uplatili ogroman novac za patent. Prvenstvo je uskoro postalo svetsko. I, dok se osvestio, biznis je nadmašio sva njegova očekivanja, pa i želje. Nije davao intervjue, ljutio se na naslove poput „Magnat zalazaka“, „Imperija u kojoj sunce uvek zalazi“, „Šeik crvenog zlata“, „Nebesni di-džej“ i slične nebuloze. Odlučio je da je došlo vreme da se zaustavi, sve je prebacio na dvojicu prijatelja i povukao se. Neosetno je prošlo dvadeset godina. Svet je počeo da se urušava poput starca koji bez obzira na sve plastične operacije više ne može da laže o uznapredovalom stadijumu svoje bolesti.
Sada je išao ulicama Z., grada u kojem je počeo unovčavanje zalazaka. Danas je bio taj dan i, ako nešto mora da se desi, bar neka vidi poslednji zalazak odavde. Imao je nekoliko sati, ulice su bile potpuno prazne. Neki čovek je u ronilačkom odelu pokušavao da trči šljapajući perajima po trotoaru. Verovatno je izašao na kratko i bojao se da ga na ulici ne uhvati potop. Za svaki slučaj nosio je i harpun. Uzbrdo, na malom trgu u samom podnožju brda jedan od proroka Zalaska poslednjeg dana nepovezano je govorio i uzvikivao za sve ređim pešacima koji su žurili svojim kućama:
– Kuda jurite, slepi miševi nesrećni. Od čega bežite… Da se slučajno ne bojite sunca? Dođite kod nebeskih vatrometa, kukavice. Druge prilike neće biti… I neće ga emitovati preko vaših jebenih televizora. Niste li shvatili, uskogrudi, da je svaki zalazak storija o Apokalipsi… Kič, snobovi glupi, razglednica, a? Ali sada neće boje, neeee, krv će kapljati iz oblaka, jer je Agnjec zaklan kao što je napisano, tupavci u tržnim centrima. Svako veče Devica gore krvari, to je nevinost, bludnici. Nema među vama nevinih. Gde ste se svi sakrili? Jaganjac je već zaklan i njegova krv teče kroz sedam reka. Šta ti tamo buljiš u mene…
D. J. se spontano osmehnuo, prorok je vikao na njega…
– Nemoj da se cerekaš, videćeš apokalipsu u najgledanijem terminu, u prajm-tajmu, maloumniče…
Polako je krenuo uzbrdo. Znao je da nije svetac. Obogatio se od nečeg što mu nije pripadalo. A opet, šta je bilo loše u tome da nateraš što više ljudi da stoje pred zalascima. Bolje tamo nego ispred idiotskih televizora. Onaj je u pravu. Oglašivači su ga sigurno mrzeli, jer im je oduzeo priličan deo auditorijuma. Nastao je čitav pokret onih koji posmatraju zalaske. Sunset gazing. Neki su ih prozvali suncojedima. Drugi su ih pak sa nipodaštavanjem zvali „pilećima“. Pričalo se da se hrane uglavnom suncem, a ono je najhranjivije upravo na zalasku. Zalazak kao ekohrana.
Došao je do uzvišenja sa koga bi se poslednje sunce najbolje videlo. Na svetu je ostalo veoma malo mestâ odakle je mogao da se posmatra pravi zalazak – spor, razvučen u vremenu, sa celokupnim zaostalim ukusom, senkama i odblescima. Da raspolažeš čistim prolazom do njega, dobre vidljivosti bez mikročestica u vazduhu, već je bilo izuzetno retko. Pomislio je da je na pravom mestu i u pravom uzrastu kada je najzad mirno mogao da degustira jedan zalazak, da ga ispije do dna i da ga proceni posle svih koje je degustirao s nogu. Poneo je foto-aparat pa čak i mali pozorišni dvogled. Kao da sam krenuo na premijeru, a ne na zatvaranje sezone, pomislio je. Osvrnuo se i uprkos očekivanju nije bio sam, neznatan broj hrabrih rasuo se po uzvišenju. Mala grupa „suncojeda“ na vrhu ljuljala se u pravcu sunca. Pomislio je da su bez njega oni osuđeni na gladnu smrt.
Setio se takođe kako ga je otac držao za ruku na putu prema školi i rekao mu o onih 8 minuta i 19 sekundi koji su nam odobreni pošto se Sunce zaustavi. Najstrašnija i najutešnija stvar na svetu.
Trenutak pre nego što bi zalazak prelio sve, jedva vidljivi treptaj je prošao nebom, plavim poput monitora. Učinilo mu se da svetlost više nije ista.
Boje su bile nekako blede, izvukao je dvogled, čak i pored minimalnog uvećanja njegovo oko je moglo da razazna… raster. Odjednom su se pojavili oblaci koji kao da su ispisivali ogromnim paperjastim slovima „Treća po redu najlepša apokalipsa na svetu“.
Ko ih, dođavola, bira, pomislio je D. J. i zatvorio oči.
Georgi Gospodinov: I sve postade mesec, Geopoetika, 2016.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica