Novu 2016. godinu Trg Republike u Novom Sadu dočekuje rekonstruisan u behatonu. Još jedna cigla u novokomponovanom zidu Behaton Srbije. Kako bi bilo da se u Kineski zid ugradi jedna behaton cigla? Tibor Jona prošetao je do prestonice Srbije i novog Trga Behaton cara/kralja/kakogodgazvali.
Ovih dana u Centru Univerzuma, u Beogradu, završava se rekonstrukcija Cvetnog trga. Ovaj centralni gradski prostor je, istina, vapio za mejk-overom, ali ničim nije zaslužio osvetu koja mu se dogodila. Prostor je pretvoren u neku vrstu kosmodroma sa četiri kioska koji neodoljivo podsećaju na tuš kabine. Možda je stvar do mog ukusa, ali konačni rezultat rekonstrukcije više priliči nečem što nosi ime Trg behaton ili Trg rostfraj nego Cvetni trg.
Sužavanje demokratije i lagana ali konstantna eliminacija šire javnosti iz svih procesa odlučivanja, čak i kada se radi o pitanju kako će nam komšiluk izgledati, konstanta je našeg društva od devedesetih 20. veka, na ovamo. I polagano uzima danak i očituje se vrlo jasno sada i na javne prostore. Oblikuje ih i od njih pravi sliku i priliku naše političke elite i njihovih estetskih svetonazora. Kada vidite novi Cvetni trg, možete u velikoj meri tačno da uradite profil ljudi koji su odlučili da on bude takav.
Mada ne mora Cvetić da bude primer. Može i onaj monstruozitet od novog glavnog trga u Zrenjaninu. To je takođe indikativan primer novog državnog ukusa. Ili čuvena rekonstrukcija Bulevara revolucije u Beogadu. Ili unesite već sami primer iz sopstvenog komšiluka. Jednostavno, kako se kod nas odluke političke elite ne dovode u pitanje to dovodi do toga da i njihov ukus postaje dominantan i da se polako instucionalizuje. Imitacija mesinga i skoro-kao-pravi behaton kao ideologija. Divno.
U društvu u kojem se elita obrazuje plagirajući na megatrendovima, a kulturno uzdiže isključivo na koncertima udovica ratnih zločinaca i marodera ili striptiz predstavama ovo predstavlja ozbiljan problem, što vidimo oko nas. Ili što vidimo kada nam nešto toliko generički kao Beograd na vodi predstave kao vrhunski domet. Mislim, problem je to i drugde, ali se Tamo uključivanjem što šireg kruga čuvenih stejkholdera smanjuje mogućnost za trijumf banalnog.
Kad smo kod banalnog, već je neko vreme kako naše političke elite nalaze zadovoljstva mahom u lepoticama auto-iskarikiranim na nivo groteske silikonom i botoksom. Mediji su puni ovakvih silikonskih kraljica koje su svoj prvi milion zaradile sa po pravilu oženjenim političarem čiji identitet ne mogu da otkriju. One su u novinama, one su u rialiti programima, one su u Ministarstvu inostranih poslova. Dame sa kamelijama su u ovom društvu više nekako striptizete sa plastičnim karanfilima. To već dosta govori sa kakvim ljudima imamo posla i kakvi su im estetski dometi. Cvetić i razni cvetići to samo potvrđuju.
A ta vrsta silikon & botoks estetike starleta, ekskluzivnih splavova i kojekakvih trendi savanova nam se preliva i na javne prostore. Ista banalnost, ista vulgarnost, ista bahatost, ista dehumanizovana uniformnost. Bitno da ima velike sise, odnosno bitno da sija.
Skoplje, 2015. Foto: Kaća Lazukić Ljubinković
Sigurno je samo jedno. Koliko se u Srbiji još bude sužavao broj ljudi koji donose odluke, po kojem god kriterijumu, tako će sve više i naši javni prostori sopstenom otužnošću početi da odslikavaju ovakvo tužno stanje. Pogledajte uostalom kako se politička situacija u zemlji prelila na Skoplje (Skopje) i njegov sada već tragikomični izgled kao da je low-budget tematski kazino na daljem obodu Las Vegasa. Čeka li nas sudbina Skoplja (Skopja)? Pa ne, mi smo ipak, nekako, bogatiji. Čeka nas nešto mnogo gore!
PROČITAJTE I: gasicstan-gasic-gasici, deus-vult-bog-na-nebu-poligraf-na-zemlji, zasto-srbija-cuti, metropolis-balkanskog-bespuca, kic-vodic