Поводом рушења виле лепотице, Баш-куће у Суботици која је део баштине града, ванредна професорка Викторија Алаџић са Архитектонског факултета у Суботици, Универѕитет Нови Сад, поставља питање где су границе рушења баштине? Пише/Фото:Викторија Алаџић. Пренето из Културног додатка Политике.
Баш-кућа у Суботици, 2007. година
Срушена је у Суботици недавно још једна лепотица – вила која је изграђена осамдесетих година 19. века. То изгледа није била првобитна намера, међутим каква год реконструкција или наводна рестаурација чека ову вилу, она запрао више не постоји, и све оно што се на том месту буде градило у најбољем случају може бити реплика.
Али да кренемо од почетка. У Историјском архиву Суботице у Фонду 2, под називом Градско веће налазе се грађевинске дозволе и пројекти кућа који су се у Суботици градили у периоду од 1875, па све до краја Првог светског рата када је Аустро-угарска у којој је овај фонд и настао, престала да постоји. У том фонду на жалост није сачуван пројекат виле коју су Суботичани од миља звали „Баш кућа“ и то је вероватно разлог зашто она појединачно није стављена под заштиту и поред њене изузетне архитектуре. Вила је имала разуђену основу паладијанског типа са централним холом изнад којег је постојало застакљено надсветло, јединствено у суботичкој архитектури. Само један суботички архитекта био је вичан пројектовању оваквих објеката, најзначајнији суботички градитељ Титус Мачковић и он је вероватно пројектовао и Баш кућу.
Градилиште на месту где се налазила Баш-кућа
Спољашње фасаде виле биле су надахнуте класичном грчком архитектуром. Ивањијева књига, једина која се детаљно бави историјом Суботице 19. века (Iványi, István; Szabadka szabad királyi város története II, Szabadka: Bittermann József könyvnyomda, 1892, стр. 621.), пружа нам информацију да је вилу саградио 1887. године Шандор Кертес (Kertész Sándor), тадашњи главни градски лекар. Кертес је био главни градски лекар и 1906. године према подацима које налазимо у Малушевљевом календару Суботице (Malusev, S., Szabadka Sz. Kir. város czim és lakjegyzáke, Szabadka, 1906.) из исте године. Бринуо је о здрављу становништва целог града више деценија. Mноги од нас можда не би ни били овде да њега није било. И он као појединачна личност није заслужио овакав третман своје куће.
Скица габарита виле сачувана је на цртежу ситуације у пројекту суседне куће власника Мирка Ротмана (Улица цара Лазара 5) из 1893. године (Istorijski athiv Subotica, F:2, ép. eng. VII kör 3/1893.), као и у пројекту помоћног објекта који је градио Андрeas Лихтнекер (Lichtnekertch András), нови власник Баш куће 1912. године (Istorijski athiv Subotica, F:2, ép. eng. VII kör 18/1912.). Оно што се могло закључити и само површним посматрањем, ова вила је требала да буде заштићена законом као појединачни објекат, заштита у оквиру просторно – културно историјске целине градског језгра Суботице од великог значаја, у којој је вила назначена као објекат од посебне вредности, очигледно није било довољнa да вилу сачува од рушења.
Оправдање за рушење објекта налазимо у изјавама инвеститора. „Свако стање и на оно на шта наилазимо документујемо и јасно може да се види о чему причамо, колико су то дотрајали елементи да је рушење било неминовно. Имамо велики проблем да подземним водама, сами темељи су у лошем стању, потребно је да се уради нова када. Све ово што сада решавамо био је проблем старог објекта због којег се урушавао и пуцао“, констатовао је саговорник из „DG contruction“
Ипак да ли је то могло другачије да се уради. Пре приступања било каквим радовима на историјском објекту од посебне вредности било би потребно направити детаљна истраживања конструкције и материјала објекта а посебно ископати сонде да би се проверило стање темеља. Након тога у зависности од стања конструкције и материјала објекта треба пажљиво приступити изради пројекта у оквиру кога рушење не би било опција.
Зграда Народног позоришта у Суботици које је још у изградњи, након рушења скоро комплетног објекта 2007.
Вредно градитељско наслеђе треба третирати са великом пажњом и потребно је пронаћи начин да се продужи век трајања материјала и ојача конструкција на начин на који сам објекат не би био угрожен. Статичко – конструктивни проблеми у заштити градитељског наслеђа су специфични, разликују се од објекта до објекта и сваком објекту се мора приступити као појединачном случају дефинишући техничку заштиту примерену случају. Било је много примера водом угрожених темеља историјских објеката који су успешно санирани у Србији без рушења самог објекта. Два значајнија примера су кула Небојша у Београду и Јеринина кула смедеревске тврђаве које су својим габаритима много масивније у односу на Баш кућу, па је и пројекат санације био много захтевнији.
Зграда хотела „Златно јагње“ изграђена 1856, преуређена у стилу минхенске сецесије 1904. према пројекту Титуса Мачковића, претворена у Дом ЈНА након национализације и срушена 1985. да би била реконструисана само фасада док је остали део објекта играђен потпун нов за потребе војске. Годинама већ ова зграда стоји напуштена и пропада.
Где је та танана граница на којој се доноси одлука да је објекат толико трошан да мора да се сруши да би се поново изградио и изгледао исто или скоро исто као оригинал? Прво овим рушењем дефинитивно губимо споменик и добијамо реплику, а друго превише често смо у Суботици слушали таква оправдања као у случају зграде суботичког „Народног позоришта“, које је порушено 2007. године, а требало бити завршено 2012. године и у случају зграде некадашњег хотела „Златно јагње“ (Корзо 3), која је била порушена да би се изградила само реплика фасаде, а комплетан објекат извео нов за потребе Дома ЈНА. Ово здање сада већ годинама стоји напуштено и поново пропада.
Стање конструкције и материјала од којег је грађен објекат требао би такође да буде елеменат који ће утицати на одлуку какав садржај треба сместити у њему. Није свака функција примерена сваком објекту, а ископавање дубљег подрума и бетонске каде у историјском објекту увек је проблематично јер се често иде испод дубине постојећих темеља историјског објекта.
Детаљ фасаде куће Вићенс у току рестаурације 2016. Фото: Наталија Јаковљевић
Један добар пример скорије врло успешне рестаурације историјског објекта представља кућа Вићенс недалеко од Барселоне. Ова кућа је једна од првих пројеката који је радио Гауди и која се градила између 1883 и 1885. године. Дакле тек је нешто старија од Баш куће у Суботици. Кућа Вићенс је такође била вила односно летња резиденција породице Вићенс изграђена у оријенталном стилу на Гаудијев начин. Но кућа Вићенс је рестаурирана са великом пажњом посвећеном сваком детаљу и претворена у музеј. У њој су уведени нови елементи као савремено степениште и лифт како би се задовољиле потребе савремене функције музеја. Део објекта који је био дограђен 1925. године претворен је у улазни простор за посетиоце са информативним пултом, неки елементи који су у међувремену били уништени су рестаурирани, а већи део енетријера куће враћен је у изворно стање и конзервиран. Није примењено рушење и реконструкција, већ пажљиво чишћење, рестаурација и конзервација. Рестаурација виле завршена је 16. новембра 2017. године. Још 2005. године вила Вићенс је била уврштена на УНЕСКО-ву листу светске баштине. То не значи да би Баш-кућа икада могла доспети на УНЕСКО-ву листу, али приказан пример само показује однос појединца и локалне заједнице према баштини и заједничким вредностима. Свако би требао да цени, поштује и чува оно што има. У овом случају сви смо на губитку.
Опрема текста korzoportal