Gradski muzej Vrbas ovu 2022. godinu posvetio je obeležavanju stogodišnjice od smrti Jožefa Pehana, jednog od najznačajnijih svestranih umetnika sa vojvođanskog prostora koji je poseban trag ostavio u slikarstvu kao začetnik secesije. Ovo je samo deo priče o istoriji Vrbasa, gradiću koji leži na arheologiji, a koja je u više tematskih celina smeštena među zidove proširenog, osavremenjenog i izložbeno unapređenog prostora Gradskog muzeja na čijem čelu je arheološkinja Vesna Grgurević. Piše/Foto: Bojana Karavidić
Stalna postavka u Gradskom muzeju Vrbas sastoji se od četiri zbirke: Arheološke, Istorijske, Etnološke i Istorije umetnosti, objedinjena je naslovom “Vrbas – čovek i priroda, sklad suživota”. Muzej je deo vrbaškog Kulturnog centra. Iza ovih tehničkih podataka, krije se svojevrsni “muzej nostalgije” (Dragan Bulatović) koji, na sreću, svedoči više o razvojnim, mirnodopskim poduhvatima, nego o ratnim pokličima, a obuhvate period od prvih neolitskih zajednica do dolaska Turaka – od VI milenijuma stare ere do XVI naše ere, preko nastanka naselja na ovom mestu, do savremenog doba.
Jožef Pehan, autoportret
Godina 2022. u Gradskom muzeju Vrbasa protiče u znaku obeležavanja stogodišnjice od smrti renesansnog umetnika Jožefa Pehana koji se 1897. doselio u Vrbas i otvorio prvi foto atelje. Završio je Akademiju likovnih umetnosti u Minhenu, u Beču i Pešti se doškolovavao i postao je poznat na polju slikarstva kao začetnik secesije. To nije sve. Bavio se glumom, vajarstvom, pisao je priče, komponovao, svirao. Čega god se dotakao bio je uspešan. Izložba koja je do septembra postavljena u Gradskom muzeju Vrbasa deo je muzejske kolekcije i Kolekcije Mandić. Jožef Pehan sagoreo je u 48-oj godini.
Digitalni prikaz Panonskog mora
Gde god da putujete po Vojvodini, sve počinje od Panonskog mora. Tako je i u Gradskom muzeju Vrbasa – prvo ćete odistinski zagaziti u njegovo virtuelno plavetnilo, dok vam se ribice motaju oko stopala. Ali nećete pokvasiti cipele – ovo je digitalni prikaz Panonskog mora koji će uskoro, kada aplikacija bude završena, dobiti i zvuk talasa, i miris mora, na zadovoljstvo posetilaca.
Srednjovekovna počelica
U “Knjizi o Vrbasu” Fridrih Loc (priredio/preveo sa nemačkog Tomislav Bekić, Kulturni centar Vrbas/Muzejska zbirka, 2014) piše – “O dalekoj prošlosti našeg zavičajnog tla raspolažemo samo sa malim, nepouzdanim podacima… U svakom slučaju je život tih prošlih vremena – kao i život naših dana – bio ispunjen nadama i borbama, uspesima i razočarenjima, radostima i tugom. Naravno da je i tu povremeno odzvanjao gromki smeh, ali su se isto tako mogli čuti duboki uzdasi, dok je sama zemlja, po svoj prilici, natopljena sa mnogo krvi. Vremenom će se otkriti sve više i više tragova prošlog života, pa će jednom biti moguće da se unese malo više svetlosti u tu daleku tamnu prošlost…”
Nožica žrtvenika
Istraživači prošlosti neretko nailaze na nepremostivu prepreku – uništene tragove koji bi doprineli osvetljavanju nepoznatih epoha. Ali, uporni su ne odustajući, te tako nastaju muzejske zbirke koje su rekonstrukcija prohujalog vremena. Prvi predmeti ovdašnjeg Muzeja potiču iz mlađeg kamenog doba. Stoga je razumljiv neskriveni ponos mog vodiča kroz Gradski muzej Vrbasa kustosa istoričara Pavla Orbovića kada upire prst u staklenu vitrinu ukazujući na najstariji muzejski predmet – nožicu žrtvenika koja je pronađena na arheološkom lokalitetu srenjovekovnog Vrbasa u oltarskom delu srednjovekovne crkve napominjući da ona “svedoči da od praistorije do srednjeg veka postoji kontinuitet svetilišta. Inače, Vrbas je grad koji leži na arheologiji. Na raskrsnici prema Bačkom Dobrom Polju ustanovljeno je najveće bronzano naselje u srednjoj Evropi. Dobar deo lokaliteta je uništen kada se izmuljavao Veliki bački kanal, ali je naselje sačuvano, pa ćemo ga sigurno obraditi u nekom budućem vremenu”.
Pseudofibula
Jedan od najznačajnijih eksponata u Gradskom muzeju Vrbas je antropozoomorfna pseudofibula kojom su stari Sloveni na grudima povezivali plašt. Pronađena je na lokalitetu Ciglana „Polet” na avarsko-slovenskom groblju i jedina je na Balkanu. Nalazi se na grbu Vrbasa. U složenici ”antropozoomorfna pseudofibula”, reč “antropo” znači da se na krajevima kopče nazire ljudska glava, “zoomorfna” označava oblik tela životinje, na drugoj strani, “pseudo”označava da nedostaje igla. Pripada ranom srednjem veku kada su bile seobe naroda. Sa ovog lokaliteta vrbaški Muzej obogatio je zbirku nakitom iz grobova, zatim posudama iz svakodnevnog života.
Ugljenisano žito staro više od 2000 godina
Onda dolazi doba između dve ere kada nastaje keltsko naselje – opidum, njihova tržnica za žito, okolo je bilo naselje. To je Černok, danas važan lokalitet za arheologe. Na njemu je pronađeno ugljenisano žito staro više od dve hiljade godina, ali je sačuvan oblik žitarica i u Gradskom muzeju Vrbasa izloženo je u glinenim posudama iz tog doba. Takođe je izložena i rekonstruisana peć za isušivanje žita, to su današnji silosi. “Kelti su bili tada gospodari žita”, napominje Pavle Orbović.
“Mica”, društvena igra
Vreme protiče, nižu se slojevi istorije u Gradskom muzeju Vrbasa, posetilac lakim korakom preskoči neke tačke kroz muzejsku priču o srednjovekovnom Vrbasu otkrivenom na lokalitetu Šuvakov salaš gde je pronađeno naselje (postoji od X do XVI veka), crkva… cigle sa iscrtanim poljima za “Micu” jednu od najpopularnijih društvenih igara na Starom kontinentu, i dođe do današnjeg Vrbasa čiji nastanak se beleži od kraja 16. do početka 17. veka. Srbi su se doselili u Stari Vrbas, zatim Rusini, krajem 18. veka naseljavaju se Nemci i nastaje Novi Vrbas. Vremenom se spajaju, a od 1945. postoji današnji Vrbas u kome su hrišćanske zajednice ostvarene na ovom prostoru – pravoslavna crkva jedna je od najstarijih, slede reformatorska i evangelistička čiji hramovi su do danas simboli Vrbasa u centru grada, grkokatolička, metodističko-evangelistička i svi hramovi postoje do danas. Jevrejska zajednica imala je sinagogu koja je, na žalost, srušena.
Slika Štefana Jegera o kolonizaciji Nemaca
O životu kolonista Nemaca svedoče predmeti iz svakodnevnog života kao na primer žrvanj za mlevenje soli koji su doneli u 18. veku. “Kao što su Srbi imali sliku Paje Jovanovića ‘Seoba Srba’, tako je slikar Štefan Jeger ovekovečio kolonizaciju Nemaca i ona se tridesetih godina 20. veka nalazila u svakoj nemačkoj kući”, objašnjava Orbović ukazujući na muzejski eksponat – reprodukciju slike čiji original je u nekom od muzeja u Banatu.
Veliki bački kanal bio je prekretnica za Vrbas, a priča o njemu počinje od inženjera Jožefa Kiša (Budim 1748 – Sombor 1813, po sopstvenoj želji sahranjen u Vrbasu). Kada su se Švabe ovde doselile, vladala je malarija u močvarnom području i Jožef Kiš je odlučio da 1785. napravi probni kanal od Novog Vrbasa do Kule širine jednog metra i odmah je uočio da se voda povukla. Tako je dobio ideju za Veliki bački kanal. Pošto nije mogao da ispoštuje rok o izgradnji i predviđen budžet, smenjen sa čela projekta i on je iz svog vinograda u Vrbasu gledao slavlje povodom otvaranja kanala. Na njegovim delima i vizijama nastao je hidrosistem Dunav-Tisa-Dunav. Sada je Veliki bački kanal crna tačka u Evropi po zagađenosti.
Značke vrbaških zanatlija
U Gradskom muzeju Vrbasa saznajem da školstvo ima dugu tradiciju. Prva osnovna pravoslavna škola osnovana je 1735, potom su ih osnivale i druge konfesije… Prva gimnazija postoji od 1809. (godinu dana pre novosadske „Jovan Jovanović Zmaj“). Železnički red vožnje koji je izložen u Muzeju svedočanstvo je da je dužina putovanja od Vrbasa do Novog Sada ista kao pre 140 godina. Pažnju privlači pano sa poređanim značkama, ima ih 1043. Na njima su imena svih zanatlija Vrbaškog udruženja koji su 1938. obeležili pola veka postojanja. Oni su značajno učestvovali u kulturnom životu Vrbasa, imali su pevačko društvo. Pčelarski glasnik za Kraljevinu Jugoslaviju izlazio je u Vrbasu i može se videti u Muzeju. Mnogo toga je još, dođite i uverite se.
Etno kutak
Etno kutak osmislila je etnološkinja Dušanka Marković koja je napravila priču “od sirovina svile, pamuka, vune, konoplje do tkanine”. Jedna od postavki u vrbaškom Muzeju je Apoteka Milete Leskovca osnovana 1895, čiji nameštaj je izrađen u Beču i železnicom dovezen u Vrbas.
O životu građanske klase koja se budi posle kolonizacije i prati evropske tokove u modi i životu uopšte, brojni su primeri u Muzeju grada Vrbasa – usivač sa mehom, pegla na špiritus koje gospođe nose na put da bi ispeglale haljine, kravata sa imenom kreatora na naličju pravljena u Vrbasu, dečje kožne cipelice ručno šivene, fotografije sa Izbora za mis… nameštaj poput ugaonika za druženje nemačke porodice Zajdl (u njemu su ugrađene slike Jožefa Pehana), priča o dami Flori Šifler koja se udavala tri puta i veliko bogatstvo ostavila trećem mužu koji je od nje bio mlađi dvadeset godina. A šta je dalje bilo čućete u Muzeju od kustosa, Katarina Jung imala je fabriku tapeta, a one su i u kući Jovana Jovanovića Zmaja u Sremskoj Kamenici…
Kustos Pavle Orbović, ugaonik porodice Zajdl
Kulturni život Vrbasa u muzejskoj postavci predstavljen je kroz fotografije, pozivnice, plakate… i prema rečima Pavla Orbovića mnogo toga još treba da se istraži. Tada se odvijao u kafanama u organizaciji Vatrogasnog društva, Kluba zanatlija, održavani su balovi, diletanstske predstave. Svi objekti uglavnom postoje do danas.
Odlazim iz Gradskog muzeja Vrbasa razmišljajući koliko ne znam o komšijama i osobama koje tiho, marljivo proučavaju prošlost da bi nam je pružili ispisanu na dlanu. Dlan je otvoren, na vama je da ga pročitate.