Savremena galerija Subotica ugostila je u decembru 2017. domaće umetnike koji su referisali na temu „Pop art i odjeci“. Izložbu su u narednoj godini pratili raznovrsni programi, a jedan od njih bilo je predavanje naslovljeno „Pop art iz dva ugla“. Fenomen pop arta u savremenoj svetskoj umetnosti kroz poetiku predstavljenih autora na izložbi „Pop art i odjeci” analizirao je, u vođenju, kustos izložbe Miroslav Jovančić. O kontekstu u kome je nastao ovaj pravac govorila je istoričarka umetnosti Nela Tonković, što možete pročitati na korzoportalu. Foto: Ena Jovančić Vidaković
Nela Tonković, predavanje, Savremena galerija Subotica
Pop art (popularna umetnost ) nastao je 60-ih godina 20. veka kao svojevrsni ironijski otklon umetnika od konzumerizma i masovne potrošnje. Nela Tonković akcentirala je nekoliko etapa ovog pravca označenog u istoriji umetnosti, kao i njegov dalekosežni uticaj u društvenim i umetničkim tokovima koji od polovine 20. veka traje do danas.
Pop art iz dva ugla, Miroslav Jovančić
Nela Tonković, osnovne odrednice pop arta:
Pojam pop art uveo je britanski kritičar Lorens Alovej (Lawrence Alloway), kako bi označio umetnost stvaranu u Engleskoj ’50. godina 20. veka, među čijim su glavnim protagonistima bili Ričard Hamilton (Richard Hamilton) i Eduardo Paoloci (Eduardo Paolozzi).
Pop art u istoriju umetnosti uvodi nove postupke: asamblaž, serigrafiju, korišćenje industrijskih i potrošačkih proizvoda.
Pop art u Velikoj Britaniji nastaje na sasvim drugačijim osnovama od američkog pravca: umetnici iz ratom razrušene i ne sasvim oporavljene zemlje svoju pažnju okreću bogatoj i industrijski razvijenijoj SAD, u kojoj konzumerizam postaje dominantni model ponašanja; britanski pop art prikazuje ono čega u Velikoj Britaniji nema i boji njenu stvarnost vedrijim i lakšim tonovima.
U SAD-u, naprotiv, jedna grupa umetnika želi da visoku umetnost učini dostupnom što širem sloju ljudi i svoju šansu vide u otklonu i dramatičnom zaokretu u odnosu na apstraktni ekspresionizam, a naročito u odnosu na colour field slikarstvo: smatrajući da to slikarstvo, oličeno u delima Marka Rotka (Mark Rothko) i Bartneta Njumana (Barnett Newman), posmatraču nudi samo beskrajnu kontemplaciju za koju nisu svi sposobni i koja ne govori baš ništa o svakodnevnom životu, pop art se okreće običnom, poznatom i svakodnevnom kao objektu umetnosti i tako u umetnost uvodi svet koji posmatrača svejedno okružuje u njegovoj realnosti.
Endi Vorhol (Andy Warhol) učinio je najvidljivijim strategije pop arta: njegove Brilo kutije, Konzerve Kembelove supe ili portreti pop ikona, poput Merilin Monro, posmatraču nude upravo ono što vidi, preslikanu stvarnost; optuživani za površnost, što je bila jedna od zamerki velikog kritičara Klementa Grinberga (Clement Greenberg), pop artisti su odgovarali da oni zaista jesu duboko površni.
Vorholova izložba u Stejbl galeriji u Njujorku 1964. godine značajna je jer je u teoriju umetnosti uvela potpuno nov pristup, koji je zastupao Artur Danto (Arthur Danto): ovaj teoretičar pogledao je Vorholove Brilo kutije, zapitao se zašto su te kutije umetnost, a one u radnji nikada ne bismo tako klasifikovali, utvrdio da, baš kao i svet, i umetnost treba da bude spremna za neke stvari i događaje i da Vorholove radove pedeset godina ranije sigurno niko ne bi prihvatio kao umetnost, ali da je to sada moguće jer postoji sasvim jedinstven sistem umetnosti – Artworld. Ta teorija, jedna od Dantoovih najznačajnijih, biće nastavljena u delu Džordža Dikija kao institucionalna teorija umetnosti.
Oprema teksta korzoprtal
PROČITAJTE I: savremena-galerija-subotica-pop-art-i-odjeci, srpske-lepe-umetnosti, likovna-jesen-sombor, gradski-muzej-subotica-secanje-na-anu-bukvic-1947-2016, muzej-savremene-umetnosti-beograd-od-ideje-do-ostvarenja