Autorka priče „U tramvaju“ je slovačka književnica Etela Farkošova (1943). Objavila je petnaest proznih knjiga, pet knjiga eseja i osam zbirki poezije. Ovo je jedna od priča iz „Antologije ženske priče“ koju priprema izdavačka kuća Agora, Zrenjanin. Prevela sa slovačkog: Zdenka Valent Belić. Foto: Saška Nikolić.
Ušla je u tramvaj i automatski sela sa leve strane u zadnjem delu vozila. Jednom je u časopisu pročitala po tome kako čovek bira mesto u vozilu javnog saobraćaja, mogu se prepoznati osnovne crte njegove ličnosti, s leve strane – prema tom članku – češće sede zamišljeni introvertni, a s desne strane ekstrovertni ljudi, oni koji nastoje da privuku pažnju, nasmejala se tada, ali počela je povremeno, ako bi se setila u pravom trenutku, da obraća pažnju koje mesto je ona odabrala sedenje, bilo je zaista tako, češće je sedala na mesto ljudi koji žele da ostanu neprimećeni, autor članka je očigledno polazio od dužeg posmatranja sopstvenog iskustva, kako se čini, potvrđuje to i ona, ali svejedno to nije imalo smisla, nije u tome videla logiku.
Detaljno je pogledala i ostale putnike, prepodne su obično preovladavali stariji muškarci i starije žene sa torbama za kupovinu, koji su krenuli u lov na rasprodaje namirnica u hipermarkete na drugi kraj grada, ili su se pazara spokojno vraćali.
Skoro ista generacija, pomislila je, pet, deset godina ne znači u tim godinama veliku razliku, ta pomisao bi je uvek šokirala, čak bi je i unervozila – da bi kroz nekih pet ili deset godina mogao i sadržaj njenih dana da bude potraga za robom na akciji, ne, ta opasnost njoj sigurno ne preti, s jedne strane zbog toga što je još uvek više cenila vreme nego novac, dok se s druge strane grozila trgovačkih kolosa, izbegavala ih je uprkos jeftinijoj robi koja je tu bila u ponudi. Mravinjaci u kojima je odumiralo individualno biće, prostor koji su joj, paradoksalno, svojim prostranstvom izazivali osećaj stešnjenosti: sa masama mrava koji se neprekidno kreću gurajući kolica natrpana do vrha robom, par puta je dopustila da je nagovore, porodica je to argumentovala pragmatičnoću, efikasnošću kupovine, ali bi svaki put osetila mučninu već posle kratkog vremena i morala bi da izađe napolje, da udahne svež vazduh, ali i da se oslobodi prizora masa ljudi u pokretu, dinosaurus, govorila bi sebi pomalo prekorno, vrsta koja nije sposobna da se razvija, zapravo verovatno jeste samo za određenu vrstu razvoja, ispravila je sebe odmah nakon pomisli, da bi se malčice pred porodicom ali i pred sobom opravdala.
Iz zamišljenosti ju je prenulo snažno cimanje vagona, spolja je dopirao zvuk sudara tramvaja sa masivnom preprekom, šofer je naglo zakočio, previše žustro, neki putnici su izgubili ravnotežu, u vagonu se digla graja, kakav luđak, jeste li videli, uleteo je pravo pod tramvaj, nekoliko torbi je popadalo na pod, prosuo se iz njih krompir, konzerve, pakovanja voća, na svu sreću, reče neko, idiot je imao đavolsku sreću što ga tramvaj nije samleo, izlazi iz bočne ulice a ne gleda šta je ispred.
Gledala je kroz prozor, na putu, odmah pored šina, stajao je blago nakrivljeni automobil, jednim točkom se naslanjalo na srednja vrata tramvaja, skoro momentalno posle kočenja do kola je izjurio vozač tramvaja a nešto kasnije policija i hitna pomoć, priključilo se i više mlađih putnika, zajedničkim snagama su vratili kola u normalan položaj, u sledećem trenutku su se na njemu otvorila vrata i polako je očiglednom nesigurnoću, skoro se teturajući iz njih izašao pogureni stariji muškarac.
Čula sam kako su se ga zasuli psovkama, besno, uvredljivo, mada je to bilo malo verovatno, činilo se da je iz sudara izašao bez povrede, čula je i to kako taj stari, pogrbljeni čovek ispred tramvaja odgovara na pitanja policije, jesam video sam ga, ali bio je još prilično daleko, mislio sam da ću stići, govorio je polako, uzdrhtalim glasom, mislio sam da…
Nisu ga pustili da završi, oni koji su izašli iz vagona, ali i oni što su u njemu ostali, su čuvši njegove odgovore poludeli, budala, debil, zašto matori jarac seda za volan, nek džedži kod kuće, pravi probleme drugima, lešina jedna…
Osvrtala se okolo, besna lica, žene, one sa punim i one sa praznim torbama, sipale su iz sebe psovke, da mogu, najradije bi se sa tim nesrećnikom, koji nije dobro procenio rastojanje, i samo što nije uleteo na šine pred tramvaj, same obračunale.
Zakasniću kod lekara, psovala je jedna, baš me zanima kada ću ponovo dobiti termin, trebalo bi on da mi je sredi, mamlaz matori… Mene čeka ćerka, moram da je zamenim, da pričuvam unuka, zbog ovog sad ne može da ode na posao, nervirala se druga, jarac matori, kakav je kuršlus napravio, šta sve sada ljudi neće uspeti da stigne zbog njega i sve će morati da se organizuje ponovo, nizale su se grdnje jedna za drugom sa nebiranim rečima na adresu nepažljivog čoveka.
Prelazila je pogledom s jednog lica na drugo, tako puno besa koncentrisanog na malom prostoru odavno već nije videla, bacila je pogled na sat, ona bi takođe mogla da zakasni na sastanak u izdavačku kuću, zakazala je susret sa urednicom, danas bi trebalo da preda ilustracije za knjigu priča, prema planu je trebalo da ih odnese još pre mesec dana, ali posao joj nije išao od ruke, nije mogla da oseti neobičnu, onako pomalo egzotičnu atmosferu sveta u kom se odigravala radnja priča, previše šarolikih, punih boja i mirisa, tako neprikladnih njenom raspoloženju, pogotovo ovom trenutnom.
U poslednje vreme, možda ima već godinu dana ili dve, obuzimala su je osećanja monotone jednoličnosti, sve oko nje i u njoj joj je delovalo izbledelo, sivo, monotono, i neutešno izbledelo, nikakvih izgleda da bi se stvari mogle promeniti nabolje, bez nade da će se desiti neko čudo koje bi još moglo da se dogodi, uzalud je čekala ako ne spoljašnje promene, onda bar neku promenu unutar sebe, da joj se vrati energija, radosno očekivanje, da je uhvati želja za trenutkom kada uzima u ruke četkicu i nadvije se nad crtež, ispunjavajući ga svojim živim vizijama, licima koja su joj ispoljavala misli, u očima su joj se stvarali, u prstima… ništa, ništa od toga nije dolazilo.
Još jednom je pogledala sat, nepunih četvrt sata do početka sastanka, neće stići a urednica će pomisliti da nije završila ilustracije, pošto je najpre odlagala termin sastanka, izgovarajući se na zdravstvene probleme i razne druge obaveze koje su joj iskrsle, a sada, kada već u torbi ima omot sa predlozima ilustracija, sedi u tramvaju zajedno sa ostalima i čeka da policija obavi uviđaj i da se tramvaj pokrene s mesta, počela je da traži mobilni u torbi, uzalud, nervozno je pretražila torbu, zatim se setila da ga je stavila na punjenje i da je zaboravila da ga isključi.
Urednica će se naljutiti, već joj je ionako stavljala do znanja da je možda ovo poslednji put da je angažuju u ovoj izdavačkoj kući, dala joj ju je s obzirom na njihovu dugogodišnju saradnju, ali je nagovestila da ima puno interesenata, mladih, inventivnih, sa svežim, neizlizanim pogledima, sa inovativnim idejnim tehnikama, kako je, do đavola, zaboravila taj mobilni, sve mora da zapisuje, ali gde da stavi papirić da ne zaboravi da ga pročita i da se podseti na neophodno, zaboravljanje je postalo sastavni deo njihove svakodnevice, jednom nešto zaboravi Vojteh drugi put ona, i zato stalno nešto preturaju, traže, jedan drugog opominju, to je sad već njihova dnevna rutina.
Oko nje je sve vreme nešto zujalo, situacija iza prozora se promenila, kola sa blago ulubljenim blatobranom stajala su tik do šina, pored njih grupica ljudi, ovi što su stajali napolju su se već umirili a graja se utišala, možda ih je razoružavalo ćutanje tog čoveka, njegovo pognuto držanje koje je odavalo utisak da bi svakog trena moglo da prelomi njegovo telo na dva dela, možda je na njih ostavio utisak njegovo strpljenje i pokornost sa kojom je primao grdnje.
Daleko bučnije je bilo u vagonu, najviše su se nervirale žene koje su pošle u kupovinu, ali priključivali su se i muškarci a oni su skoro svi već bili izborani, vremešni, majmune matori, čulo se i dalje iza njegovih leđa, takvi kao ti treba da sede kod kuće, udarao je neko u kontru.
Šokirano je slušala, kako te sede, izborane žene i smežurani, pogrbljeni muškarci larmaju na vozača automobila, prekorevajući ga, čini se, pre svega zbog njegove starosti koja je u njihovim očima bila uzrok nesreće, psujući neštedimice njegove godine, kao da se tako izvlače iz svojih sopstvenih godina, kao da će oni sami tako uspeti da se distanciraju od starosti, da istaknu neku imaginarnu granicu: ovde su stari, to znači nemoćni, nefleksibilni, pa čak i nepotrebni, suvišni, oni koji ne poštuju saobraćajne propise, i uopšte, oni što samo smetaju – dok s druge strane smo mi, koji još nismo prešli tu granicu, mi još imamo snage, mi smo korisni, upravo idemo da pazarimo kako bismo za porodicu nabavili voće i povrće, sve što treba za domaćinstvo, ili idemo da čuvamo unuče, porodica na nas računa, samo nas pogledajte, jasan dokaz da smo mi još uvek na ovoj strani, na nas se još uvek može računati, a ne kao na ovog ovde, nepažljivog, dekoncentrisanog, možda i slabovidog, što sada zadržava tramvaj i u njemu sve nas, tako izanđale dedice bi trebalo da dežde kod kuće, uz peć besno ponovi neko još jednom kao za sebe a ostali saglasno gunđaju…
U neverici se osvrne oko sebe, da li je stvarno moguće da nisu svesni da tim psovkama bacaju kamenje i na sebe, da napadaju nešto što im je sa tim pogrbljenim, ćopavim čovekom zajedničko, kao da nisu svesni svojih godina, pogrbljenih tela i uzdrhtalih ruku, zaista neverovatno, pomisli, ali joj ujedno padne na pamet drugačije objašnjenje, možda je to s njihove strane tek neuspela igra žmurki, sakrivaju se iza tih reči da sami sebe ne vide, skrivaju se tako što se na njega, nesrećnika, nemilosrdno dernjaju, pritvorno psuju i sopstveno starenje, gubitak snage, točkove koji samo što se nisu slomili, vid koji im je sve slabiji i pamćenje koje popušta, sve što njih same napada a protiv čega su nemoćni.
Da, kaže sama sebi, ovo objašnjenje je nešto bliže istini, nemoćno kore ono, čega su itekako svesni, ali ne žele da priznaju, zato što biti star danas i nije neka naročita vrlina, svi su opijeni mladošću, efikasnošću, dinamičnošću, današnje društvo peva odu mladosti, možda upravo zato što se iza psovki starijem nepoznatom muškarcu krije samosažaljenje ovih ovde, džangrizavih i mrzovoljnih, verovatno se nadaju da niko neće skapirati njihovu igru, da će i sami u nju poverovati.
Verovatno je bila u vagonu jedina kojoj je bio žao tog čoveka, posmatrala je njegove nesigurne čini se i pomalo ukočene korake, dok je pratio policiju do njihovog službenog auta, predavao im je svoja dokumenta i bez reči pognute glave slušao njihove psovke i prekore, koje su ga, sada već nešto slabije, ali još uvek zapisale sa svih strana.
Zamišljala je da ga neko čeka kod kuće, verovatno žena, ako još uvek ima ženu, koja se možda kreće još teže, i koja ostaje kod kuće, a sada ga je poslala, gde bi mogla da ga pošalje… na trenutak se njena mašta zakočila, možda u kupovinu ili da nešto obavi po šalterima, nešto neophodno, poštar im je doneo opomenu a oni su se uplašili, stari ljudi uglavnom imaju prema institucijama respekt, čak strah, jer šta ako je u pitanju neka prevara, na televiziji skoro svako veče čuju za takve slučajeve, nije bilo sumnje, ovaj starac je danas morao da ode da to obavi, ako nije hteo da ima neprijatnosti… ili ponovo joj se zakočila misao, možda je jednostavno pošao kod lekara, trebalo je prepisati lekove za njega i ženu, možda da obavi neke pretrage.
Zamišljala je kako ovaj pogureni čovek dolazi kod kuće daleko ranije nego što ga je očekivala i počne lagano, obazrivo da joj objašnjava šta mu se dogodilo, onda vidi kako se na njega sruči ženin bes, nešto kasnije možda i ljutnja dece i unuka, kako mu prebacuju da je nesposoban a zatim kažu i to koliko briga i troškova je porodici napravio, uživela se u njegovu situaciju, mogla je da zamisli kako se on sada oseća poniženo, i mada mu je takođe zamerala nepažnju, zbog koje kasni na sastanak, poniženje je preživljala zajedno sa njim, kako da nju posipaju prekorima, podrugljivim rečenicama, a ni ona sama više nije ko nekad, nema snage da prati mlade, moraće da im se skloni sa puta…
Nema izgleda da će se tramvaj uskoro pokrenuti, uviđaj se zbog nečega odužio, čovek opipava džepove, verovatno traži dokument koji mu nedostaje, pretura po unutrašnjim, zatim po spoljašnjim džepovima kaputa, ponovo u džepovima pantalona, očigledno nije poneo nešto važno, zaboravio je da uzme neku dozvolu koju bi kao vozač morao da nosi sa sobom, bože dragi, palo joj je na pamet, koliko su se samo zbog sličnih stvari svađali ona i Vojteh, prošlog leta, ili je to bilo pretprošlog, ah, bože, zaista tužno a ujedno komično, ona ne može tačno da se seti, sada se nadajmo da je u pitanju prethodno leto, pa to ionako nije toliko bitno, pošli su na vikendicu i kada su tamo konačno stigli, shvatili su da muž nije poneo ključeve od kuće, prvi dan odmora im je bio pokvaren, morali su da se vrate i da ponovo putuju nekoliko sati.
Već duže vreme primećuje da je njen muž sve rasejaniji, uspeva da se koncentriše jedino na posao, ostalo ga maltene ni ne zanima, ali razume ga, problema takođe ima dosta, na institutu nedostaju moderni uređaji, nema dovoljno novca za hemikalije koje su sve skuplje, a oni bi hteli da se bave naukom na svetskom nivou, a to se danas ne može, ništa manje napolju ne bi prihvatili, niko te u svetskim časopisima ne pita u kakvim uslovima radiš, treba imati interesantne i originalne rezultate koji bi dobili na najmodernijim uređajima, jedino bi to moglo da pomogne, tako da insistira na tome da se obave važna merenja u Pragu, u Beču, Regensburgu ili čak idu i do Milana, gde god imaju kolege sa kojima su svojevremeno sarađivali ili imaju zajedničke projekte danas, najpre moraju da napišu molbe, zahteve i da čekaju odgovor hoće li skupi instrumenti biti u dogledno vreme slobodni, hoće li im dozvoliti da obave potrebna merenja, naravno po cenu koautorstva, ali to nije u ovim slučajevima čak ni toliko važno, dopisaće ih u znak zahvalnosti za mogućnost da koriste skupe kvalitetne instrumente, bitno je da bi i oni želeli da se bave vrhunskom naukom, mada i na kolenima, pa njima to delimično i polazi za rukom, ali po kojoj ceni.
Zato ne čudi što najspretniji među mladima, kojima se Vojteh godinama posvećivao, odlaze u neuporedivo bolje uslove u inostranstvo, idu ili na dugogodišnji boravak ili zauvek, a laboratorije, koje je svojevremeno osnovao sa velikim oduševljenjem zajedno sa kolegama vršnjacima, polako ostaju prazne.
Nedavno joj je rekao da ima osećaj kao da gubi deo sebe, kao da s njega postepeno nešto opada, mladima je uvek posvećivao beskrajno puno vremena, njemu je bilo stalo do njih, sada o tome uveče razgovaraju, da li je sve to imalo ikakvog smisla, pitanje koje se u toku njihovih razgovora sve češće postavlja je da li je sav taj trud imao smisla – da stvore nešto a onda da gledaju kako se to raspada, gubi, kako ostaje praznina a čovek odlazi.
Ima dana, kada veća praznina ostaje iza nje, a onda ima dana kada praznina izrazitije raste iza njenog muža, oboje u takvim trenucima pokušavaju da se umire, da uvere jedno drugo, da razmene uloge prema uhodanom scenariju, ponekad ta igra daje rezultate.
Kada pomisli na svog muža, stegne je u grudima, ovde nije reč samo o zaboravnosti, ni govora, neko veče je bio izuzetno ćutljiv, desilo se nešto u institutu, pitala ga je šta je, mada je znala da on o tome ne želi da razgovara, da se neće raspričati, da ga neće čak ni pitati, na kraju, tada su već se spremali na spavanje, ali on je ipak prebacio da im nisu odobrili neki projekat.
Odreagovala je iznenađeno, ljutito, ali zašto, govorio si da je to vrlo originalna i kod nas neobrađena problematika, to da, reče klonulo, s te strane nisu imali primedbi, niti bi one mogle tu da budu, projekat smo izradili vrlo savesno, pa šta je onda, pitala ga je uznemireno, odmahnuo je rukom i promumlao, kao da nije ni hteo da ona čuje ili da razume šta on priča, u jednoj od recenzije bila je primedba na godine vođe tima, ponovo je odmahnuo rukom, takav projekat, navodno, u tom slučaju nije perspektivan.
Teskobe koja ga je obuzela, kada toga setio, se sada više neće tako lako osloboditi, svestan je toga i želi da se vrati u ovaj trenutak, sad već sasvim rezignirano pogleda u svoje zapešće, urednica će se sigurno naljutiti što nije ispoštovala reč i što joj traći vreme, možda je više nikada neće angažovati da ilustruje knjigu, njene stvari imaju na sebi patinu, su nekako ukočene, nedostaje im elan, tako nekako je joj je to jednom indirektno nagovestila, power, mora da ima power, reč koja je iritira, danas se njome razmeće kako ko stigne, i urednica, konkurencija je sve jača, sve teže se u njoj može opstati, sigurno će joj reći nešto u tom smislu i neće okolišati, reći će joj direktno, više im ne odgovara, teško se sa njom sarađuje…
Oseća i sama, ljuti se na sebe što je nespretna, najpre ne može da se pokrene, čeka inspiraciju, adekvatno raspoloženje a zatim, kada posle mnogostrukog čitanja svoje raspoloženje namesti, užasno dugo joj potraje da posao završi, kao da sve manje veruje sebi, kao da sve jače sumnja u svoje sposobnosti, mada je već uradila stotine književnih ilustracija, desetine izložbi, u poslednje vreme kao da se u njoj nešto zakočilo, kao da je bočnim pogledom počela da sama sebe posmatra i da sebe vidi van tog kruga, iza linije koja je granična, kao da je vreme da smisli sa svojim mužem nov scenario.
Jedan susret je promašila, za ostale nema volje, cele nedelje od kako su se sa prijateljicama dogovorile, zamišljala je da će im danas ispričati da je danas predala omot sa ilustracijama u izdavačku kuću, da će one nju pitati kakav je tekst knjige a ona bi im ispričala o neobičnim pričama iz knjige koja miriše na egzotiku, setila bi se i problema sa kojima se borila dok je tražila adekvatni pristup, kako dugo joj je to trajalo dok joj se ti tekstovi nisu otvorili i osetila je da mora odabrati boje i oblike, možda bi se setila i svojih strepnji hoće li još dobiti neku porudžbinu za nove ilustracije, ali možda bi te strepnje za sada prećutala, ne bi tu bilo reči o novcu, ne samo o tome, već i o tome da još ne vidi sebe iza granične linije koja joj izgleda sve strašnije, da će od sada crtati samo za sebe i da odlaže sličice u fioke.
Onda bi ponovo počele da pričaju njene stare prijateljice, jedna po jedna, jednom mesečno, ponekad dva puta, već godinama se ovako sastaju u bivšoj Berlinci, kafana ima svoju atmosferu i ponekad pre kafe odu i na izložbu u neku galeriju, ima pregled šta se dešava i svaki put im skrene pažnju koju izložbu ne bi trebalo da propuste, zatim, već sedeći za svojim stolom, razgovaraju o slikama i sa slika polako prelaze ne sebe, ponekad ostaju samo na slikama, možda knjigama, serijama.
Ima dana kada se čitav razgovor vrti oko banalnih stvari šta je koja kuvala, čak i razmene recepte ako su se dobro pokazali, ali to se dešava ređe.
Ponekad se desi da se neko dotakne i bolnog mesta, uz kafu i kolače može se desiti da nešto malo bola prođe ili da će se smanjiti, iseku ga načetvoro, pojedu sa krempitom ili doboš tortom, a u sezoni i sa kesten pireom, zaliju ga gutljajem espresa, pravog italijanskog, a ako i dalje ne popušta, deluju protiv tog bola zajedničkim snagama sve četiri sa čašom šlaga u ruci, tablete protiv holesterola imaju kod kuće a unete kalorije će poništiti sledećih dana.
Nedavno su se sasvim dobro zabavile, Silvia ih je podsetila na svoju teoriju nevidljivosti i onoga šta je do toga dovelo, ponovo pred njima u sitna crevca tumačila fenomen koji joj je pre par godina pokvario radost od lepog dana, skoro i od života, ali sa kojim se na kraju obračunala i gledala na to sa dozom humora.
Setili su se kako je tada došla na sastanak užasno neraspoložena, šta joj se retko dešavalo, a kada su je pitali šta se dogodilo, samo je procedila kroz zube: nevidljiva.
Ovo moraš da objasniš, zahtevale su i ona im je objasnila da u određenim godinama žena postaje za svoju okolinu jednostavno nevidljiva, može da prođe ulicom, ali nju odjednom niko ne vidi, može da ima na sebi i ovako fantastičan kostim, pokazala je na sebe, ovako savršenu frizuru i šminku, ali ništa ne pomaže, žena koja stari kao da ne postoji, već duže vreme razmišljam o tome a danas sam dobila i dokaz, rekla je Silvija. Ima nečeg u ovoj tvojoj teoriji, složile su se tada, postajemo nevidljive, neinteresantne, za nas se ne zakači nijedan pogled, kao da se stapamo sa sivom ulicom, sa sivim kućama, zaista, ko zna da li mi uopšte postojimo, smejale su se i počele jedna drugu da dodiruju, da opipavaju svoje postojanje, smejale su se i u njihovom smehu bilo je poprilično gorčine.
Jedna od prijateljica je zatim donela na sledeći sastanak knjigu da li nemačkog ili italijanskog filozofa, a kada su već pretresle obavezan korpus novosti, nešto im je iz knjige pročitala, njih je to jako zainteresovalo, filozof je tvrdio da je besmisleno izdvajati jedan deo života, jednu etapu, bilo da je u pitanju detinjstvo, mladost ili jedna od sledećih etapa i da se izdiže jedna iznad druge, da joj se pripisuje viša vrednost u poređenju sa ostalima, ne seća se tačnih autorovih formulacija, sem toga, filozofija je nikada nije zanimala, delovalo joj je isuviše apstraktno, udaljeno od stvarnosti, međutim tada, verovatno prvi put, morala je da prizna da filozofiju može itekako dobro razumeti i da iz nje poneti nešto u svakodnevni život, o tome se sad radilo, ne prekrivati jednu fazu života drugom, već u svakoj prepoznati njene vrednosti, tačno na to je i mislila, sam ona nije umela da to tako izrazi, a verovatno su nešto slično imale na umu i ostale, kada su se, mada gorko, smejale Silvijinoj teoriji o nevidljivosti.
Zna da je to sada nepotrebno, ali ponovo prekontroliše kazaljke na časovniku, biće o neprijatno, ali svejedno će otići u izdavačku kuću, urednica će je možda sačekati, ili više neće biti tamo, predaće nekom drugom omot pun sličica, još jutros joj se činilo sasvim uspelih, ali sada se njena sigurnost rasplinjava, đavo neka nosi teoriju o nevidljivosti.
U suštini sluti veze, nije to baš nelogično što se toga setila upravo u ovoj situaciji, proces koji je njena prijateljica u kafani tako predano analizirala, se ne dešava samo na ulici, čovek s godinama u mnogim pogledima postaje nevidljiv za svoju okolinu, da je samo za okolinu, za čitavo društvo, manje vidljiv, u sledeći mah se ispravi, nedostojan da bude vidljiv, to je ono, nedostojan, pomisli: kako da ga nema.
Postajanje nevidljiva kao priprema za totalni nestanak, kao prelazak u nepostojanje, za druge a šta je gore, usled toga u velikoj meri i za sebe, u poslednje vreme sebe uhvati kako sama sebi postaje manje vidljiva, ne uspeva da dobaci do svojih sreda u koje je nekada verovala a na koje je mogla da se osloni, a takva, ona koja ne vidi i ona koju ne vide, gubi i nekadašnje tačke oslonca, tetura se, dezorijentisana je u sopstvenoj duši, doslovno se gubi, sama sebi nestaje pred očima, sa svim šta je čitavog života činila, šta je od sebe izgradila.
Ne želi da razgovara o tome ni sa kim, ni sa Vojtehom, niti sa prijateljicama, a sa decom pogotovo ne, i ne želi da o tome razmišlja, uglavnom joj polazi za rukom da otera takve misli, a odjednom, kada joj to najmanje treba, kada je to najnezgodnije, nju te misli neočekivano, zlokobno zaskoče u tramvaju koji se sudario sa putničkim automobilom, zato što ga je vozio stariji čovek koji gubi orijentaciju u prostoru i vremenu, najverovatnije i u sebi, nesiguran, ukočen i zateturan, kod poslednjih reči ustukne, samo joj je još ovo trebalo, ove paralele.
Ispostavilo se da nisu samo kola oštećena, već i prednji deo vagona, napolju su se još uvek raspravljali, sastavljali su zapisnik, policijske formalnosti su zahtevale dosta vremena, situacija se na kraju rešila tako da je vozač tramvaja izdao naređenja da svi putnici izađu, oštećeni vagon su odvukli na obližnji bočni kolosek a oni si morali da uđu u jedan od nagomilanih tramvaja, nakupilo ih se puno za to vreme, vukle su se jedna za drugom u dugačkom nizu koji opcrtava pregibe šina na blago brdovitom terenu.
U sledećem, skroz prenatrpanom tramvaju, nije mogla da bira mesto za sedenje, nije vodila računa o tome da li je introvert ili ekstrovert, ali je uspela da se probije do šipke kod vrata, jednom rukom se čvrsto pridržavala, dok je u drugoj stezala torbu sa omotom u koji je sinoć brižljivo zapakovala deset ilustracija, zamišljala je razgovor koji predstoji sa urednicom, ipak se nadala da će moći lično da joj preda fasciklu, da će je ta žena otvoriti i još pred njom pogledati predloge, ali najviše se nadala da će se urednici ilustracije dopasti, da će biti za nju uverljive, da su još uvek dobre, da imaju u sebi nešto posebno, što je povezano sa autorskim stilom, sa njenom slikarskom poetikom, da uprkos patini imaju određenu vrednost.
Par putnika iz prvog tramvaja je i dalje gunđalo na neodgovornost i glupost starijih ljudi zbog kojih na kraju ceh plate ostali, više na njih nije obraćala pažnju, udubila se u svoje misli u očekivanju razgovora koji je za nju bio veoma važan, skoro ih nije ni čula.