Blogerama je prvi kurs pisanja blogova namenjen učenicima završnih razreda novosadskih srednjih škola. Projekat je osmislio profesor novosadskog Filozofskog fakulteta Slobodan Vladušić u fakultetskom Centru za istraživanje i popularizaciju srpske književnosti. Zatim je nastupilo svojevrsno osvajanje Matice srpske koja je “po difoltu” predviđena za “sede glave”. Blogerama je poremetila pravila – u petak uveče umne glave imale su jedva 18 godina! Korzoportal na licu mesta!
Dragan Stanić , predsednik Matice srpske
Na jesenjem/zimskom kursu, polaznici kursa Blogerama napisali su više od stotine autorskih radova u radu sa mentorima Milošem Jocićem i Markom Tošovićem, doktorantima Filozofskog fakulteta. Miljana Pavlović jedna je od tridesetak učesnika kursa i kaže za korzoportal:
Miljana Pavlović
Volim da pišem i sve mi je bilo blisko. Mentori su nam zadavali razne teme. Kada uporedim prvi i poslednji tekst koji sam pisala, stvarno vidim da sam dostigla najbolje što umem, kao da sam nekako odrasla u pisanju. Ovo je korisno iskustvo koje će mi ostati u pamćenju. Upoznala sam nove prijatelje, baš nam je bilo lepo. Prenosimo njen blog u celini:
Iz perspektive klupe / Metaforično / Žurnalistički / Iz ugla lokalnog grebatora
U nedelju predveče, u gradskom parku, mladić i devojka su prošli jedno pored drugog. Na kratko su razmenili poglede. Devojka je u ušima imala slušalice i slušala glasnu muziku. U ruci je nosila notes. Iako je bilo hladno, oboje su na nogama imali patike marke Converse. Ona je nastavila da hoda ka klupi sa okrnjenim naslonom, zatim sela na nju. On je izašao iz parka kroz prolaz pored hrasta.
Iz perspektive klupe
Subotom mogu da me unakaze, hodaju, spavaju na meni. A nedeljom? Nedeljom niko ni da prođe! Da možda malo i sedne, da me ugreje, da… Gle, šta se ono dešava? Zar baš on i ona u isto vreme ovamo da prolaze? A nisam ih videla… Pa, bilo je toplo poslednji put. Samo su prošli jedno pored drugog, a nekada nisu mogli biti odvojeni. Ne, ne, ne sedaj, ne, previše će boleti, nemoj… Ah, sela si. U redu je. Ne plačeš? Postala si jača. Ali te glupave starke ni jedno ni drugo ne biste skinuli, pa ni da je sneg! Sećam se vaših priča. Tako ste se i upoznali, zar ne? Jedini večito u starkama, eto teme za prvi razgovor, drugi lako nadođe, a svaki sam sledeći ja slušala. O muzici, ljubavi, ratu, miru, smislu, knjigama… Šta to piše na tvojoj svesci? “I must be cruel, only to be kind.“ Pa, sazrela si. Sa one da je “svetlost leva ruka tame“, došla si do ovoga. A uvek si i bila zrela. Volela si me iako sam okrnjena i stara. Udahnula si mi nov život svojom ljubavlju, a ja ne znam hoću li te ikada preživeti.
Metaforično
U smiraj dana u naizgled običnoj zelenoj površini, koja je, pak, noću leglo bluda I nemorala, a danju prazno platno koje nijedan smrtnik svojom životnom kičicom ne oslikava, srele su se dve duše u jeku početka životnog puta. Dok su se, poput dve vene nabrekle krvlju, samo mimoišli, dozvolili su jedno drugom da uđu u tajanstveni svet njihove unutrašnjosti kroz ogledala duše. U receptorima za tonove I note bela energija imala je proizvod novonastalih ljudskih sposobnosti iz kog je dopirao prenaglašen proizvod talenta drugih smrtnika, a u ruci nosila je sklop belih prostranstava spremnih da se u njih utisnu misli. Iako je studen mogla da izvuče život iz svega, oba dela jin-janga su na svojim prirodnim oruđima za kretanje nosila tanak prekrivač. Crno I belo nastavili su različitim putevima, zauvek se odaljavajući od mesta gde su, na tren, bili jedno, možda poslednji put.
Žurnalistički
Danas, 10. 12. ove godine (nedelja) u Savskom parku susrela su se dva lica, A. Marinković i S. Perić. Kako saznajemo od očevidaca, samo su se mimoišli, ne obazirući se jedno na drugo. Čak ni veoma niska temperatura nije ih sprečila da na svojim stopalima imaju samo tanku obuću. Oba lica su svoj put nastavila, u različitim smerovima, bez ikakve interakcije.
Iz ugla lokalnog grebatora
E, brate, ‘nači sinoć ti ja u parku, ono, nevera kol’ko nikog nema, znači haos. Tražim Zemu, tražim Jovu, cele ekipe nema, buraz! Samo neki lik i likuša nešto šetaju kao, šta li, prošli jedno pored drugog. Ona sva k’o duha da je videla, a on, ono, zagriz’o usta, samo što ne zaplače, šmokljan običan, ma haos… Nego, brate, imaš pljugu?
//////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////
Slobodan Vladušić
Profesor Filozofskog fakulteta Slobodan Vladušić, autor projekta Blogerama bio je vidno zadovoljan i kaže za korzoportal:
Mislim da književnost i nove tehnologije poput interneta nisu neprijatelji jedni drugima. Stoga smo pokušali u Centru za istraživanje i popularizaciju srpske književnosti na Filozofskom fakulteta da pronađemo zajedničku tačku. Osnovna ideja je bio žanr bloga koji povezuje internet i književnost i želeli smo na taj način da ponudimo srednjoškolcima da uđu u književnost putem bloga nadajući se da ćemo ih privući nečemu što se zove lepa književnost. U tom smislu pronašli smo sponzora EIPIX bez koga ne bismo mogli sve ovo da izvedemo do kraja. Obratili smo se i Matici srpskoj za koju smo smatrali da bi trebalo da bude deo projekta. Interesovanje dece je bilo veliko, uživali su sa našim saradnicima Milošem i Markom. Vrlo sam srećan i to kažem bez kurtoazije. Akcija je uspela, nadam se nastavku
Ivan Francuski
Koji je interes kompanije EIPIX da sponzoriše projekat kreativnog pisanja? Ivan Francuski, šef Departmana za edukaciju u kompaniji za korzoportal kaže:
Odmah smo bili zainteresovani, jer je projekat u neku ruku ono što nama u jednoj sferi nedostaje, a to su mladi koji se bave kreativnim pisanjem, ali koji su pismeni i u novim tehnologijama. Blogovi jesu vid literarnog istraživanja na internetu koji mladima omogućavaju veću vidljivost i proaktivnost i podstiču ih da non stop pišu, da sebi polako grade karijeru u kreativnom pisanju. Zato ih podržavamo!
Prenosimo još jedan blog!
Vuk Maletin: Ja, Mark Dejvid Čepmen
Nikada istinski nisam znao razlog iz kog sam uradio to što jesam. Mnogi su me pitali a ja sam krivio jednu običnu knjigu, koliku ustvari moć knjiga može imati? Pa zapravo ogromnu, Marksov kapital, Adolfova borba… ali na mene ta knjiga uopšte nije toliko uticala. Želeo sam samo da budem značajan i poseban po nečemu.
Prvi put sam za Bube čuo sa 15 godina, moj ujak ih je obožavao i preneo je na mene tu ljubav. Sećam se kako sam rastao uz neke njihove pesme i iznova sebe pronalazio u njima. On mi je uvek štrčao, bio je sanjar, lutalica, lebdeo je iznad zemlje. Nosio je svoje naočare šetao se Menhetnom i slikao se go. Voleo sam ga više nego ljude u svom okruženju. Osećao sam da me razume, da je tu pored mene, da je deo mene. Sećam se kada je ’71 izbacio prvi solo album, sa ujakom sam čekao ispred prodavnice, bili smo četvrti ili peti u redu, bio sam oduševljen. Čim sam došao kući uključio sam gramofon i pustio vinil da svira. Bio sam previše mali da bih razumeo sve što je taj čika rekao ali, bio sam svestan da je to nešto veliko, značajno, revolucionarno. Narednih godina nisam bio oduševljen njegovim izborima, ta mala japanka samo mi je išla na živce. Mislio sam da će biti samo prolazna faza, da će je ubrzo otkačiti ali ne, primetila je koliko je drugačiji, i uhvatila se za njega kao pijavica. Bio je popularan i uživao je u tome. Počeo sam vremenom da ga mrzim, uvek sam voleo njegovu muziku, ali njegova muzika nije mi ništa značila bez njega pravog. Bio sam besan, novi Džon je starog izbrisao. Osećao sam se kao da je neko ubio mog najboljeg druga, zakopao ga, i onda počeo da se igra po njegovom grobu. Onda sam čvrsto odlučio da uradim čovečanstvu uslugu. Dugo mi je trebalo da pripremim plan. Nabavio sam pištolj u lokalnoj juvelirnici, metke u obližnjoj lovačkoj prodavnici, a većinu vremena sam proveo ispred Dakote posmatrajući njegove navike. Bilo mi je izuzetno teško da se suzdržim da ga gledam toliko često a da ništa ne preduzimam, ali smogao sam snage i očuvao zdrav razum. Bio je početak decembra i osetio sam da su uslovi savršeni, stavio sam knjigu u svoj zadnji džep, revolver u jaknu i zaputio se prema 72. ulici. Došao je tačno u 10 do 11, umalo mi je umakao jer sam posmatrao par preko puta ulice kako se svađa, ali sustigao sam ga, pitao ga koliko je sati, a kada se okrenuo povukao sam oroz pet puta. Osećao sam se isto kao pre, ne bolje, ne lošije, isto. Nisam razmišljao šta ću reći policiji, mislio sam o Mersou, ali sunca stvarno nije bilo nigde u 11 uveče tako da sam odlučio da okrivim knjigu. Otvorio sam je i počeo da čitam.
Od toga dana promenio sam tok istorije. Nisam miru dao šansu, nisam zamišljao.
/////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////
Foto: Branko Lučić
PROČITAJTE I: akademska-knjiga-deo-zivota,korzo-portal-postoji-godinu-dana, kultura-pali-stub-drustva, http://blogerama.ff.uns.ac.rs