Poezija koju piše Vitomirka Trebovac neprimetno ulazi na velika vrata u živote onih koji se ne predaju novom vremenu bez ljudskog lika. Pesma “Drugarice” iz zbirke “Dani punog meseca” (Lom, 2020). Foto: korzoportal
Vitomirka Trebovac obuhvata poezijom toponime grada i sela. “Pišem iz pozicije osobe koja živi u gradu, a voli život na selu, pre svega zbog jake veze sa prirodom. Kad pišem o gradu, to je život iz pokreta, pun spoljnih senzacija, a kad pišem o selu, to je onda nešto iznutra, nešto duboko lično, što traži univerzalno” – kaže za korzoportal. Radio je njen omiljeni medij – “možda zato što volim da žmurim i zamišljam, a to se može samo uz radio. Skala Beograd 2 je uvek na radiju kod mog dede i glasovi spikera me odvedu negde gde je lepo”. Njen stih je “Može li ljubav da pobedi život…”, ali Vitomirka Trebovac ne odgovara direktno na pitanje – “Ljubav jeste jaka, možda najjača sila, ali i zlo je isto jaka sila i moram reći da nisam optimistična. Izgleda kao da je civilizacija došla do najcrnjeg mulja, ali ipak hoću da verujem da ljubav može da menja stvari. Ne znam, sigurna sam da u malom, ljudskom životu ništa nema smisla bez ljubavi”.
Drugarice
šta nas dve radimo?
ništa
pijemo vino i pričamo
o mrtvima i živima
o patnji i radosti
o tome kako je teško
naći morfijum na crno
i pomoći na samrti
kada boli
objašnjavamo jedna drugoj život
tu se već i napijemo
onda volim te i drži se
pa se raziđemo na raskrsnicii
i svaka svojim putem
isti mesec gledamo.