Pesnikinja i esejestkinja Nina Živančević predstavlja nam se knjigom književnih eseja „Veštačka inteligencija i prirodna glupost“ (Savez feminističkih organizacija „(Re)konekcija, Novi Sad, Futura publikacije, Novi Sad, 2021). Piše: Bojana Karavidić. Foto: korzoportal
Nina Živančević
Knjiga književnih eseja „Veštačka inteligencija i prirodna glupost“ Nine Živančević je dragocena hrestomatija, mala enciklopedija imena koja su obeležila/obeležavaju epohu od polovine 20. veka do danas, s početka 21, uz baštinu stvaralaca iz prethodnih vekova. Neka od njih su poznata širem čitalačkom krugu, neka samo specijalistima – Alen Ginzberg, Vilijam Blejk, En Voldman, David Albahari, Marina Abramović, Helena Frankentaler, Mark Rotko, Vilijam Barouz, Radivoj Stanivuk, Viktor Šklovski, Nahal Tadždod… Ova knjige nije hronologija vremena, već vreme u kome je stasavala i stvarala Nina Živančević od svojih dvadesetih godina, a bila je na mestima gde je nastajala umetnost, bila je Ginzbergova asistentkinja, zatim nastavila autentičnim putem pesnikinje, performerke, esejistkinje.
Iz knjige Ninine Živančević „Veštačka inteligencija i prirodna glupost“ – „… Desetak godina kasnije, u zagušljivom njujorškom baru ‘Anseo’, trudna do zuba, izvodila sam pesnički performans u pratnji Grega Koena, eksperimentalnog basiste Toma Veitsa, kada je u bar ušao Alen (Alen Ginsberg, prim.korzoportal) u pratnji Pitera i Viki Stenberi, već vidno oslabljen operacijama, ali rešen da sedne i pomno odsluša našu numeru. Nakon izvođenja prišao mi je i dobroćudno me potapšao po stomaku: ‘Eto, sve što si naučila o poeziji naučila si od mene‘, izjavio je s ponosom…”
Vladimir Veličković, izložba „Figura kao izraz egzistencije“, MSUB
O tome kako je nastala knjiga „Veštačka inteligencija i prirodna glupost“ Nina Živančević za korzoportal – „Koliko god pandemija bila bolna, vreme karantina nateralo me je da sistematizujem ono što sam pisala i nesređeno trpala u dosijee, fajlove. Imala sam vremena i razvrstala tekstove, pa je tako nastala ova knjiga mojih književnih eseja, moja ars poetika, kako pišem i zašto, kako treba ili ne treba pisati poeziju ili prozu, moje šegrtovanje kod Alena Ginzberga”.
Iz knjige Ninine Živančević „Veštačka inteligencija i prirodna glupost“ – „...Ono što je pravi nedostatak kod virtuelne stvarnosti je što nas uvodi u amniotičku (Amniotic Fluid, plodova voda koja okružuje fetus, prim. korzoportal) vrstu sna iz koga ulazimo u carstvo potpune samoće. Svi zajednički, kolektivni aspekti umetnosti su ovde zanemareni i, njen najtužniji, solipsistički koji vodi ka izlolaciji je jedini koji ovde stupa na scenu. Jesmo li mi kineski filozof Žuangšu koji je sanjao da je leptir… ili smo mi taj leptir koji sanja da je filozof Žuangšu…“
Pored upravo objavljene knjige „Veštačka inteligencija i prirodna glupost“ Nina Živančević pripremila je još dve. U jednoj su filmski eseji koje je skoro dve decenije pisala za novosadski list “Dnevnik” – “Ono što se vidi”, druga je “Nomatkinje”, eseji o našim i umetnicima u svetu, koje je pisala za “Njujork Art”
Ako bismo na papiru naveli sva imena ličnosti o kojima je pisala ili ih pominjala Nina Živančević u knjizi „Veštačka inteligencija i prirodna glupost“, mislim da bi mogla nastati nova knjiga, novo sazvežđe.