Ante Tomić je u novoj knjizi “Nada” (Laguna, 2024, treće izdanje) potvrdio da je pisac oštrog pera i nežnog srca. Piše: Bojana Karavidić. Foto: Korzoportal
Ne sećam se kada sam se glasno smejala čitajući knjigu. To se dogodilo dok sam ovog užareno avgusta godine 2024, “gutala” stranice koje je napisao Ante Tomić i spojio ih u koricama romana pod nazivom “Nada”.
Sve se događa u gradiću na Jadranu, nekom novom “našme malom mistu” u kome Tomić zapliće događaje i likove, pretvarajući život u kalambur sa srećnim ishodom. Sve počinje kada more izbaci telo povređenog mladića Selima, izbeglice iz Sirije u koga se potom zaljubljuje kćerka šefa lokalne policijske stanice, a on je, pošto se oporavio, uči je da se ćevapi ne prave od svinjskog, već od junećeg mesa. Tada počinje biznis pod patronatom tate policajca čija je supruga nastavnica likovnog, dok trajekt Miljenko Smoje plovi kroz mnoge stranice knjige…
Ređaju se likovi – šef policijske uprave koji zatvorske prostorije u nedostatku kršitelja zakona pretvara u sobe za izdavanje, sveštenik kome je neprijatno kada u posudi za prilog pronađe petstotina evra, tu je bračni par iz Austrije koji godinama pokušava da začne dete, pa su došli u ovo malo misto na dan Svete Margarete ne bi li im kroz molitvu (i pomenutu donaciju od petstonia evra) podarila bebu. Ima u romanu i homića, Hrvata i Srba, propalog bogataša sa jahte i njegove mnogo mlađe devojke… Sve ih Ante Tomić pretvara u likove koji se od netrpeljivih i čangizavih pretvaraju u osobe pune razumevanja za one sa kojima dele svakodnevicu, rađaju se deca, svi se vole. “Vodite ljubav, ne rat”, što bi rekao Džon Lenon.
Ante Tomić je virtouz pisane reči koji kroz komediju naravi oslikava svakidašnjicu. Njegova reč u romanu “Nada” čitaocu pruža glasni smeh, ali ga podstiče da se zapita “Čemu mržnja kad smo svi isti, mali ljudi u kojima kuca malo srce?”
Epilog – “Silvija je također odavde, nju sam krstio i pričestio, a Selim je, ne biste vjerovali, Sirijac. Oni žive u Francuskoj, u Marseillu, Selim je vlasnik zalogajnice, a ona je završila uglednu slastičarsku školu i zaposlila se kao cief za deserte u jednom restoranu. Ova ljepotica ovde njihova je kći, najveža radost none Željke i nona Krste. Zove se Nadira.”
“Mi je u mestu zovemo Nada”, dodala je Rada nasmijano”
Roman “Nada” Ante Tomića je goblen koji zamišljam da će Rajko Grlić pretočiti u film jednog lepog dana.