Ponekad, na pojedinim mestima, moguće je doživeti retku usklađenost prostora/ambijenta, njegove namene i osoba koje se tu nalaze. Jedno od mesta gde se ovaj ugodan sklad može osetiti jesteLemijeva knjižara u Novom Sadu.
Knjižara postoji od aprila 2012, u zgradi u Puškinovoj 20, odmah iza čuvene Limanske pijace, mimo uobičajenih trgovačkih puteva i valjda zbog toga u knjižarskoj ponudi još nije zauzela dovoljno vidljivo mesto koje bez sumnje zavređuje. Jer kada se uđe u knjižaru vreme počinje drugačije da teče. Organizovana pomalo starinski, ne obazirući se na aktuelna marketinška pravila koja bestselere slaže u piramide poput praškova za rublje i nudi ih za jednokratnu upotrebu, računajući samo na brzu prodaju, ova knjižara pruža i jedan, knjižarstvu svojstven, ali mahom već zaboravljeni kvalitet.
Kako Lemi (Milenko Vlaisavljević) kaže i trudi se da to ostvari: ovde se neguje čitanje, razmenjuju iskustva, uspostavljaju odnosi, sve na niti vodilji dobre knjige. Knjižara je jedno duhom živo mesto kako je to na primer bila svojevremeno kultna Nolitova knjižara u Novom Sadu u kojoj su radili Judita Šalgo i Darko Hohnjec. Sa polica gleda jedna duga istorija kulture i izdavaštva, beletristika, umetnost, književnost, filozofija, istorija, dečje književnost…
Milenko Vlaisavljević
Danas kada je brzo sticanje znanja i novih informacija preko Mreže postalo svevladajući model i zahtev, ovde toj vrsti radoznalosti može da se pridruži i nešto uživanja.
Provela sam u Lemijevoj knjižari četrdesetak minuta i evo šta sam videla i saznala:
Pregledala sam malu kolekciju Zlatne knjige, edicije namenjene deci i mladima koju je tridesetih godina prošlog veka započeo Geca Kon i koju je nakon Drugog svetskog rata u novoj državi nastavila Prosveta. Objavljivana su dela Vilijema Defoa, Svifta, Perl Bak, knjige su u prilogu imale mali Zabavnik sa pitalicama, zagonetkama i poukama, a ilustrovali su ih među ostalima Cuca Sokić, Uroš Predić i Andrija Maurović.
Prelistala sam mađarsku knjigu iz 1905. Szelek Szarnyan posvećene gradovima na obali Jadranskog mora sa prekrasnim ilustracijama i luksuznim secesijskim koricama.
Razgovara sam sa zatečenom ljubiteljkom Tomasa Bernharda i tim povodom o ediciji Nojzacnovosadskog izdavača i prevodioca Relje Dražića.
Pregledala stripove takođe novosadskog izdavača Komiko koji pored novih izdanja obnavlja domaće stripove iz prve polovine 20. veka pod nazivom Zlatno doba.
Saznala sam da se muzika koja je pratila ovu moju ipak prekratku šetnju kroz knjižaru zove rebetiko,da je to tradicionalni grčki subkulturni žanr, sličan fadu, bluzi ili tangu, sviran na tradicionalnim žičanim instrumentima, koji je započeo svoj novi život u drugoj polovini 20.veka.
Pa, zar je to malo!?
https://sr-rs.facebook.com/pages/