Ako izlog prodaje robu u radnji, onda izdavačka kuća Nojzac ima idealnu dizajnerku za svoju robu – knjigu, oličenu u imenu Tanja Dukić Počuč. Saradnja je višegodišnja, a korice mnogobrojnih knjiga koje izdaje Nojzac prepoznatiljive su ne samo čitaocima, nego i onima koji vole „pametan dizajn“. O njihovoj saradnji piše urednik Relja Dražić u Katalogu Udruženja primenjenih umetnika Vojvodine, a povodom izložbe T.D. Počuč u tom Udruženju.
Tanja Dukić Počuč u uglu (prekrštene ruke)
Početkom 2013. godine Aleksandar Gatalica je u Blicu pokrenuo rubriku, parafraziraću – najbolje grafički oblikovana knjiga meseca. Prva knjiga koju je za tu priliku odabrao bila je Palata muva Valtera Kapahera, u ediciji Nojzac. Verovatno je to bio povod voditeljki književne tribine u Domu kulture Studentski grad u Beogradu da na javnu diskusiju posvećenu grafičkom oblikovanju knjige pozove i predstavnika Nojzaca. Tanja se izvinila, pa sam otišao sam kao neko ko je između ostalog odgovoran i za lepotu preloma. Tamo sam izneo tezu da je na delu podvala komercijalnih izdavača koji prodaju smeće upakovano u oblik knjige i predložio da se za knjige koje i svojom formom i svojim sadržajem još uvek odgovaraju ideji knjige kreira nekakav znak koji bi slao poruku OVO JE KNJIGA.
Što se Nojzaca tiče, u programu su dosad bile samo knjige koje su na sebi mogle poneti taj znak i to se i ubuduće neće promeniti, po svaku cenu.
A kako smo Tanja i ja počeli saradnju?
Donekle igrom slučaja, pre nekih sedam-osam godina pokrenuo sam ediciju Nojzac. Međutim, sve osim samog impulsa za njeno pokretanje, nisam želeo da prepustim slučaju. Želeo sam fokusiranu ediciju, prepoznatljivog vizuelnog identiteta, kvalitet kako unutra tako i spolja. Koliko se sećam, želeo sam da za korice izbegnem fotografiju, ne zato što imam nešto posebno protiv fotografije (iako zaista mislim da je ima previše, i da će, što je više bude, ljudi sve manje misliti), nego zato što je to prosto bila neka intuitivna fiks ideja. Radni zadatak za dizajnera bio je prema tome crtež. Tako sam došao do Tanje Dukić, u međuvremenu još i Počuč, čiji su me se radovi dojmili na nekoj od kolektivnih izložbi nada novosadskog grafičkog dizajna, čini mi se u Galeriji Matice srpske.
Tanja je oblikovala znak edicije i korice za prvu knjigu u biblioteci, bila je to Mansarda, Marlene Haushofer. Tako je to tada počelo i evo traje do danas. Bez obzira na medijum crteža, Tanjin rad na koricama nije toliko ilustrativan, mahom je plakativan. Otkriva i u isti mah prikriva. Intrigira. Poziva čitaoca da raširi klapne i pogleda ceo dizajn. Poziva ga da uđe u knjigu.
Nemoguće je na ovako oskudnom prostoru komentarisati sve njene naslovnice. Zato ću se, da bih prethodno rečeno pojasnio, zadržati na jednoj od prvih i i jednoj od poslednjih.
Na koricama knjige Lepi dani Franca Inerhofera, priči o dečaku i docnije mladiću koji se emancipuje iz surovih prilika austrijskog sela šezdesetih godina prošlog veka i svoje nesnosne i naizgled zakovane pozicije, Tanja stavlja samo grablje koje kao zupce imaju ljudske prste. Kao u kakvoj vizuelnoj haiku pesmi, u tri reda stala je punina čitavog jednog sveta. Drugi primer, Švarcmaleri austrijske pozornice, mala antologije austrijskih crnih komada. Na crnu vodu naslovnice Tanja stavlja ronioca obučenog u dirndl, austrijsko-bavarsku devojačku haljinu, okrugla devetnaestovekovna kaciga povezana je crevom sa slućenom površinom vode ka kojoj hitaju krupni beli mehuri vazduha. Opet haiku u tri reda. Zaroniti u nacionalsocijalističko-katoličko austrijsko crnilo, pa ko voli, nek’ izvoli.
Da bi takve naslovnice napravila, Tanja očito mora i sama da zaroni u rukopise. Nije mala stvar nagovoriti likovnu umetnicu da čita. Ali zato je obično treba čekati, ponekad i više nego što dozvoljava ritam izdavačkog posla. Međutim, dosad je vredelo.
Relja Dražić
POGLEDAJTE I: edicija-nojzac