Muzej savremene umetnosti Vojvodine ugostio je zrenjaninsku akademsku umetnicu Andreu Ivanović Jakšić (Slavonski Brod, 1979), odnosno njenu izložbu pod nazivom “Ne gasi um, volju, čula” (16. avgust – 14. septembar 2019) Korzoportal/Foto na licu mesta.
Slavica Popov, Andrea Ivanović Jakšić, Radovan Jokić
Kustoskinja izložbe Slavica Popov o slikarstvu koje potpisuje Andrea Ivanović Jakšić – … Da bi se razumeli njeni umetnički postupci I način mišljenja iz kojeg su ti postupci proistekli bitno je imati uvid u društvene promene koje su se dešavale tokom devedestih godina 20. Veka na prostoru bivše Jugoslavije, a koje su uticale na životne okolnosti same umetnice I pratile njeno sazrevanje. Moguće je da je zbog toga uporište svog rada pronašla u Heraklitovoj filozofiji gde je jedina stvarnost promena, a stabilnost iluzija…
Andrea Ivanović Jakšić
Andrea Ivanović Jakšić u slikarskom postupku pribegava i brener bušilici, što se ne bi pretpostavilo s obzirom na njen krhki izgled . O mehanizmu stvaranja – Ovo je moj višegodišnji način rada i doživljavam ga kao neki organizam unutar mene koji to radi sam po sebi. Kad nešto voliš, ništa nije teško i to je definitivno. Materijal sa kojim radim pokreće me i daje mi snage da se suočim sa njim, zapravo da se borim. To je istovremeno borba sa samom sobom, sa materijalom, sa svetom i tada se sve dešava, jer u procesu stvaranja, od haosa pokušavam da dođem do harmonije.
Andrea Ivanović Jakšić o slikarskom procesu rada – Na većini slika izloženih u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine dominantan je papir koji pravim i nanosim ga na platno u slojevima, da bih zatim intervenisala po njemu – brener brusilicom, bušenjem, raznim alatima, a vezujem ga lepkom. Ceo proces se događa na platnu kao klasičnom mediju, ali sa tim pravljenim papirom i debelim nanosima koje mešam sa lepkom dobija drugu dimenziju.
Andrea Ivanović Jakšić o naslovima slika koji su poetsko/filozofski (Voli svoju sudbinu – dišem, Privid detalja, Čovek je priroda, Snom je čovek uspavan teškim…) – Nisam osoba koja voli da priča o svojim slikama. Slika treba da priča. Kad stvaram počinjem od nesvesnog i dobrim delom nisam ni svesna šta ću stvoriti. Pre svega, radovima/slikama pokušavam da osvestim svoj život, zatim život oko sebe i onda u toj jednoj rečenici kojom naslovljavam sliku želim da kažem sve to. Sledim Heraklitovu filozofiju da je manje više i kako tumačim, mislim da jedna reč ima hiljadu značenja.