Knjiga “Blagi pripovedač” prva je koju je objavila posle Nobelove nagrade poljska književnica Olga Tokarčuk (Službeni glasnik, 2022). U njoj je dvanaest eseja i predavanja koje je napisala u raznim prilikama. Odnose se na njena razmišljanja o svetu, aktuelnim pojavama i naravno, o mestu književnosti danas, odnosno njenim porivima da piše. Objavljujemo nekoliko odlomaka. Prevod sa poljskog: Milica Markić. Foto: Vladimir Holodkov. korzoporal
“… Pred nama je zasigurno istorijski novo ljudsko iskustvo, i zanima me ko je prvi osetio da je svet u suštini nevelik i obuhvatljiv. To bi mogao biti biznismen nove generacije, jedan od onih prodavaca magle, kako kažu Holanđani, lik profila “kupiš jeftino – prodaš skupo”, čovek u stalnom pokretu s kontinenta na kontinent, koji ima pasoš ‘dobre države’. Ujutru je u Cirihu, uveče u Njujorku. Za vikend skokne na tropsko ostrvo, gde sanja okeanske snove I čula oštri kokainom. Ili, naprotiv – neko ko se nikad nije maknuo iz svog sreza, i sada je detetu kupio igračku proizvedenu u nekoj dalekoj zemlji, koju su napravile ruke ljudi za koje taj čovek donedavno nije ni znao da postoje. Igračka ipak izgleda domaće i prijatno, skriva svoju egzotičnost u univerzovalizovanom obliku.
U tom novom doživljaju smanjenog sveta svoju ulogu ima trieste post iterum, postputnički sindrom tuge, koja nas stigne onda kada se vratimo kući posle dalekog pohoda. Činilo nam se da smo dosegli neke granice, ili da smo doživeli nešto što nam ne bi bilo dato da se nismo rodili u epohi u kojoj putovanje više nije samo privilegija ili prokletstvo, nego i pustolovina. Spustimo kofere u predsoblje, i pitamo se: I to je sve? I to je to? Znači, u tome je bila stvar…”
“…Danas sve staje u okvire našeg kalendara i sata. Možemo ga zamisliti, ušao nam je u glave. U svako doba čovek može da se nađe gde god poželi, izuzeci su zanemarljivi. Bele mrlje na mapama Google Maps locirane, okrutno precizno pokazuju svako sokače. Povrh toga, svuda je manje više isto: iste stvari, artefakti, načini mišljenja, novac, marke, logotipi. Egzotičnost ili izuzetnost retka je roba za prodaju, sve češće nestaje iz svakodnevnog života i postaje gedžet. Kao što se u pribaltičko odmaralište preselila kompletna tajska kuhinja, ili kao što je u centralnoevropskim nizijama uređen čitav gigantski kompleks koji je tropska replika…”
“… Danas imamo čudnu godinu 2020. I ne znamo šta će biti. Čini se da su i eksperti umukli, da neće da priznaju da su nemoćni, kao što današnji meteorolozi usled klimatskih promena neće da priznaju da više ne mogu da predvide vremenske prilike.
Svet oko nas se toliko usložnio, i to u različitim dimenzijama, istovremeno. Spontani, mahinalni odgovor na to stanje jeste reakcija tradicionalista i konzervativaca koji tretiraju tu naraslu složenost kao bolest, anomaliju. Kao lek za to daju nam nostalgiju, povratak prošlosti, grčevito se držeći tradicije. Pošto se svet previše iskomplikovao, treba ga uprostiti. Pošto se ne snalazimo sa stvarnošću, njoj je sve gore. Čežnja za izgubljenim vremenom provejava u našem razmišljanju, modi, politici. Posebno se u politici pojavila vera u to da se vreme može vratiti, da se dva puta može ući u jednu vodu, u reku koja je proticala decenijama i decenijama ranije…”
PROČITAJTE I: foto-esej-rajhlova-palata-subotica/,vislava-simborska-srecna-ljubav/, intervju-vesna-kesic-krsmanovic-dirigovanje-s-osmehom/, drvene-kuce-povratak-prirodnom/, mala-venecija-na-istoku-srbije-o-graditeljskom-nasledju-knjazevca/,vikend-prica-kad-propadne-subota/