Ovo je završni deo teksta koji je Ivan Stevović ustupio korzoportalu, a odnosi se na njegov predgovor knjizi Gabrijela Mijea. „L’ancien art serbe. Les églises“ (Drevna srpska umetnost. Crkve).
Manastir Studenica
Maja 1953, iako u sasvim poznim godinama, Gabrijel Mije nije umro ni od starosti ni od posledica bolesti, već od bola izazvanog gubitkom gospođe Sofi. Za života je, dakle, bio srećan, čovek koji je svim svojim bićem i delom svedočio mudrost Rimljana da se živeti ne mora dugo, već dovoljno. Pravičnošću bogova njemu je bilo dato i jedno i drugo. Zaista, ko ne bi obišao svet i za manju cenu?
Istovetne tendencije nastaviće se i u arhitekturi pojedinih hramova vladara s početka XIV veka: kralj Milutin, kreator srpskog zaokreta ne samo ka kulturi već i ka teritoriji Vizantije, svoj mauzolej, crkvu Sv. Stefana u mestu Banjska, takođe gradi ugledanjem na Nemanjin; likom fasada izvedenih alternacijom raznobojnog materijala ovo je zdanje, međutim, po opštem izgledu mnogo bliže polihromiji spoljašnjosti katedrala Toskane. A u Dečanima, monumentalnoj bazilici Milutinovog sina Stefana, građenoj po zamisli jednog franjevačkog monaha, Mijeov tekst ukazuje da se on na tom mestu osećao kao kod kuće, jer u formama celine ili posebnih elemenata, poput petoapsidalnog prostora hora crkve, uočava ona rešenja koja mu obnavljaju sećanja na normandijske hramove u Kaenu i Bošervilu. Tematika bogatog ansambla vrhunski klesanog ukrasa Studenice, Banjske i Dečana povod mu je da podseti na prastare uzore obrazovane još u predhrišćanskim civilizacijama ili udaljenim oblastima hrišćanskog Istoka, ali ga oblici i način izrade skulture vode ka Bariju, Paviji, Milanu, Šarlijeu…“Le parement, les formes d’arcatures, les grandes fenétres et les portails, en un mot, les morceaux de choix, restent romans. Ils restent ce que les Serbes ont compris de l’Occident. Ils restent serbes.“
Novi dodir sa Vizantijom, ostvaren postepenim osvajanjima njenih provincija tokom prve polovine XIV veka, široko je otvorio vrata preokretu u svim segmentima srpskog društva, pa i u sferi umetničkog delovanja. Srbija više nije bila sused već svojevrsni deo unutrašnjim sukobima rastočenog organizma carigradskog Carstva, sposobna da značajno utiče na tamošnje političke odnose, dovoljno moćna da romejskim velikašima ponudi više od onoga što je u tom trenutku mogao da im dâ i sam vasilevs. Ali, kako se to često događalo u srednjem veku, prekoračivanje tada ionako nedefinisanih državnih granica istovremeno je značilo i još veće prihvatanje matične kulture od strane pridošlica, i upravo to kretanje odredilo je da nepresušno vrelo vizantijske umetnosti u svim njenim vidovima, novu svežinu dobije upravo srpskim stvaralaštvom.
Manastir Resava
Tako je nastala umetnička škola koju je Mije nazvao „srpsko-vizantijskom“, velika skupina spomenika čije je zajedničko graditeljsko svojstvo bilo prostor u obliku krsta upisanog u kvadrat odnosno pravougaonik, sa jednom, dve ili pet kupola oslonjenih na masivne slobodne nosače ili bočne zidove crkve. Opisani raspored jedinica u enterijeru u pravoj liniji proizilazio je iz starijeg i savremenog magistralnog pravca razvitka arhitekture Carigrada, Soluna, Epira. Ali dok je vizantijske majstore ta dugo ponavljana prostorna matrica neminovno vodila rutini, srpski graditelji su u njoj videli novu priliku za kreiranje originalnih varijacija. Arhitektura Milutinovih petokupolnih crkava, pre svih Gračanice, u vanredno dinamičnom ritmu smenjivanja manjih i većih delova prostora koji iz prizemne zone izrastaju u jedinstveni organizam dvoetažnih svodova na kojima počiva glavna kupola, nepobitno pokazuje sazrelu svest da redefinisanje pozicije standardnih elemenata i njihovih međusobnih odnosa zakonomerno dovodi do pojave novih celina. Sa druge strane, poznavanje, razumevanje i poštovanje jednog od najbitnijih predznaka poznovizantijske umetnosti, klasičnog nasleđa, fasadama crkve dalo je racionalan, miran izgled, lišen prekomernog ukrasa i sav u funkciji stepenastog slaganja osnovnih masa građevine, čime je ona u konačnom ishodu zapravo prerasla u monumentalnu piramidalnu skulpturu.
Međutim, stvaraoci ove generacije u Srbiji i te kako su imali sluha i za drugi „zaštitni znak“ tadašnje umetnosti, sveden na Gračanici no i te kako prisutan na drugim spomenicima razdoblja. Detalj, odnosno ukras, izvođen slaganjem opeke u oblicima nebrojenih geometrijskih i vegetabilnih figura, organski sjedinjen sa nizovima arkada raspoređenih na spoljašnjim licima zidova, iz pozicije aplikacije prerastao je u nosioca izrazitog, do tada nedosegnutog, vizuelnog intenziteta fasada, koji je ukupni eksterijer hramova činio potpuno drugačijim od onih obrazovanih u ranijim periodima. Arhitektura je tako dobila sasvim novi likovni kvalitet sadržan u polihromiji materijala, sada razlomljenim linjama primarnih masa i drugostepenih oblika, i ukrasnim motivima; objedinjeni, ovi njeni elementi na kraju su je pretvorili u „sliku“ od kamena i opeke, po svojoj prirodi i bogatstvu pojedinosti potpuno jednaku bilo kojoj fresci tog vremena. Ispitujući brojne vladarske i vlasteoske srpske crkve na kojima su ovakva stremljenja bila temelj graditeljskog diskursa, skoncentrisane na teritoriji Kosova i današnje države Makedonije (ex Ju republike, prim. korzoportal), Mije je jednako precizno zapažao i ono što je na njima predstavljalo pozajmice iz vizantijskih centara, ali i ono što im je davalo pečat originalnog.
Završno poglavlje stare srpske umetnosti, „Moravska škola“, u Mijeovoj knjizi dobilo je naziv prema teritoriji koja je, pred turskim nadiranjem, od decenija s kraja XIV do sredine XV stoleća trajala kao poslednja delimično slobodna hrišćanska država na Balkanu. Trenutni odnosi snaga u redovima njenih jednako osvajački nastrojenih suseda, Turaka i Ugara, učinili su da se posle 1389. ona nalazila na rubu potpune propasti, ali već petnaestak godina kasnije, zahvaljujući slabostima osvajača i diplomatskoj veštini prvih ljudi države, Moravska Srbija će pod vlašću despota Stefana Lazarevića narednih četvrt veka živeti u srazmerno stabilnim političkim i ekonomskim prilikama, i prevashodno njegovim zalaganjem stvarati jednu uistinu osobenu umetnost, koja je kako na likovnom tako i na značenjskom planu predstavljala svojevrsnu vizuelnu sublimaciju najtemeljnijih, večnih ideja srednjovekovnog hrišćanstva. U arhitekturi crkava Stefanovog oca, kneza Lazara, osobito u svojstvima njegovog mauzoleja, manastira Ravanice, složili su se odjeci prostornog koncepta svetogorskih zdanja, struktura grobnog hrama srpskog cara Dušana, i već naglašena težnja ka dekorativnom ustrojstvu spoljašnjosti, kao generalno obeležje graditeljstva epohe. Savremeno na opštem planu, drugim rečima, prožimalo se sa lokalnom tradicijom, ali već na Lazarevoj dvorskoj crkvi Sv. Stefana u Kruševcu, „lokalno“ gotovo da i ne postoji, jer je celokupni korpus arhitekture ovog perioda, pa i umetnosti uopšte, ponovo otvoren ka novinama. Više no ikada ranije u Srbiji su tada prisutni apatridi sa svih strana pravoslavnog sveta, jer ona je, barem za kratko, bezbedno utočište izbeglica pred inovernima. I upravo ti pripadnici poslednje generacije intelektualne elite hrišćanskog Istoka, monasi sa Sinaja i Atosa, carigradski i grčki plemići i umetnici, bugarski pisci, svojom delatnošću pod okriljem izuzetno obrazovanog vladara – književnika i njegovih vlastelina, biće tvorci onoga što bi se danas moglo nazvati „internacionalnim stilom“ srpske umetnosti, zbirke najrazličitijih dela u čijoj se idejnoj pozadini iščitava duboko ukorenjena svest o približavanju kraja sveta i sasvim bliskom trenutku drugog Hristovog dolaska. U misaonom poretku srednjovekovnog čoveka značilo je to veru i nadu da će se naći u konačnom blaženstvu Nebeskog carstva, a ono se moglo zaslužiti samo bogougodnim ovozemaljskim delovanjem. I zato svi iole imućniji članovi zajednice, prema mogućnostima, prežu da podignu manju ili veću, skromniju ili bogatiju crkvu, slikari se posvećuju temama iz života Bogorodice kao zastupnice ljudskog roda, graditelji i klesari izvode Mijeu posebno drage prebogate ansamble kamenog ukrasa u kojima motivi šahovskog polja i rozete označavaju drevne simbole Raja. Sam despot Stefan ubrzano gradi Beograd, čiji vrhovi po pisanju njegovog biografa, sasvim nalikuju vrhovima Jerusalima, uporedo sa Beogradom i jako utvrđeni manastir Resavu, paradigmu drevne vizije hrišćanskog mesta u bezbožničkoj pustinji, da bi se, kao vrhunac, na zidovima manastirskog hrama, u scenama koje prikazuju Hristov, dakle, večni život, našle figure u odeždama potpuno identičnim onima koje su nosili vladar i njegovi dvorani. Hrišćanski mit je postajao realnost, realnost je postajala hrišćanski mit. Svesni sudbine koja ih čeka Srbi su svoje poslednje mačeve kovali kamenom crkve i bojom freske. Nisu li to, međutim, bili onaj isti strah i ono isto oružje koji su tvorili tamu i sjaj i na nebu zapadnoevropskog poznog srednjeg veka? Ali tu je već geografska pozicija Srbije imala da odigra svoju ulogu. Jer život na raskrsnici puteva u srednjem veku je neminovno bio osuđen na to da, pre ili kasnije, njome protutnji neka sila koja će ga zbrisati.
Ktitorska freska iz Kraljeve crkve u Studenici
Kada je 1919. godine u Parizu ova knjiga izišla iz štampe Gabrijel Mije se zapravo nalazio tek na početku svog „srpskog“ projekta. Namera mu je bila da za njom usledi objavljivanje korpusa zidnog slikarstva iz crkava koje je obišao 1906, i na tom poslu radio je tokom kasnijih boravaka u Srbiji, stalno uvećavajući postojeću dokumentaciju. Iako su se četiri velika toma sa fotografijama i crtežima fresaka pojavila u francuskoj javnosti tek u periodu od 1954. do 1969, snagom Mijeovih ovde a i u drugim knjigama ispisanih redova, njegovim ogromnim naučnim ugledom i stalnom komunikacijom sa drugim najvećim istraživačima srednjovekovne prošlosti, srpski spomenici su početkom XX veka kroz počasni špalir provedeni do trajno im pripadajućeg mesta u opštoj istoriji umetnosti, kulture i civilizacije Srednjeg veka. Parafrazirajući misao jednakog majstora u veštini upravljanja vremeplovom, više puta spomenutog Fernana Brodela, moglo bi se reći da je Gabrijel Mije, posednik filigranski istančanog oka za opažanje različitosti, upravo svešću o tome da istorija nije sazdana samo od razlika, nosio u u sebi ključni preduslov da na tlu naizgled tako drugačijeg Balkana prepozna, razume i velikom svetu predstavi prirodu originalnosti stare srpske umetnosti, kao jemstvo njenog autentično evropskog identiteta…
…U času rastanka od čitaoca i pre no što ga prepusti njegovom vlastitom razgovoru sa starovremenskim učenjakom blagog i smirenog lica, pisac ovih redova, vođen davno izrečenom lukavštinom da celokupna prošlost ljudskog roda zapravo počiva na životopisima i pregnućima neizbrojivih pojedinaca, dozvoliće sebi slobodu da se zapita: šta je svim tim svojim naporima dobio sam Gabrijel Mije, šta je uistinu sebi doneo sa beskrajnih tociljanja po prostranstvima i vremenima? „Suptilnost“ i „pronicljivost“, osobine kojima je Mijea i njegov rad opisao Đurđe Bošković, ruku pod ruku idu sa rečima „hladnokrvnost“ i „tačnost“, jer upravo one daju neophodnu podlogu prvonavedenim. Sasvim u vezi i sa jednim i sa drugim parom ovih čovekovih dostojanstava stoje ambijenti ledenih crkava, jake kiše ili razjareno sunce, povremeno nenamerno uzdržavanje od jela, jahanje magaraca ili gacanje po blatu, kao dovoljan dokaz mere u kojoj je Mije, član francuske, grčke i srpske Akademije nauka, bio persona izrazito slabo razvijenog sluha za zavodljive tonove melodija počasti.
Odakle mu te osobine? Ne može se odreći mogućnost da mu ih je zaveštao otac, oficir kolonijalne vojske, no Mije je njegov lik sasvim slabo razaznavao u košmarnom kaleidoskopu slika crne Afrike u kojima su nestali njegovi roditelji. Stoga se sasvim mogućim čini da je Gabrijelov put doživotno bio trasiran nešto kasnije, ali još uvek tokom dečačkih godina, za onog perioda u kome je šetajući Osmanovim avenijama, uza sve ostale, mogao da sretne i postarijeg gospodina upadljivo bujne brade i prilično izlizanog žaketa, koji je iz nedalekog Amijena u Pariz navraćao o premijerama pozorišnih komada nastajalih po njegovim već nadaleko poznatim knjigama za mladež. Ako ga i nije prepoznavao, iako je to teško očekivati budući da su se na omotima tadašnjih čokolada i dečijih „društvenih“ igara redovno pojavljivale sličice avantura junaka poteklih iz mašte sedobradog gospodina, mladi Gabrijel je u Šatleu zasigurno barem jednom, a imamo razloga da pretpostavimo i mnogo više puta, sa uzbuđenjem iščekivao kraj predstave o pustolovini čudnovatog engleskog džentlmena, hladnokrvnog i tačnog, koji je sa osamdeset dana dugog putovanja oko sveta doneo „samo“ dražesnu ženu koja ga je učinila najsrećnijim čovekom. I iako mu takav ishod tada, jednako zasigurno, nije značio ništa, osobito ukoliko je bio skloniji poduhvatu narogušenog profesora Lidenbroka, putnika u samo središte zemlje, vrednost sudbine onog Engleza spoznao je upravo oko 1906. i putovanja u Srbiju, prilikom kojeg mu se pridružila i, kao vrstan crtač, neprocenjivu pomoć u pravljenju dokumentacije pružila buduća gospođa Sofi Mije. I možda je, zbog svega toga, baš tada i sam shvatio svu tačnost najpoverljivije tajne istoričara da, koliko god bila zavodljiva, mašta, u pravom odnosu sa ostalim elementima, zauvek čini neizostavni sastojak pogonskog goriva svakog vremeplova.
Maja 1953, iako u sasvim poznim godinama, Gabrijel Mije nije umro ni od starosti ni od posledica bolesti, već od bola izazvanog gubitkom gospođe Sofi. Za života je, dakle, bio srećan, čovek koji je svim svojim bićem i delom svedočio mudrost Rimljana da se živeti ne mora dugo, već dovoljno. Pravičnošću bogova njemu je bilo dato i jedno i drugo. Zaista, ko ne bi obišao svet i za manju cenu?
Ivan Stevović: Predgovor fototipskom izdanju knjige Gabrijela Mijea L’ancient art serbe. Les Eglises, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2005
Autor je profesor na Beogradskom univerzitetu
Oprema teksta i foto koncept korzportal
OD ISTOG AUTORA: uputstvo-za-putovanje-kroz-vreme-2, uputstvo-za-putovanje-kroz-vreme-1, istorija-kao-francuska-sobarica-3, istorija-kao-francuska-sobarica-2, istorija-kao-francuska-sobarica-1