Završni deo teksta Ivana Stevovića u sklopu prezentacije naučnih radova koje će i u buduće objavljivati korzoportal. Istorija je u fokusu ovog autora.
Bolonja
Borba za istoriju: trenutak i nedokučiva budućnost
„Tata, hajde, objasni mi čemu služi istorija.“ ( Mark Blok, Odbrana istorije ili zanat istoričara, 1949.)
Iako je ne jednom i s pravom konstatovano da postmodernistički nihilizam nije ugrozio temelje istorije kao jasno definisane nauke, navodeći je čak na pozitivan iskorak prema uvek blagotvornoj potrebi povremenog vlastitog preispitivanja, proširenja horizonta njenog interesovanja ili načina tumačenja poznatih sadržaja, izazovi pred kojima se ona nalazi ne samo da nisu minuli već deluju daleko alarmantnije upravo stoga što, preskačući već iznemogle predatore, dolaze iz direktnog susreta staništa sa realnošću.
Nirnberg
Naime, znatno ozbiljnijom pretnjom čine se oblaci koji su se možda delimično obrazovali iz kondenzacije stvorene prirodnim isparenjima nacionalnog parka, ali ih je presudno zatrovao duh vremena, te stoga deluju kao rezervoari kiselih kiša, potencijalno sposobnih da unište sve što u staništu živi. Jer, na početku Ševčenkovog teksta stoji da rod leptira svoj polen seje na pet stotina kolega i publiku, krajem 1983. od ukupnog broja knjiga u francuskim knjižarama gotovo sedamdeset odsto pripadalo je istorijskim temama, što znači da je to bio neprikosnoveni simbol potrebe ljudi da učestvuju u kolektivnom pamćenju. Danas, besplatnim učlanjenjem u samo jednu od mnogih elektronskih dobrotvornih ustanova, u trenutku postajemo vlasnici barem hiljadu najraznovrsnijih naslova posvećenih svakom periodu prošlosti, a to je, naravno, tek deo sveukupne istoričarske produkcije tokom poslednjih decenija. Stanište je, dakle, aktivnije no ikada, poput ogromne kolonije mrava u kojoj je hijerarhija delovanja naizgled jasno ustanovljena. Međutim, da li je iko od nas zaista toliko naivan ili samozaljubljen da poveruje da je knjigu koju je napisao makar i prelistalo hiljadu ruku pripadnika esnafa, dok na širu javnost i strogo kontrolisane vozove njene zainteresovanosti teško da smemo i pomisliti? Koliko god izgledalo paradoksalno, nepregledni stratumi akumuliranih znanja o istoriji prete da izazovu makroinflaciju svakog poštovanja dostojnih ali zakonima današnjeg tržišta generalno neprofitabilnih proizvoda.
Beč
Rizničari fondova namenjenih našem poslu ne samo da su već uveliko usporili refleks posezanja za ključem, već, primera radi, u trenutku dok ovi redovi nastaju ne jedna od članica Evropske Unije nastoji da zakonom preseče dotok vazduha vlastitim, stoleće ili više starim institucijama proučavanja prošlosti. Kako ubediti jedno vreme da su mu istinski potrebna i sva pređašnja, kako funkcionalno i istovremeno časno upotrebiti sadržaj ogromnih rezervoara ispunjenih hiperrealističnom apstrakcijom zvanom istorija, ključno je pitanje koje svojom beskropuloznom težinom preti da carstvo uistinu, a ne samo u Hobsbaumovoj metafori, pretvori u temeljito ograđen rezervat, sa svim takvom ambijentu svojstvenim zakonima preživljavanja, i odgovarajućom sudbinom.
London
Želimo li do kraja biti iskreni, priznaćemo da je situacija koja uveliko poziva na uzbunu u dobroj meri proizišla i iz našeg delovanja: rov svojevremeno iskopan kao odbrana od predatora, poprimio je još jednu, nimalo željenu namenu, postajući vremenom prepreka ne samo prema teledirigovanim napadačima, već i prema daleko širem prstenu neutralnog okruženja, onog iz kojeg je i pre sedamdeset godina, a nemerljivo više danas, stalno dopiralo pitanje koje je Marku Bloku uputio njegov sin.
Zabavljeni obožavanjem ili rušenjem sopstvenih idola, samozadovoljno pretrajavajući u čaurama tematski sve užih istraživanja, podrazumevajući kao prirodno i nedodirljivo vlastito profesionalno postojanje, odgovorili smo postmodernistima, maloj grupi svojih studenata, ali ne i običnom svetu, kojem je taj odgovor, osobito od trenutka globalnog prestuktuiranja svih segmenata prethodnog poretka, bio preko potreban kao nova osovina utemeljenja njegovog ličnog i kolektivnog identiteta.
Pre tri decenije, čak i u najmračnijoj futurističkoj viziji smeštenoj u Los Anđelesu, u jesen 2019, veštačko stvorenje ljudskog izgleda tren pre svoje eliminacije izgovorilo je reči o onome što je videlo, odnosno Istoriji. To znači da se 1982. ni putem celuloidne trake nije dalo zamisliti biće bez prošlosti, koje bi tim svojim svojstvom nužno kreiralo fundamentalno drugačiji sistem sveukupnih vrednosti. No posle svih iskustava, vizionarska imaginacija Filipa K. Dika i Ridlija Skota ostaje antologijsko delo vizuelnog izražavanja dolaska Kraja, ali navodi i na pomisao nije li ipak bila isuviše optimistička? Jer ako savremeni otac, donoseći sinu iz svog staništa gomilu sazrelih ali mentalno bezukusnih, nejestivih plodova, time zapravo prekida vezu sa budućnošću, nije li zakonomerno da se sin na isti način počne da odnosi prema prošlosti, od svog prvog školskog časa istorije? Bivajući izložen implantiranju nepregledne gomile ličnosti, datuma, događaja, naglašenih košmarnom stranicom udžbenika na kojoj se mešaju različitim bojama markirani delovi teksta, loše ilustracije, boldirane ili kurzivom naznačene suštine, ali ne i objašnjenju procesa ili, što je najvažnije, njihovom tumačenju, stvarajući instinktivnu odbojnost prema tom hirurškom zahvatu na otvorenom mozgu sin zapravo ne diže glas protiv istorije, već protiv načina na koji mu se ona predstavlja, a to znači istoriografije – odnosno nas. Zato u današnjem svetu, koji obezvređuje ili čak sankcioniše pravo na apstraktno i analitičko mišljenje, otelotvorenje replikanata, lišenih potrebe koju je na kraju svog postojanja imao i u ime sopstvenog bića sproveo Roj Beti, pa stoga daleko manje upadljivih no što su oni u Skotovom filmu, deluje kao pitanje trenutka. Može li se, i na koji način, pojava tog najnovijeg civilizacijskog dometa preduprediti isključivo upornim radom kolonije u staništu, ili je ona već zaboravila jezik kojim bi makar pokušala da ponovo otpočne resital dva glasa, istorije i sadašnjosti? Pred nama je zadatak čije ozbiljnosti, ukoliko već odavno nismo zakasnili, kao da u potpunosti nismo svesni.
Ivan Stevović, Filozofski fakultet, Beograd
Foto koncept: Marijan Stanić
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I: istorija-kao-francuska-sobarica-2, istorija-kao-francuska-sobarica-1