Dolazak novih stanovnika znači da grad živi. Antički gradovi nestali su kada je prestao priliv novih stanovnika, kaže Želimir Žilnik za Korzo – Portal za urbanu kulturu i baštinu. Zbog čega je Želimir Žilnik prava ličnost da govori o Gradu?
Želimir Žilnik
O višedecenijskom opusu novosadskog filmskog reditelja imena Želimir Žilnik, svetski priznatog, može se pročitati mnogo ako ukucate njegovo ime na pretraživaču vašeg računara – Želimir Žilnik. Ovog puta nismo direktno razgovarali o njegovom delu, već sam ga zamolila da za Korzo kaže šta za njega znači grad kao životni ambijent, kao mesto stalnih promena i susreta, kao sklonište od osvajača… Naravno da su se kroz priču provlačili filmovi, odnosno ljudi koje je svojim toplim osećajem pronalazio i dovodio pred kameru. Tako je nastala ova mini analiza Grada.
Najlon pijaca u Novom Sadu
Gradu je sui generis svojstvena promena – šta o tome kaže Želimir Žilnik za Korzo Portal.
A kada je to priča o istorijskoj celini za koju je kako neki kažu šteta da se širi, da se menja, to nije gradski već primitivni ugao posmatranja, jer nema ni jednog grada koji se nije razbokorio od male naseobine. Sa druge strane, ni jedan veliki grad sa personalitetom ne postoji, a da nije vezan za istorijsku okolnost koja je okupila ljude ne zbog nekog srećnog događaja, već zbog mobilizacije za odbranu.
Istanbul
Novi Sad, Zemun
Kad govorim o Novom Sadu vidimo da postoje razni slojevi koji nisu nastajali iz ukorenjenih, tradicionalnih osobina , već spletom istorijskih okolnosti. Bio je prvo mala naseobina preko puta Petrovaradinske tvrđave, a tolerancija koja ga je karakterisala u 250 godina postojanja nije nastala iz prijateljstva, već iz okolnosti u kojima je stvaran. Tu su se sakupili Srbi, Mađari, Jevreji, Jermeni koji su žudeli da dobiju kišobran Austrijske monarhije i da kao hrišćani pobegnu od Otomanskog carstva, te su bili upućeni jedni na druge.
Zemun
Moj teča Novosađanin imao je trećinu knjiga na srpskom, nešto manje na mađarskom i nemačkom. Njegovo društvo sastajalo se subotom u hotelu Vojvodina i pričali su na ta tri jezika. Moje sećanje na Novi Sad bilo je drugačije u odnosu na Zemun u kome sam takođe živeo i koji je posle Drugog svetskog rata bio nekako ispremetan. Njegov važan deo zvao se Francstal i bio je nastanjen Nemcima koji su posle rata proterani, na njihovo mesto došli su kolonisti i kraj je nazvan Sutjeska. Prvih nekoliko godina mog školovanja tamo, bilo je drugačije nego u Novom Sadu – deca su govorila ijekavski, bila su pridošlice i nisu mogla da se prilagode životu u nemačkim kućama u koje su ih uselile nove vlasti. Jednom su rekli Hajde da rušimo nemačke spomenike. A to su bile kaljeve peći! Dakle, isto vreme, ista zemlja, dva grada, a sve drugačije.
Otvoreni gradovi? Pojašnjava Želimir Žilnik.
Za mene kao filmadžiju osnovni materijal su ljudi, njihove sudbine i ja sam ostao u Novom Sadu, u Vojvodini. Uvek sam imao utisak da ovde postoji iskustvo, sudbina, ali i otvorenosti za komunikaciju. Mislimo da je ta otvorenost iz naših priroda, ali nije tako. Naša zemlja, i ova i bivša ima karakteristiku da nije bila društveno i klasno strukturirana. Zbog toga je ta otvorenost koju imamo u Novom Sadu, Beogradu, Subotici različita od one u gradovima za koje smatramo da su najotvoreniji na svetu – Amsterdam, London, Berlin, Pariz. Zato su mnogi moji filmovi snimani i u tim gradovima – Pirika na filmu većim delom sniman u Berlinu, Jedna žena, jedan vek o sada stogodišnjoj Dragici Srzentić (važnoj akterki događaja u komunističko/socijalističkoj Jugoslaviji) sniman je u Moskvi, Stara škola kapitalizma o radnicima iz Zrenjanina, Turije, rađen je delom u Njujorku.
Želimir Žilnik pronalazi filmske junake koji za njega nisu Gradski Marginalci, već Karakteri Čistog Obraza
Pronalazio sam ih po svom unutrašnjem kriterijumu, nikako ne bih rekao da je to bilo traganje za marginalcima. Obrnuto. Tražio sam likove koji bez kompleksa potpuno stoje iza svog života. Svi ti likovi – Pirike, desetine radnika, nekoliko familija Roma sa Adica (predgrađe Novog Sada, prim aut.), Kenedi… imaju zajedničku karakteristiku da su oni po sposobnostima, umećima, po trudu da ostanu uspravni u životu, superiorniji od bulumente sveta koji se danas smatra mejnstrimom. Te mainstream spodobe svakodnevno posmatramo kao deo prljavih, lažljivih i sramnih političkih igara i karijera. Te ljude koji se nekoliko godina dignutog nosa, džepova punih pokradenih para šepure i prave važni, odlučujući pri tom o sudbinama drugih, posle izvesnog vremena vidimo kako se valjaju po blatu kao moralne ništarije. Ono što je definitivno drugačiji način odabira karaktera na koje se naše kamere fokusiraju jeste da od prvog do trenutno poslednjeg filma, ni jedan odabrani, snimani čovek nije bio od onih koji bi se zbog bilo čega zastideo svog života, pre svega da je nekom ostao dužan. Naša filmska ekipa nije imala razloga da ih ne prihvati kao ravnopravne i da u ove tri, četiri decenije ne nastavi da se druži sa njima. Neki nam se i danas jave, kažu na primer Dođi, spremamo setvu, rekao si da ćeš pomoći, ili, Pirika me zove – Idem na Najlon pijacu, imam dve torbe po 20 kila, pomozi da ih prevezem.
Mali Čovek u stvaralaštvu L.Vegela, A.Tišme, Ž. Žilnika
Moja iskustva nisu drugačija od čoveka koga smo i Vegel i ja, veoma cenili, družili smo se sa njim do njegovog poslednjeg dana. On je Aleksandar Tišma. Od njega smo čuli slična iskustva. Nije se bavio ničim osim onoga što se pežorativno naziva malim čovekom na gradskom asfaltu. U Tišminim knjigama su opisane sudbine tih ljudi koji imaju sudbinu antičkih heroja.
Grad kao biće promene
Imamo iluziju da grad izgleda kao u prospektu, izglancan. A nekada je Novi Sad bio blatnjava palanka. Deo grada je Podbara, samo ime kaže da su tu bile bare, močvare! Mislimo kako je Novi Sad poslednje dve decenije veoma izmenjen, jer su došli novi ljudi i nekima se to ne dopada. Ali to je proces u svim gradovima, u Njujorku, Londonu, da ne govorim o Sao Paolu i Riju gde se svakih pet, šest godina promeni ne 20 do 50 hiljada stanovnika, već 5 do 10 miliona! To je snaga grada. Osobina grada je da treba da bude magnet koji sabira ljude. Pogledajte arheološke iskopine, to su iskopine mrtvih gradova, a umrli su jer je prestao priliv stanovnika. Najvitalniji gradovi sveta su u stalnom stvaranju. Pitaju me, u kom gradu se dobro osećaš? Poslednji deset godina to je možda Njujork . Kada u njemu komuniciraš sa ljudima, svega njih 12-ak miliona (!), shvatiš da su svi radnici – pizza je delo njihovih ruku, drugi su profesori univerziteta, treći voze podzemnu željeznicu, neki su student. Prvo uočiš da se oni intenzivno, svako na svoj način, trude, i uspevaju u tome, da obezbede egzistenciju tako što jedni druge servisiraju, jedni peru sudove, drugi prave hranu, treći studiraju. I svi su radnici. Egzistencija im je stalno na izvestan način u provaliji, jer je mnogo ljudi, ponuda je velika. A svi su došljaci. To su promene! Ne slažem se sa onima koji kažu da je Novi Sad nekada bio lepši. Bio je kasabica. Veći njegov deo bio je močvaran. Zato i kažem da promenama od 90ih godina prošlog veka grad nije izgubio, već dobio. Međutim, kulturna politika, kulturna atmosfera nisu neminovno povezane sa vitlom grada. Ona je deo nekih drugih okolnosti.Ali Novi Sad je definitivno grad u kome se svi dobro osećaju.
Želimir Žilnik
Voleti ljude, voleti grad
Verovatno je tako kod svakoga ko fokus interesovanja usmerava na živote drugih ljudi. Ne verujem da i jedan pisac, od Dostojevskog, preko Čehova, do Milera, nije bio zainteresovan za ljudske sudbine. Pa, ne možeš da budeš zainteresovan za tuđe sudbine ako mrziš ljude!
Bojana Karavidić
Ključne reči: Želimir Žilnik, Novi Sad, Aleksandar Tišma, Laszlo Vegel
https://www.facebook.com/zemunmojgrad/…/