Vladimir Bajić dobitnik je „Nagrade Ranko Radović“ za televizijski serijal „Graditelji Novog Sada“, odnosno epizode o Pavlu Žilniku i Imreu Farkašu, u produkciji Dokumentarno-obrazovnog programa RTV 2023. Nagradu dodeljuje Udruženje arhitekata Srbije. O nastanku serijala, radio i televizijskom novinarstvu, muzici, o tome kako vidi Novi Sad danas, razgovara sa Bojanom Karavidić. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković
Vladimir Bajić je profesor istorije, a put ga je odveo u novinarstvo posle 2000. godine, u kome je svoje interesovanje koncentrisao uglavnom na istoriju Novog Sada. U Radio Novom Sadu radio je u Jutarnjem programu i tog doba seća se s neskrivenom ljubavlju, kao vremena kada su novinari pisali tekstove, pa ih nosili urednicima, pa su tek onda išli pred mikrofon. Novinarsku pismenost neguje do danas što vide i čuju gledaoci njegovog nagrađenog autorskog televizijskog serijala “Graditelji Novog Sada” na RTV-u. Naglašava koliko mu je važan kvalitet zvuka u emisiji, jer “deo radnog veka proveo sam u radiju gde je zvukom trebalo ispričati sliku”.
O tome kako je medij radija zamenio za medij televizije Vladimir Bajić kaže – „To je skoro, pa neverovatno. I ja se ponekad zapitam, jer nisam ni pomišljao na televiziju, toliko sam bio zaljubljen u radio. I danas sam zaljubljen u radio, ali dobio sam ponudu koja se ne odbija. Televizija mi je dala više prostora za igru, a ja volim da se igram i umetnosti, i kreativnosti i, verovali ili ne – poslom. Nikada ne kažem ‘idem na posao’, jer je to moja ljubav, svi moji hobiji postali su moj posao. Presrećan sam, samo da me zdravlje posluži (smeši se)“.
Vladimir Bajić uplovio je u teme o arhitekturi u Dokumentarno – obrazovnom programu kada je bilo pola veka od kako je preminuo veliki novosadski arhitekta Đorđe Tabaković – “Bilo je to u oktobru 2021. godine. Iza ovog velikog graditelja je pedeset objekata u Novom Sadu, u Vojvodini se bliže broju od stotinu. Sledeći je bio Dragiša Brašovan čiji je kompleks Banovine, zgrada Radničkog doma kod Varadinskog mosta, zatim zgrada Pošte. Onda je klupko počelo da se odmotava. Ni sam ne verujem da upravo radimo produkciju dvadesete epizode serijala ‘Graditelji Novog Sada”.
Razgovor sa Vladimirom Bajićem o TV serijalu “Graditelji Novog Sada” počinje i završava se pominjanjem ekipe sa kojom radi, a on je reditelj, scenarista, autor muzike – “Moj glavni saradnik je istoričar umetnosti Vladimir Mitrović koji radi u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, sa kojim RTV u partnerstvu ostvaruje ova serijal. On je zadužen za izbor sagovornika i to odlično radi. Trudimo se da obuhvatimo istoriju, istoriju umetnosti, istoriju arhitekture, da bude dokumentaristički, a sa prefiksom obrazovnog. Mnogo vremena naš kreativni tim ulaže u svaku epizodu. Ja imam ideje od kojih počinjemo, a ekipa me prati. Aleksandar Šećerov radi dizajn i animaciju, fotografija nam je vrlo važan deo, a montažeri su finale finala. Muzika je važan deo celokupne audio vizuelne identifikacije serijala i upućena je gledaocu kao jedan od čulnih doživljaja, identifikacija je serijala ‘Graditelji Novog Sada’. Muzika je moja velika ljubav celog života, bavim se njom i ona sa mnom. To je celoživotna ljubav, pa je u temelju serijala. Da, ja sam autor muzike, izvodi je ‘Hirurgija”.
Vladimir Bajić o otkrivanju novog, tokom rada na “Graditeljima Novog Sada” – „Pre rada na ‘Graditeljima Novog Sada’ nisam mnogo znao o arhitekturi. Profesor sam istorije po diplomi, zaljubljen sam u istoriju umetnosti, tako da nije nelogično da sam došao do arhitekture i istorije arhitekture. Idealan spoj. Vladimir Mitrović i ja imamo mnogo radnih sastanaka kada pripremamo epizodu. Onda utonem, recimo u lik Đorđa Tabakovića koji je projektovao Tanurdžićevu palatu, saznam da je bio skroman. Mene je uvek inspirisala skromnost kod nekih graditelja. Istorijski period je ono što me pokreće i rukovodi da razmišljam o epohi, da preispitujem činjenice. Tako je sa epizodom koju pripremamo o ruskim arhitektima Konstantinu Petroviču Parizu de la Valet i Georgije i Nikolajeviču Šreteru . Oni su posle Prvog svetskog rata došli ovde kao ‘beli Rusi’. Projektovali su Dom vojske na Beogradskom keju, Dom zdravlja, u Školskoj ulici gde je Elektrotehnička škola…“
Da li je bilo jednostavnije arhitektima koji su projektovali u Novom Sadu u 19. veku i kasnije. Kako gradnju tog vremena predstavljate u serijalu “Graditelji Novog Sada” – “Mi smo želeli da se fokusiramo na period kada je Novi Sad počeo da se gradi. Posle bombardovanja sa Petrovaradinske tvrđave 1849, prema istorijskim izvorima koje sam proučavao, o tome je pisao i Mihajlo Polit Desančić, od 2.800 kuća ostalo je 800, grad je trebalo takoreći ponovo sagraditi. Tada dolaze prvi graditelji iz sadašnjih država – Austrije, Mađarske, Nemačke. Đerđ Molnar je početkom 19. veka imao projektantsko finale u Novom Sadu sa Gradskom kućom i Župnom crkvom imena Marijinog u centru grada. Na neki način uvek je bilo i teško i lako, uvek se neko bunio, uvek su postojale polemike o novim građevinama. Kada se gradila impozantna zgrada Banovine, njena kula bila je skuplja nego Tanurdžićeva palata!“
O Novom Sadu danas, gradnji i razgradnji, Vladimir Bajić kaže – “Urbanistički haos je vidan. Naše emisije u Dokumentarno – obrazovnom program RTV jesu svojevrsna misija očuvanja arhitektonske baštine Novog Sada. Promene su munjevite. Kada smo radili epizodu o Brašovanu nije na pomolu bila podzemna garaža na kompleksu Banovine. Isto je sa Tanurdžićevom palatom, i tamo je sada podzemna garaža. Munjevite su promene, snimimo epizodu, sutra je već nešto novo. Koliko je do nas, mi gradimo, ali mi se ne sviđa urbanistički haos u Novom Sadu”.
Vladimir Bajić ostvaruje da serijal “Graditelji Novog Sada” ne bude sentimentalni spomenar prošlosti. To je savremeno dizajniran projekat u kome je duh mesta percipiran kao energija, osnova arhitektonskog stvaralaštva bez koga ne bi postojali gradovi. Na pitanje da li drugačije posmatra gradove od kada radi serijal odgovara – “Da, apsolutno drugačije posmatram i gradove, i kuće, i stanove, i dizajn, i istoriju umetnosti, dokumentaristiku, toliko da sam u nekoj meri profesionlano deformisan. Ušli smo u doba kada se svet menja iz korena. Da li je korona ta granica ili ne, ali svet koji smo poznavali uglavnom više ne postoji. S druge strane, za nove generacije sve ovo je normalno. Gradovi treba da se menjaju, nisu konzervirani. Pričaćemo za pet godina, pa ćemo videti šta se dogodilo.