Za Vesnu Kesić Krsmanović horsko dirigovanje je najvažniji deo profesionalnog života. Imala je osamnaest godina kada je stala pred majku i rekla – „Biću dirigent“. Tako je počelo njeno školovanje, a šta je posle bilo – kako je dospela na čelo operskog hora Srpskog narodnog pozorišta, kako je kao izazov otkrivanja muzičke baštine prihvatila da diriguje i horom novosadske Jevrejske opštine „Hašira“, gde puni baterije optimizmom… O tome, osobama koje su obeležile njenu uzlaznu karijeru dirigenta i još ponečemu govorila je za korzoportal. Piše: Bojana Karavidić. Foto: korzoportal, „Hašira“ arhiva. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinkovi
Vesnu Kesić Krsmanović nedavno sam gledala kako diriguje horom Jevrejske opštine Novi Sad „Hašira“ na njihovom godišnjem koncertu. Bilo je to na dan velikog jevrejskog praznika svetlosti Hanuka. Ona i njeni horisti osvetlili su kišno veče i nas, publiku muzikom i vedrinom koju su širili sa pozornice sinagoge. Intervju je počeo od sećanja na prve muzičke korake – „Pošla sam u muzičku školu sa osam godina i od tada počinje ljubav prema muzici. U srednjoj muzičkoj školi imali smo premet dirigovanja, a divan profesor Matija Pajor, i divan muzičar, skrenuo mi je pažnju na talenat: ‘Ti možeš stati pred stotinupedeset ljudi i oni će pevati kako ti mahneš’. Vratila sam se sa časa i rekla majci da želim da budem dirigent. Imala sam osamnaest godina”.
Godišnji koncert 2021, hor „Hašira“
Slede godine školovanja u Beogradu, na Fakultetu muzičke umetnosti, na dva Odseka – za dirigovanje kod Stanka Šepića i kompoziciju kod Enrika Josifa. Vesna Kesić Krsmanović provela je u Beogradu deset godina kojih se rado seća – “Bila sam srećna u Beogradu. Tada su na fakultetu radili i veliki znalci Berislav Skenderović, Vuk Kulenović, Rajko Maksimović… Oni su već legende, deo naše muzičke istorije”. U sećanju moje sagovornice nižu se značajna imena horova koji su obeležili vreme u Beogradu u doba Jugoslavije i meridijanima širili horsko pevanje naših kompozitora. Bila je asistentkinja dirigenta Miloja Nikolića u Akademskom horu “Žikica Jovanović Španac”, “bilo je sedamdeset članova, mladih, taj broj je danas nepojmljiv. Putovali smo i pevali”. Izdvaja nastupe sa horom “Ivo Lola Ribar” na Dubrovačkim letnjim igrama, “Aida” je bila njena prva opera “sa kojom sam se upoznali u horskom materijalu kada smo nastupali u Francuskoj. Hor je imao stotinudvadeset članova i bio jedan od najvećih u Beogradu”. Sarađivala je i sa Darinkom Matić Marović u „Krsmancu“ (danas „Obilić„, prim.korzoportal).
Nije jednostavno pratiti višedecenijske aktivnosti dirigentkinje Vesne Kesić Krsmanović. Kada je radila u beogradskoj Muzičkoj škola “Vatroslav Lisinski” dirigovala je dečjim horovima, gudačkim orkestrima, orkestrom harmonika, kao i kamernim, dobijala nagrade u Jugoslaviji na saveznim takmičenjima. Bile su to osamdesete godine do 1987. kada “sam u Beogradu imala divan život. Konkurisala sam za posao u školu na oglasu koji je objavljen u “Borbi”. Nisam bila član partije. Komisija je videla moje diplome, šta sam radila i primljena sam”.
Vesna Kesić Krsmanović, napustila je Beograd i došla na čelo Hora Opere Srpskog narodnog pozorišta, Imala je dvadesetsedam godina. U pitanju je bio bračni ultimatum kada je rekla suprugu – “Ako dobijem posao u Operi Srpskog narodnog pozorišta, doseliću se”. Sve zatim je istorija. Prijavila se na konkurs, održana je audicija koju do danas slikovito opisuje – “Za nedelju dana trebalo je da pripremim “Travijatu”, “Lučiju od Lamermura“, a treće delo bilo je nepoznato i meni i horu. Vežbala sam po deset sati dnevno. Dođe i taj dan. Idem ka pozorištu i mislim da je bolje da odustanem, onda pomislim šta mi treba da neko kaže da sam pobegla sa audicije. Bila sam jedina. Unutra je bio hor, solisti, dirigent Imre Toplak, direktor opera Vojislav Kuculović njih oko stotinupedeset, a ja jedini kanditat. Obično je drugačije, stotinupedeset čeka u hodniku na audiciji”. Prođemo dve opere i dolazi na red prima vista (čitanje s lista, prim.korzoportal) – Verdijeva “Moć sudbine”, zamislite, baš taj naslov, kao moj život”. Kad je završila dobija aplauz! Bila je primljena, preselila se u Novi Sad i do danas je na čelu tog hora.
Firenca 2019, Srebrna plaketa, Mirko Štark, član žirija, Vesna Kesić Krsmanović
Vesna Kesić Krsmanović i hor Jevrejske opštineNovi Sad “Hašira”, zajedno od 2003. – “Hor je osnovala Suzana Gros 1993. To su bila nesrećna vremena, mnogo ljudi, pa i ona, otišlo je u inostranstvo. Hor je ostao bez dirigenta i mnogo članova. Nasledila sam izvanrednog Božidara Crnjanskog. Trebalo je već sutradan da se održi koncert u Kanjiži i maestro Imre Toplak me je predložio za njegovu zamenu. Prihvatila sam, hajd,e samo taj koncert da odradim. Posle koncerta dobila sam poziv da ostanem. Ovo mi je bio izazov, želela sam da upoznam druge kulture u Vojvodini u kojoj je više od dvadeset nacija. Naš hor je sada kamernog tipa, ima tridesetpet članova. Pre Drugog svetskog rata imao je osamdeset muških glasova! Pevamo, družimo se, putujemo na evropska horska takmičenja. Nagrađivani smo i zlatom i srebrom. Visoko smo pozicionirani među horovima. Prenosimo horsku kulturu jevrejskog naroda, predstavljamo i tradiciju srpskog naroda. Upoznajemo svet sa našom muzičkom baštinom i pevamo na mnogo jezika”.
Vesna Kesić Krsmanović, „Hašira“
Vesna Kesić Krsmanović vodi i pevačko društvo pri Hrvatskom kulturnom i prosvjetnom društvo “Jelačić” u Petrovaradinu. Dok posle našeg intervjua žuri na probu “Fausta” sa svojim matičnim operskim horom Srpskog narodnog pozorišta,odiše vedrinom – “Ne mogu drugačije, ne mogu da budem ni tužna, ni depresivna. Bolje se osećam kada sam optimistična. Punim baterije radeći sa ljudima, volim da se družim, za mene je korona bila pravi haos”. Na moju opasku o dirigentu kao vođi smeje se – “Jesam muzički vođa, ali mi treba i Mirko (Mirko Štark, predsednik hora “Hašira”, prim.korzoportal)”.
Rastajem se sa sagovornicom primećujući da se i ja osmehujem. Da je više ovakvih Vesni, razmišljam.