Kako je Slavica Vujović u Srbiji kao arhitekta konzervator postala prva doktor nauka u oblasti zaštite kulturnog nasleđa, kako se jedan međunarodni dokument primenjuje u lokalnoj zajednici koja tavori, kako se istraživačkim radom “upada u oko “ probirljivim UNESCO i evropskim zaštitarima svetske baštine? Lako! Ako ne prestajete da istražujete, kaže Slavica Vujović!!!
Slavica Vujović
Slavica Vujović objasnila je za Korzo Portal svoj rad i odgovorila na nekoliko pitanja.
Evropska konvencija o predelu koju je naša država ratifikovala, u Srbiji ima utemeljenje baš u projektu Vekovi Bača koji ste počeli pre devet godina. Vi se na ovom lokalitetu zalažete za očuvanje, uvažavanje kulturnog predela na čemu se insistira u Konvenciji?
U ovom dugogodišnjem projektu Bača čitav naš pristup je takav. Svuda smo odozdo rešavali probleme uočavajući ih kao realne, borili se sa njima i onda predlagali rešenja kako metodološki pristupiti. Jeste to možda malo naporniji put, ali donosi ishod šta jeste realnost u Srbiji. Sve krovne konvencije odnose se na opšti međunarodni kontekst, ali svaka zemlja bi trebalo da ima svoj pristup kako ih primeniti u svojoj sredini. Ta metodologija će se i na drugim primerima unapređivati.
Kada govorimo o temi broj jedan u vašem radu to je Bač. Odakle ste vi kao Slavica Vujović počeli, gde ste sada?
Ono što je dalo Baču mogućnost da se uopšte nađe na preliminarnoj UNESCO listi svetske baštine jeste činjenica da je tu sačuvano i visoko vrednovano nasleđe – na toj teritoriji nalaze se tri kulturna dobra od izuzetnog značaja, a pravila su da u državi koja daje nasleđe postoji takva, najviša kategorizacija. To je bio osnovni preduslov da Srbija uopšte krene u proces upisa na listu svetske baštine. Ovde imamo tvrđavu Bač kao celinu sa podgrađem tj. utvrđeni zamak sa podgrađem, Franjevački samostan i srpski pravoslavni manastir Bođani. To su ta tri kulturna dobra od izuzetnog značaja. Postojala je srećna okolnost da je ceo taj pristup prikazan na radionici o menadžmentu u Beogradu 2010. kada je profesor Krstev iz Bugarske predstavio principe kako se rade menadžement planovi za UNESCO. Ja sam tada izložila ono što mi radimo i odmah je bilo zapaženo. Pristup je bio prihvatljiv, a i bilo je dosta toga već urađeno. Kolege koje su nacionalni kordinatori u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture i Ministarstvu kulture su se složili da probamo da to stavimo na pristupnu listu i od marta 2010. Bač se nalazi na njoj.
Pitate me gde smo danas? I ovaj plan o kome pričamo, to definisanje teritorije kao kulturnog predela, sve to ide u jednom pravcu, jer je nezamislivo da se nasleđe upisuje na listu svetske baštine, a da nema definisan prostor, granice, režim korišćenja prostora i mi smo to ovim planom uradili. Ispunili smo veliku obavezu da bi se uopšte mogla zavšiti prikupljanje dokumentacije. Sada nas čeka menadžment plan koji se nadamo da ćemo uraditi sledeće godine. Imamo nameru da do 2016. kompletiramo potrebnu dokumentaciju. Videćemo da li ćemo fizički stići, jer ima dosta elemenata, ali to nam je plan.
Koliki je tim koji ovo radi, koji vas prati?
Tim je uglavnom baziran na Pokrajinskom zavodu za zaštitu iz Petrovaradina, ali imamo i spoljne saradnike. Ono što je veoma značajno jeste što smo uspeli da okupimo urbaniste, zaštitare prirode, konzervatore, jer ovo i jeste priča o čoveku i prostoru.
Slavica Vujović nedavno je doktorirala.. To je prvi doktorat u Srbiji u oblasti zaštite kulturnog nasleđa?
Do sada nije postojala takva mogućnost, inače bi to sigurno neko već uradio pre mene. Tek od 2005. na beogradskom Arhitektonskom fakultetu otvorena je mogućnost da se doktorira u oblasti zaštite. Do sada su sve kolege doktorirale u oblasti teorije arhitekture i drugih disciplina. Ovo je sada baš konzervatorski i imala sam sreću, čast, da budem prvi doktor nauka u oblasti zaštite kulturnog nasleđa kao arhitekta konzervator. Doktorirala sam upravo na tom novom pristupu, na metodologiji. Ono što je važno i za šta se borim i tokom predavanja i na terenu, jeste skretanje pažnje na pojam očuvanja i pojam vrednosti. Mislim da ću do kraja svog rada, jako jako uporno skretati pažnju na to koliko je važno da razumemo da nije najvažnija zaštita, nego je važno očuvanje
Koliko je lepo, koliko teško biti prvi u nečemu? Da li kolege, struka, shavataju vaš drugačiji pristup konzervatorstvu?
Iskreno da vam kažem o tome i ne razmišljam. Čovek jednostavno ima svoj put, na neki način mu je to dato kao zadatak, bar ja to tako doživljavam. Mi ne biramo svoj put, mi pomažemo na tom putu ako ga prepoznamo da to i uradimo. Ali u svakom slučaju taj novi pristup su i drugi uviđali. Srpska zaštita ima fantastične, velike naučnike, praktičare. U istoriji srpske konzervacije posebno su sjajne žene istraživači, arhitekte koje su ostavile iza sebe knjige, objekte, a čini mi se da naša sredina to nedovoljno zna i priznaje. Stiglo je vreme da taj pristup koji je i ranije postojao, sada bude definisan. Većina to prihvata i po meni je dobro da uvek možemo jedni na druge da se oslonimo, da podržimo jedni druge. Uviđam da ima i mladih koji iskazuju interesovanje u tom pravcu, već prave i neki timove. Veliki sam optimista, ali moramo puno raditi na dodatnoj edukaciji, jer konzervatori kod nas nemaju priliku da se dodatno školuju.
Kada je u stvari počeo, projekat Vekovi Bača?
Sledeće godine u novembru slavićemo deceniju projekta. Prva ideja nastala je 2005, a 29. novembra u Beogradu, u Galeriji fresaka taj koncept kao već prilično definisan predstavljen je visokoj delegaciji Evropa Nostra. Dogovorili smo se da se prikaže jedan od projekata koji predstavlja pristup Srbije očuvanju nasleđa i tada sam ja predstavila Vekove Bača. Planiramo da obeležimo tu deceniju koja je sledeće godine projektom Jedna decenija u vekovima Bača.
Kao u svim poslovima, projektima upornost donosi rezultat. Otkuda vam tolika upornost, entuzijazam i energija po kojima ste već postali poznati, da ne kažem u regionu?
E, na to pitanje ne znam odgovor (smeje se). Mislim da me je uzela tema, da nisam više njen gospodar. Zaista, ovo je lep primer da na kratkim stazama nema takvih rezulatata na koje se može snažno nasloniti. Mnogo su ugodniji kraći periodi realizacije, mnogo je lagodnije, lepše, raditi u kraćim intervalima, ali mislim da se tada ne može dobiti taj iskorak. Dugo trajanje donosi iskorak, zato što daje mogućnost da se razume nešto što je složeno. A ovo jeste složena tema – taj drevni gradić Bač, danas gotovo selo, imenuje celu regiju Bačku između Tise i Dunava, prostire se u Mađarskoj, ima unutrašnu simboliku i ta činjenica je nešto što stalno traži odgovore i traži da sve ukrštamo.
S.Vujović na ulazu u obnovljenu kulu Tvrđave Bač
Na šta sam jako ponosna i svi mi koji učestvujemo, jeste ta velika lista partnera – univerziteta, institucija od nas značaja, nevladinog sektora privrede, sve daje finalni rezultat ovakvog iskoraka. Ako bi to bilo na kratke staze, ne bi moglo da se razvije. Bila sam u prilici da razgovaram i promišljam na tu temu. Čini mi se das u Francuzi u svom pristupu najdalje otišli – oni tvrde da ispod pet godina ne može da se pomeri svest ljudi, to je taj period protoka vremena, jer su u pitanju ljudi i prihvatanje nečeg novog. Taj period jednostavno mora da prođe da bi ljudi počeli da prihvataju nešto kao svoje.
Ali, i pored toga treba da postoje kraći podprojekti. Imali smo tokom trajanja Vekova Bača programe izrade mapa, stripova za decu i to je vodio lokalni fond. Ovakva struktura omogućavala je pojavljivanje na različitim konkursima. Razvojni projekat integrativne zaštite nasleđa opštine Bač – Vekovi Bača na neki način je prevaziđen, jer se projekat proširuje na okolne opštine.To je sada ideja vodilja, ne samo projekat. Plan projekta nije više klasični menadžment projekat već je postao kao jedna krovna ideja pod kojom se odvija veći broj podprojekata i onih koji se granaju iz njih. To je složena struktura koja omogućava prilično demokratski pristup, ali sve mora biti u skladu sa ciljevima projekta.
Bojana Karavidić
https://korzoportal.com/evropska-konvencija-o-predelu