Sanja Kojić Mladenov istoričarka je umetnosti, kustoskinja u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, autorka mnogih domaćih, regionalnih i evropskih projekata u kojima insistira na ženskom pismu i kritičkom odnosu prema savremenom svetu. Njena kustoska izložba Dejmijena Hersta 2016. bila je najposećenija u istoriji MSUV. Bila je u kustoskom timu Venecijanskog bijenala za Paviljon Srbije kada je izlagao Raša Todosijević, zatim su je pozvali Makedonci. Ustanovila je Centar za intermedijsku i digitalnu umetnost u matičnom muzeju, zbog čega je odustala od bavljenja institucionalnim menadžentom… Piše: Bojana Karavidić. Foto: lična arhiva
Korzoportal: Ova godina 2026, za vas je počela aktivistički – u Savremenoj galeriji Subotica otvorena je izložba „Narativi o tekstilu„, koja je nastavak one „Slučaj niti. Globalni narativi o tekstilu„ održane u Muzeja savremene umetnosti Vojvodine 2025. Čime ste osvežili subotičku postavku?
Sanja Kojić Mladenov: Tekstil je medij koji generiše različite društvene i kulturne kontekste mesta, prožet je svojim poreklom i istorijom obrade, materijalima od kojih je kreiran, kvalitetom proizvodnje koja varira od unikatne ručne izrade do fabričke masovne proizvodnje, te ekonomskim aspektima i tržišnim zahtevima. Vremenom je postao i medij za prenošenje i čuvanje informacija, usko povezan sa ženskim radom i doprinosom zajednici.
Subotička postavka nastala je na poziv kustoskog tima Savremene galerije, kao produžetak izložbe Slučaj niti. Globalni narativi o tekstilu Instituta za odnose sa inostranstvom ifa — Institut für Auslandsbeziehungen iz Štutgarta, prezentovane u MSUV tokom 2025. Segment koji sam kreirala fokusirao se na umetnike i umetnice iz Srbije, uzimajući u obzir specifičan društvenopolitički kontekst sopstvenog okruženja. Okupljena dela su isticala značaj emancipatorske prakse, aktivizma i zajedništva kao ključnih karakteristika upotrebe tekstila u lokalnoj istorijskoj i savremenoj umetničkoj praksi.
Na izložbi su bila zastupljena dela Nade Adžić Poznanović iz kolekcije Ustanove za izradu tapiserija “Atelje 61” iz Novog Sada, Milice Dukić (u saradnji sa studenkinjama Akademije umetnosti u Novom Sadu), Jelene Grujičić, Ivane Ivković, NEpraktične žeNE + ŠKART, Marinele Koželj, Tanje Ostojić (koja je takođe jedan rad realizovala kroz kolaborativnu radionicu realizovanu u Subotici), Vessne Perunovich i Rene Rädle & Vladana Jeremića iz kolekcije MSUV.
Osveženje u odnosu na novosadsku postavku, pored proširenja sa pojedinim radovima, ogledalo se i u samoj arhitekturi prostora. Naime, Savremena galerija u Subotici omogućila je da se svaka prostorija posveti radu jednog umetnika ili umetnice, pa se svaki koncept mogao sagledavati kao zasebna celina.
Korzoportal: Zatim je u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine otvorena izložba InterMediaArt, koja predstavlja rad Centra za intermedijsku i digitalnu umetnost MSUV. Kada je ustanovljen i koji su postulati za odabir umetnika/umetnica u ovaj muzejski korpus?
Sanja Kojić Mladenov: Centar za intermedijsku i digitalnu umetnost formiran je 2013. godine, kao odgovor na sve vidljiviju potrebu za institucionalnim prostorom koji će podržavati interdisciplinarne umetničke prakse, a naročito medijske instalacije, digitalnu umetnost, interaktivne i performativne forme. Od samog početka bila sam aktivno uključena u iniciranje i osnivanje Centra. U praksi Muzeja aktivnost Centra se odvija najviše kroz izložbe, javne događaje, publikacije, kao i digitalne prezentacije sadržaja, čime se redovno ostvaruje komunikacija i interakcija sa publikom, ali istovremeno i formira baza arhivskog materijala.
Novi Sad ima značajnu tradiciju konceptualne umetnosti s kraja 60-ih i početka 70-ih, a aktivnosti na Tribini mladih predstavljale su jedne od prvih novomedijskih događaja na umetničkoj sceni kod nas. Važan je i doprinos Bogdanke Poznanović kroz osnivanje Vizuelnog studija za intermedijalna istraživanja (1979) na Akademiji umetnosti, kao prvog takve vrste u Jugoslaviji, što je kasnije dovelo do osnivanja Katedre za nove likovne medije. U Vojvodini i Srbiji mnogi umetnici i umetnice samostalno ili kroz različite organizacije istražuju ovu oblast, pa se neophodnost mapiranja, valorizacije i podrške intermedijskim sadržajima nametnula Muzeju kao prirodan izazov.
Izložba je osmišljena kao slojevita platforma, istovremeno prezentacija Centra i artikulisani kustoski koncept. Selekcija dela tematski i konceptualno povezala je različite prakse: od aktivizma, performansa i umetnosti u javnom prostoru, do web-umetnosti, device arta, animacije i bioarta. Pored umetnika iz Srbije, zastupljeni su bili i regionalno i međunarodno prepoznatljivi autori poput Olega Kulika i Pjotra Pavlenskog. Ovakavim pristupom Centar je predstavljen kao dinamična institucija koja ne samo da čuva i promoviše umetnička dela, već i aktivno učestvuje u oblikovanju savremenih umetničkih narativa.
Korzoportal: Dugi niz godina istražujete savremenu umetnost u praksi kao kustoskinja izložbi, ali i teorijski. Dugačak je spisak vaših ostvarenih projekata, ali izdvojila bih jedan – britanski umetnik Dejmijen Herst prvi put je izlagao u Srbiji, tačnije u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine 2016. Kako ste ga ostvarili, sa kim ste sarađivali? Ova izložba izazvala je i komentare da je preskupa za nas, da su za te pare mogle da budu održane izložbe više domaćih umetnika. Kako je opravdavate?
Sanja Kojić Mladenov: Smatram da muzeji treba da prate aktuelne internacionalne prakse, te da povremeno prezentuju svojoj publici prepoznatljiva dela istorije umetnosti, kao i različite projekte međunarodne saradnje, koji mogu da izazovu diskusije, polemike, ali i pomake i bolju vidljivost vizuelne umetnosti u široj javnosti. Centralizacija kulturne politike na samo lokalnu umetničku scenu se često pokazala kao ograničenje za razvoj umetnosti.
Izložba Dejmijena Hersta Nova religija (2016) bavila se složenim odnosima umetnosti, života i smrti. Partner na projektu bio je British Council, koji je pokrio transport, osiguranje i značajan deo produkcijskih troškova. Realizacija izložbe bila je i prilika za važne investicione pomake u samoj zgradi Muzeja. Uveden je sistem nadzora i proširena ulazna vrata, čime su ispunjeni osnovni muzeološki standardi neophodni kako za izložbu Hersta, tako i za sve naredne izložbe. Finansiranje je obezbeđeno kombinacijom konkursnih sredstava i osnovnog budžeta Autonomne Pokrajine Vojvodine, što je ukupno odgovaralo uobičajenim budžetima ostalih izložbi Muzeja, većinom lokalnih umetnika. Tvrdnje da je izložba bila skuplja od drugih bile su netačne i korišćene su u okviru političke kampanje koja je usledila nakon promene pokrajinske vlasti 2016. godine i dolaska nove vlasti, kao deo medijske pripreme za smenu tadašnjih direktora kulturnih institucija. U tom periodu vodila se kampanja u tabloidnim medijima i na društvenim mrežama, koja je uključivala i moju porodicu. Lično sam primala različite preteće poruke, kao i one koje su dolazile od „crne ruke“.
Smenjena sam na prvoj sednici pokrajinske vlade nakon završetka izložbe, pre isteka mandata i bez validnog obrazloženja, a na moje mesto dovedena je osoba koja nije ispunjavala kriterijume propisane tadašnjim statutom Muzeja. To je bio samo jedan od ranih signala sunovrata institucija kulture, na koji tada gotovo niko nije reagovao.
Uprkos svemu, izložba je ostvarila izuzetan uspeh: imala je najveći broj posetilaca u istoriji institucije, sve do danas, stavila je Muzej na međunarodnu mapu i bila značajno iskustvo za publiku i za sve mlade ljude koji su na njoj radili. Za mene lično označila je kraj bavljenja institucionalnim menadžmentom i početak intenzivnijeg fokusa na sopstvenu edukaciju, stručni rad i međunarodnu saradnju, što se, gledano unazad, pokazalo kao vredniji put.
Korzoportal: U nizu vaših kustoskih ostvarenja, izdvojila bih Venecijansko bijenale 2011, kada ste bili u timu za izložbu Raše Todosijevića, producent je bio Muzej savremene umetnosti Vojvodine. Kakvo je to bilo iskustvo za vas kao, recimo za balkanske prilike, mladu kustoskinju?
Sanja Kojić Mladenov: Venecijansko bijenale 2011. bilo je jedno od važnih iskustava u mom radu, ali bih se ogradila od sintagme mlada kustoskinja, jer mislim da sam u svojoj 37. godini već imala solidno iskustvo za takvu vrstu izazova. Dragoljuba Rašu Todosijevića poznavala sam od ranije, i bila mi je drago što je imao poverenja u našu saradnju. Bio je veliki čovek i veliki umetnik, neoavangardni protagonista čiji rad, od 1970-ih naovamo, sistematski propituje konzervativizam, tradicionalizam i nacionalizam u umetnosti i društvu. Ideje, stavove i vrednosti sa kojima se slažem. Raditi sa njim bilo je dragoceno.
Na 54. Bijenalu u Veneciji, Raša Todosijević je u Paviljonu Srbije predstavio izložbu Svetlost i tama simbola, za koju je dobio UniCredit Venice Award, prvu i jedinu nagradu koju je srpski paviljon do tada dobio na ovoj manifestaciji. Nakon dodele nagrade, autor je jednu od monumentalnih instalacija, a kasnije i druga dela, poklonio MSUV, Novi Sad.
Ta saradnja nije ostala izolovani događaj. Nastavila se kroz retrospektivnu izložbu Sutra je ponedeljak u MSUV 2022. godine, koju sam kustosirama, a koja je obuhvatila ključne serije njegovih radova i dela iz nekoliko muzejskih zbirki. Nastavak je bila i saradnja sa Muzejom savremene umetnosti Republike Srpske u Banja Luci, gde smo takođe predstavili isti projekat, kao i monografsku publikaciju.
Korzoportal: Zatim su vas pozvali i Crnogorci na Venecijansko bijenale? Koje godine je to bilo, koja je bila vaša uloga u kustoskom timu? Koliko vam je to značilo u profesionalnom smislu, da ste viđeni ne samo na lokalu, već u regionu?
Sanja Kojić Mladenov: Pogrešili ste, u pitanju je bio Paviljon Severne Makedonije, ne Crne Gore. Na 59. Venecijanskom bijenalu 2022. godine bila sam kustoskinja makedonskog paviljona zajedno sa Anom Frangovskom, višom kustoskinjom Nacionalne galerije Republike Severne Makedonije. Predstavili smo multimedijalni projekat Iskustvo pejzaža umetnika Roberta Jankuloskog i Monike Moteske, koji se bavio ekološkim i istorijskim traumama kroz kritički pristup pejzažu.
Ta saradnja za mene nije bila samo profesionalni izazov, već i novi izazov da se dublje bavim nečim o čemu dugo razmišljam i pišem. Kao neko ko Venecijansko bijenale prati još od 80-ih, odavno primećujem sistematsku nevidljivost umetnika iz našeg regiona na centralnim izložbama, ne samo kao izlagača, već i kao kustosa i članova žirija. Istraživanje koje sam sprovela o zastupljenosti žena na Bijenalu potvrdilo je moje pretpostavke o tihoj diskriminaciji tzv. polu-periferije, bivših komunističkih zemalja čije su umetničke scene gotovo nevidljive na međunarodnim manifestacijama, a čiji umetnici postaju vidljivi tek nakon odlaska u velike umetničke centre. Nije dovoljno pitati samo zašto su odsutni, već je važnije ispitati zašto se umetnost koja nastaje u tim sredinama tretira kao manje vredna, stereotipno i prema kriterijumima koje nameću dominantni umetnički centri.
Upravo o tome sam pisala i u tekstu objavljenom u monografskoj publikaciji nemačkog paviljona Built on Water. The German Pavilion at the Venice Biennale 2009-2022, gde sam 2022. na Bijenalu učestvovala i na panel diskusiji. Međunarodna saradnja, kako sa makedonskim kolegama i koleginicama, tako i sa nemačkim, za mene znači mnogo više od same vidljivosti. Ona je i mogućnost da se otvore diskusije i postavljaju pitanja na respektabilnom mestu, čije pozicije moći takođe treba propitivati.
Korzoportal: U mnogobrojnim međunarodnim projektima ostvarili ste veze sa umetnicima i umetnicama širom sveta. Koji je zajednički imenilac ostvarenim izložbama, kojom idejom ste se vodili, a kako su pozvani reagovali?
Sanja Kojić Mladenov: Od samih početaka moje kustoske prakse bila sam usmerena na obnavljanje saradnje i procese pomirenja u regionu, polazeći od uverenja da delimo slične kulturne obrasce, društvenopolitički kontekst i vrednosti. Cilj nije bio kreirati kratkotrajne događaje, već višegodišnje projekte koji bi doveli do dubljeg povezivanja i razmene između novih generacija umetnika i kustosa. Sve naše umetničke scene dele izazove poluperiferije Evrope i skrajnutosti u odnosu na dominantne međunarodne tokove, ali istovremeno i specifične vrednosti i raznolikosti koje zaslužuju vidljivost.
Taj regionalni fokus sam tokom godina proširila na širi evropski kontekst kroz projekat EVROVIZION.Crossing Stories and Spaces, koji realizujem zajedno sa kustoskinjom Sabinom Klemm za nemački Institut za međunarodnu saradnju ifa. Reč je o putujućoj izložbi koja istražuje aktuelnu društvenu i političku klimu u Evropi, sa posebnim fokusom na manje vidljive i marginalizovane geopolitičke i kulturne prostore, naročito jugoistočne i istočne Evrope. Izložba je ko-kreativni proces koji se razvija u svakom novom gradu zajedno sa lokalnim umetnicima i kustoskim timovima. Do sada je gostovala u Sarajevu, Novom Sadu, Atini, Nikoziji, Tbilisiju, Varni i Sofiji, a planirana su gostovanja u Kišinjevu, Vilnjusu, Krakovu, Daugavpilsu, Češkim Budejovicama, Berlinu i Briselu. Osim što sam prva kustoskinja koja nije iz Nemačke, a ima priliku da kustosira ifinu putujuću izložbu, zadovoljstvo mi je što zajedno samnom u ovom projektu učestvuju i mnogi umetnici i umetnice iz našeg regiona i Srbije – Ivana Ivković, Vladimir Miladinović, Selma Selman, Lana Čmajčanin, Igor Bošnjak…
Zajednički imenilac svih ovih projekata je upravo to propitivanje zašto su umetnici iz naše sredine nisu dovoljno prisutni na međunarodnoj sceni, ali i kontinuirano nastojanje da se ta nametnuta situacija promeni.
Korzoportal: Zbog čega ste kao diplomirana istoričarka umetnosti sa Beogradskog univerziteta, opredelili da uradite master i doktorske studije na Novosadskom univerzitetu na ACIMSI — Asocijacija centara za interdisciplinarne i multidisciplinarne studije i istraživanja, smer Centar za rodne studije?
Sanja Kojić Mladenov: Smatram da istorija umetnosti ima svoja ograničenja kao i svaka nauka, te da je interdisciplinarnost neophodna, pogotovo kada je savremena umetnost u pitanju, ona koja preispituje društvene kontekste, geopolitičke odnose, identitetske politike i slično. Težila sam proširenju svojih usmerenja na druge društvene nauke, a među njima su me studije roda prvenstveno zainteresovale.
U Novom Sadu su tada pri Univerzitetu osnovane rodne studije, zahvaljujući pre svega profesorki Svenki Savić. Usmerenje na propitivanje pozicije žene i marginalnih grupa svakako ima veze sa mojim životnim stavovima i vrednostima, kao i sa porodičnim odnosima. Namera mi je najpre bila da ono sa čim se susrećem naučim da definišem i objasnim, a zatim i da dalje istražujem i promovišem.
Na temu rodnih odnosa i feminizma objavila sam do sada dve knjige. Prva, Skok i zaron / Leap and Dive, zasnovana je na mom doktorskom istraživanju i bavi se konstrukcijom profesionalnog identiteta umetnica u oblasti novih medija u Vojvodini krajem 20. i početkom 21. veka. Druga, Feminizam i vizuelna umetnost. Između teorije i prakse (2024), okuplja tekstove nastale u periodu od 2011. do 2022. godine i predstavlja presek mog teorijskog i kustoskog rada, od istorijske perspektive roda i umetnosti, arhetipskih predstava i avangarde, do problema identiteta i savremenih tehnologija. Namera mi je bila da ukrstim znanja istorije umetnosti sa interdisciplinarnim rodnim studijama i da na jednom mestu sakupim istraživački i kustoski pogled na temu feminizma i vizuelne umetnosti koji na ovaj način do tada nije bio obrađen kod nas. Uz knjige, priredila sam više izložbi, kataloga i događaja, od kojih bih posebno izdvojila izložbu Na putu slobode (MSUV, 2022), realizovanu u okviru projekta Feministička avangarda u saradnji sa VERBUND kolekcijom iz Beča, za koju sam dobila BEFEM priznanje za vidljivost feminističke umetnosti, na koje sam posebno ponosna. A nedavno sam učestvovala sa kolegama iz Muzeja Vojvodini u izložbi Pobeda je ženskog roda – žene Vojvodine u borbi protiv fašizma.
Rodne studije su mi na specifičan način omogućile metodologiju i znanja za dalji kustosku profesionalni rad i postale neraskidivi deo mojih narednih projekata i usmerenja.
Korzoportal: Na mnogim izložbama referirate na feminizam, rodne odrednice, ističete umetnice koje osvajaju polja omeđena muškom linijom. Možete li nam navesti imena umetnica koje su vas inspirisale u tim nastojanjima?
Sanja Kojić Mladenov: Inspiracija je dolazila iz više pravaca, kroz izložbenu praksu, istraživački rad, ali i kroz lično iskustvo, što se vremenom preplitalo.
Od umetnica sa našeg prostora, posebno mesto zauzimaju Katalin Ladik i Bogdanka Poznanović. Katalin Ladik me je fascinirala svojom radikalnom slobodom. Ona je već krajem 60-ih kroz performans i telo istraživala žensku seksualnost i oslobođenje u sredini koja na to nije bila spremna, i to istovremeno sa najinventivnijim praksama na međunarodnoj sceni. Bogdanka Poznanović me je inspirisala svojom posvećenošću komunikaciji i zajednici, kao i vizionarskim razumevanjem umetnosti kao društvene prakse. Zatim aktivnosti Sanje Iveković, čija dela precizno i ironično razotkrivaju mehanizme moći i rodne stereotipe. One su dokazale da su umetnice sa ovog prostora bile ravnopravni akteri globalnih umetničkih tokova, iako to dugo nije bilo dovoljno vidljivo ni vrednovano. Mnoge umetnice sa kojima sam sarađivala su mi na različite načine pokazale da umetnost može biti i mora biti mesto propitivanja, transformacije i otpora, i to me i danas vodi u kustoskom radu.
Korzoportal: Kakvo je vaše iskustvo kao direktorke Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. Bili ste na njegovom čelu od 2013. do 2016. godine. Koliko je upliv politike uticao na vaš rad i odnose sa saradnicima, zaposlenicima u muzeju?
Sanja Kojić Mladenov: Bilo je to vrlo intenzivno i za mene značajan period, kako profesionalno tako i lično. Imala sam veliku podršku mnogih koleginica i kolega, što je sve izazove činilo lakšim. Osećaj da radimo zajedno na nečem vrednom bio je snažan pokretač. U tom periodu Muzej je bio uključen u brojne evropske projekte, uspostavljane su nove saradnje, otvarale su se mogućnosti koje su doprinosile vidljivosti i razvoju institucije, a ulagalo se i u unapređenje prostora i tehničke opremljenosti.
Nažalost, širi politički kontekst nije bio naklonjen takvom kursu. Institucije kulture koje je osnovala Autonomna pokrajina Vojvodine u tom trenutku su predstavljale specifičan prostor za drugačiju kulturnu politiku, ali pritisci su bili sve intenzivniji, naročito nakon promena vlasti u Pokrajini, postalo je jasno da moj dalji ostanak na toj poziciji nije moguć. To iskustvo me je naučilo mnogo o institucijama, o odgovornosti, ali i o slobodi rada čije granice je važno očuvati.
Korzoportal: Na pragu smo 61. Venecijanskog bijenala. Ko je Predrag Đaković koji će predstavljati Srbiju sa radom “Preko golgote do vaskrsa”?
Sanja Kojić Mladenov: Već sam se izjašnjavala o tome u medijima, ali ponoviću. Kada Ministarstvo kulture raspisuje konkurse za savremeno stvaralaštvo, a potom ne objavljuje rezultate, ignoriše umetničku scenu i prekida komunikaciju sa njom, dok se istovremeno bavi promovisanjem retradicionalnih politika i upitnih nacionalnih vrednosti, onda izbor predstavnika za Venecijansko bijenale nije nikakvo iznenađenje. To je samo logičan sled istog načina upravljanja.
Ne čudi to što nije bilo zvaničnog saopštenja članova žirija o metodologiji i kriterijuma rada, o ostalim prijavama, o užem izboru, što je bila dosadašnja praksa. Sve daluje kao da su pronađeni institucije i pojedinci koji će formalno podržati već donetu odluku, sa jasnom namerom da se zadovolje kriterijumi određenih interesnih grupa, te da se jasno stavi do znanja da se na svakoj državnoj poziciju moraju naći samo lojalisti.
Što se tiče samog autora, njegova biografija, umetnička praksa, vrednosti koje zastupa, direktno korespondiraju sa narativom aktuelne vlasti. Religijsko-patrijarhalni koncept, likovna estetika prošlih vremena, umetničke aktivnosti u okviru organizacija koje imaju snažnu vezu sa aktuelnim političkim strukturama, te ne-relevantnim institucijama za savremenu umetnost. Nekada smo vodili polemike o nedovoljnoj vidljivosti umetnica u paviljonu. Danas se to čini kao daleka fantazija. I pored brojnih reakcija struke, javnih kritika i otvorenih pisama, do danas se nije ništa promenilo. Pripreme se nesmetano odvijaju (uz manji požar na krovu koji se nedavno desio tokom rekonstrukcije). Ministarstvo se ne obazire na mišljenje stručne javnosti, i čini se da ignorisanje struke nije bio propust, već je to ustaljena metoda upravljanja.
Korzoportal: Pretpostavljam šta ćete odgovoriti, ali ipak – da li biste menjali vašu profesiju za mirnu luku negde, ako ona uopšte postoji?
Sanja Kojić Mladenov: U struci me je uvek zanimala sloboda: kritičko sagledavanje istorije umetnosti, muzeologije, dekonstruisanje ustaljenih znanja, pojava i autoriteta, redefinisanje dominantnih normi ponašanja i delovanja, bavljenje marginalnim pojava, periferijom, nadnacionalnim vrednostima i sl. Što neminovno izaziva polemike, kritike, osude, ali i pokazuje granice koje vredi pomerati.
Umetnost kao poziv ne bih menjala. Uslove rada i sredinu vrlo rado, i na tome kontinuirano radim. Mislim da je važno da se ne pomirimo sa nametnutim stanjem, već da jasno razlikujemo ono što je suštinsko za šta se treba boriti, od onoga što je promenljivo.