Ovog proleća, u Galeriji FORMA, novosadskog Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera, održana je izložba Miroslava Šilića pod nazivom “Prostor/Vreme/Arhitektura”. Arhitekta, likovni umetnik, dizajner i vanredni profesor na Akademiji umetnosti Novi Sad. “… Nemam šta da radim osim da radim i da nastavim da živim po svome, da se borim za ciljeve koji su moji i opšti…” Piše/Foto: Bojana Karavidić
Ime Miroslav Šilić (1967) poznato je na širem prostoru od arhitekture. Razumljivo, jer ne stvara samo u ovoj oblasti. Tome ga vodi obrazovanje. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, 1990. upisao novosadsku Akademiju umetnosti. “Moje interesovanje od malih nogu bilo je usmereno na te dve oblasti. Voleo sam arhitekturu, ali i da crtam i slikam, pa se to ispreplelo kroz moj rad i stvaranje”, kaže za korzoportal uz dopunu da bi danas “verovatno posle arhitekture upisao master iz vizuelne umetnosti. Ali tada, pre ratova, bilo je neko drugo vreme, još je čovek imao mogućnost da završi dva fakulteta. Imali smo Jugoslaviju i bio je mir”.
Izložba Mirka Šilića “Prostor/Vreme/Arhitektura” u FORMI obuhvatila je pet godina njegovog rada na polju arhitekture i dizajna. Objašnjava da je “toliko vremena potrebno da se zaokruži jedan ciklus. Projekti se rade i po godinu dve, realizacije traju i duže, tako da je to, kako da kažem, srednjoročni period na osnovu koga mogu da se prikažu ostvareni projekti”. Šilić izlaže na novosadskom/beogradskom Salonu arhitekture radove kako “stasavaju”, ali i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Pošto se bavi i grafičkim dizajnom izlaže i na bijenalnoj izložbi članova UPIDIV-a. Nagrade ga nisu mimoilazile.
Da će stvaranje Miroslava Šilića biti razgranato, već je nagovestio njegov magistarski rad koji je naslovljen “Geniu loci – Duh mesta i višedimenzionalna slika prostora”.
O tome kaže – “Predložio sam naslov ‘Genius Loci’, a onda je moj mentor profesor Dušan Todorović dodao – ‘Duh mesta i višedimenzionalna slika prostora’. Nije to bilo da bi naslov bio zvučniji, već je obuhvatio prostor kao apstraktan, a duh mesta uključuje vreme, atmosferu, istorijske događaje. To je bio početak mojih razmišljanja o prostoru”.
U kontekstu multimedijalnog, pre nekoliko godina realizovana je izložba u Podgrađu Petrovaradinske tvrđave “Izbrisano pamćenje: vizuelna rekonstrukcija nestalog arhitektonskog nasleđa Novog Sada” – “Počelo je mojom višegodišnjim saradnjom sa Vladimirom Mitrovićem u Društvu arhitekata Novog Sada kada sam došao do podataka o prvoj zgradi Srpskog narodnog pozorišta na Trifkovićevom trgu. U saradnji sa Dubravkom Đukanović i Minom Cetinović Pavkov na osnovu projekta Đerđa Molnara oživeli smo građevinu za koju niko ne zna kako je izgledala, jer ne postoji ni jedna fotografija. Ono što smo prikazali na izložbi je pretpostavka. Prema Mininoj ideji napravili smo 3D model, video rad u kome je prikazan pretpostavljeni objekat od pre skoro veka ipo u savremenom prostoru gde se nalazio”.
Kao značajan period života Miroslav Šilić navodi angažovanje u Društvu arhitekata Novog Sada, rad u njihovom časopisu DaNS kada je urednik bio Vladimir Mitrović – “Vlada i ja smo se nazvali ‘slučajni partneri’ iako smo se poznavali ranije. Uradili smo zajedno CD ‘Graditelji Novog Sada’ za koji je napisao tekst, odštampali smo knjižice, sve uz podršku Grada i 2001. dobili nagradu na Salonu arhitekture u Beogradu. Moj kolega Lazar Kuzmanov je tada bio na čelu Sekretarijata za arhitekturu i urbanizam. Dobijali smo stalnu finansijsku pomoć i obnovili časopis. Bio je to najbolji period časopisa, jer je izlazio tomesečno, redovno, što je najvažnije. Vlada i Slobodan Jovanović bili su urednici, kombinacija nove i stare škola dala je odličan rezultat. Izašlo je tridesetdevet brojeva. Ljudi su se navikli da ga čitaju, bili su spremni da pišu, imali smo saradnike i iz sveta. Recimo, intervjue sa Zahom Hadid i originalne fotografije iz njenog biroa, pa sa Mariom Botom, to je ostvario Ilija Gubić, i Slavica Mirović je doprinosila. Zagorka Radović je tada radila u Poslovnom prostoru, sklopile su se kockice. Posle petooktobarskih promena atmosfera je bila drugačija, svi su bili spremni da pomognu”.
Danas je drugačija priča – “Malo je svetlih tačaka. U radu pronalazim uporište, nemam šta da radim osim da radim i nastavim da živim po svome, da se borim za ciljeve koji su moji, ali i opšti. Tako sam 2013. pokrenuo Studijski program za dizajn enterijera upisujemo devetu generaciju, četvrtu mastera, drugu doktorskih studija”. Nekoliko godina pre toga Šilić je osnovao arhitektonski studio “4D projekt”. Trenutno je u projektu o pozorištu Dunđerskog, poznato je kako je izgledala zgrada, ali ne i njen enterijer. “Na osnovu naučnih podataka, komparacija, pokušaću da se oživim taj prostor i šta su naši sugrađani u tom pozorištu doživljavali” – kaže za korzoportal.
Miroslav Šilić svira gitaru. Od 1984. bio je u raznim novosadskim rok/pank bendovima i rado se seća tih godina – “To je bio izlet u nepoznato, ali i druženje sa sjajnim ljudima do danas”. Kao Novosađanina odraslog u centru, više od izgleda grada brinu ga investitorski urbanizam, korišćenje javnog prostora, predimenzionirani planovi detaljne regulacije u korist privatnih investitora, saobraćajna gužva koja se ne razrešava. A što se tiče arhitekture, smatra da je danas bolja u odnosu na devedesete. “Grad je moje mesto, volim grad, ali više volim ljude koji čine grad”, reče i ode u kišno novosadsko predvečerje.