Jedini slobodni dani za Mariju Vasić, profesorku sociologije u novosadskoj gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“, su subota i nedelja. Radna sedmica ispunjena je profesorskim obavezama, uvođenju novih sadržaja u predmet koji predaje, aktivizmom na poljima za koje smatra da se treba javno boriti poput ekologije, od osnivanja Odbora stranke „Zajedno“ u Novom Sadu, u njenom je vrhu. Porodične obaveze se podrazumevaju, kao i druženje. “Moramo da bacimo seme koje će ili proklijati ili neće, ali ga moramo baciti među našu decu.” Piše: Bojana Karavidić. Foto: lična arhiva M.V.
Bila je nedelja pre podne kada smo razgovarale. Treći dan žalosti, Srbija je zavijena u crno. Na prvom času posle tragedije u Beogradu i selima u okolini Mladenovca i Smedereva „iz pijeteta prema žrtvama, batalila sam gradivo koje je bilo na redu kao priprema za predstojeći test. Iz njihovih očiju videla sam da žele da razgovarmo, da im objasnim kako je moguće da se to dogodi, ta ubistva“, kaže za korzoportal Marija Vasić.
Za početak suočavanja sa krvoprolićem u Srbiji iz prethodnih dana, Marija Vasić izabrala je činjenice iz bliske prošlosti i objasnila šta je „efekat Kolumbajn“ – „To je bilo prvo masovno ubistvo koje se dogodilo u školi 1999. godine u Americi. Dvojica učenika ubili su 12 đaka i nastavnika, ranili njih 21 i posle toga izvršili samoubistvo. Nastao je lanac nasilja, video igrice, spotovi u kojima su ubice predstavljeni kao junaci. To je domino efekat na šta sam mojim učenicima skrenula pažnju i o tome smo razgovarali na tom prvom času posle najveće tragedije u modernoj istoriji Srbije”.
Uvek spremna da poveže život i nauku, profesorka Marija Vasić, zatim je odlučila da analizira šta je specifičnost generacije Z, deci rođenoj između 1997. i 2012. godine, takozvanim zumerima, koji su problemi vezani za ovu generaciju kojoj pripadaju i njena deca, zbog čega je jaz između njih i roditelja velik – “Važno je da sociolog pristupi ovoj analizi. Mnogo je pitanja bez odgovora što je dovelo do tragedije, jer su i počinilac i žrtve iz ove generacije, a obrazac nije lokalni, već globalni. Pre svega, rođeni su u svetskoj ekonomskoj krizi, jedina su generacija od prvog momenta odrastala na internetu što je proizvelo specifičnu komunikaciju. Sve je kod njih u eksternoj memoriji na hard diskovima, na karticama, na klaudu, ništa nije u glavama. To proizvodi obrazac ograničenog komuniciranja, drugačiju koncentraciju, zahteva drugačije sadržaje, bustovanje na dve sekunde što nije ni jedan spektakularan koncert, već mogu biti samo eksplecitne slike nasilja i seksa. Onda sam objasnila da se smatra da je socijalna inteligencija najvažniji faktor životnog uspeha i sreće u životu. Na kraju sam postavila pitanje koje su godište njihovi roditelji, bez namere da kritikujem, uostalom, i ja sam roditelj. Mi smo takođe istraumirani, frustrirani, prošli kroz tranziciju, rade se po tri posla, mnogo je oružja u kućama i na kraju NASILJE. Napisala sam na tabli 15 tačaka gde je vidljivo – u školi, porodici, medijima, sportu, zabavi… I podsetila ih na multivarijacionu analizu koju smo učili, što je ustvari ukrštanje i međuzavisnost brojnih varijabli, pa smo ukrštali, štriklirali, na šta možemo da utičemo, na šta ne možemo. Pa, neće svako u Z generaciji postati ubica! Želela sam da vide da nauka nije samo teorija koju nauče, pa ih ocenjujem. Oni su fotografisali tablu sa primerima kako bi podelili u drugim razredima”.
O roditeljstvu.
Marija Vasić smatra da decu ne treba “ubijati u pojam” stalno ih kontrolišući i kritikovati, ali “ne možemo ih pustiti da imaju mišljenje o nečemu o čemu nemaju znanje. Najteži posao na svetu je mera roditeljstva, jer je niko ne može propisati. Svako dete je čovek za sebe, hitac u nepoznato. Ne treba previše kritikovati, ni previše hvaliti, ni štititi. Ali, ne treba ni potpuno deci ostaviti da se štite, jer će onda stvari uzeti u svoje ruke, oružje u svoje ruke i podeliti pravdu kako oni smatraju da bi trebalo”.
Uloga porodice u odrastanju Marije Vasić – “Da nisam imala porodicu i oca (Lazar Vasić, legendarni golman Vojvodine, sportski novinar, skojevac, u Novosadskom partizanskom odredu, ušao je kao oslobodilac u Novi Sad 23. oktobra 1944. sa puškom i gitarom, fotografija je u Muzeju Vojvodine, prim. korzportal) kakav je bio sigurno se ne bih bavila ovom temom. Moramo da bacimo seme koje će ili proklijati ili neće, ali ga moramo baciti među decu. Mislim da prvo kod kuće moraju nešto čuju, da im se sedne na glavu, pa da u kasnijim godinama prepoznaju te sadržaje da imaju želju da ih nadograde. Ja sam priču o Ignjatu i Olgi Pavlas čula kada sam imala nepunih šest godina. Moj tata je o tome pisao za pozorišni list. Četrdeset godina kasnije ja pišem o njima. Porodica ne postoji samo da bezrezervno štiti i podržava decu, već da im nešto plemenito stavi u glavu što će kasnije isklijati. Moj tata je drugovao sa Mikom Antićem, bio je kum mojim roditeljima i nekako se ta novosadska boemština prenela na mene. Uvek sam bila najlmađa i kao profesorka, moja prva generacija bila je samo deset godina mlađa od mene, a na proslavi petnaest godina mature delili smo iste dileme i životne probleme. Sreća da ste bili najlmlađi i da ste uspeli da izvučete nešto iz drevnih vremena je privilegija. Nije kasno da to uvidite ni kada vam je četrdeseta, pedeseta.
Na spomen obeležju Novosadske racije
Knjige “Kad bog zažmuri” (ICEJ, 2017) i “Pisano na šinama” (ICEJ, 2021) autorska su dela Marije Vasić. Kada je počela da istražuje stradanja Jevreja u Novom Sadu u Holokaustu, kada je počela svoje đake gimnazijalce da vodi na obeležavanje Novosadske racije na obalu Dunava, shvatila je da bez kulture sećanja nema zdrave budućnosti. Istoimenim predmetom dopunila je program sociologije koju predaje u gimnaziji “Jovan Jovanović Zmaj”.
“U udžbeniku sociologije postoji samo jedna rečenica o Holokaustu! Imala sam obilje materijala koji sam prikupila u arhivima, bibliotekama, Jevrejskoj opštini u Novom Sadu. Ko će čitati knjigu od 350 strana? Mislila sam na moje gimnazijalce koji su skloni kratkim formama i tako je nastala knjiga priča “Kad bog zažmuri”. Druga knjiga “Pisano na šinama” su moji razgovori sa preživelima Holokausta. Oni su heroji mog života. Ni od koga kao od njih nisam čula toliki optimističkih životnih priča. Nisam mogla da ostavim neispisane njihove priče. Deca znaju svaku ličnost iz te knjige. O njima svakog januara, kada je godišnjica Novosadske racije, pričam kao o našim sugrađanima, gledaju njihove porodične fotografije koje sam prikupila. Neki od njih su sedeli u našoj gimnaziji, išli su na Štrand. Pohađala sam seminare na kojima sam se uputila u metodologiju kako se priča o Holokaustu. Prikazujem fotografije pogubljenih u Novosadskoj raciji, ali ni na jednoj ne vide leš, niti unakaženo telo, već slike iz svakodnevnog života naših sugrađana. Kada pomenem na primer ime iz knjige Šaul Ladanji oni znaju da je on maratonac iz Izraela koji je preživeo logor Bergem Belsem”.
O političkom angažmanu u novosadskom Odboru stranke “Zajedno” kao ličnom opredeljenju ne govori svojim učenicima, ali – “Pokušavam da ih aktiviram kad im objašnjavam pojam političke kulture i šta je participiativna, podanička, a šta parohijalna. Ohrabrujem ih da su kao punoletni građani subjekti u državi, da se i oni moraju pitati, da ne treba da tek tako slede autoritete, ili one koji su se nametnuli kao takvi. Ukazujem im da politika nije samo u skupštini, već da je to i prepun kontejner, zagađen vazduh, nedovoljno vrtića, pitam ih da li su nekada potpisali peticiju, da li su pokušali nešto da promene? Politika je javni život. Mene su pozvali u ovu stranka za koju mislim da je prava levica, u njoj su nekompromitovani mladi koji nikada nisu bili u strankama, obrazovani su i hrabri. Rešila sam da sa njima podelim svoj autoritet, dignitet, pre svega znanje. Situacija je postala bezizlazna i došlo je vreme da i profesori sociologije uđu u stranke kako bi učestvovali u političkoj arena, ne samo protestvovali na ulici.”
Ne krije svoje životne putokaze, uporište joj je pre svega sloboda – “Vaspitavana sam da budem slobodna, da mislim svojom glavom. Moramo biti slobodni ljudi, voleti svoj život da bismo i tuđe voleli, ceniti svoj život da bismo i tuđi, ali i poznavati svoju slobodu da bismo znali gde su granice. Pođimo od sebe. Da ne mislim da ne možemo promeniti svet ne bih ništa radila. Svet se ne može promeniti preko noći. Ne možemo pomeriti Frušku Goru, ali možemo dopreti do novih mladih, do novih ideja. Ko se ne bori već je izgubio. Verujem u ljude i posle užasne dekadencije ljudske rase u kojoj se nalazimo. Jedina sreća je u ljudima i od ljudi, i jedina nesreća. Nemamo nikoga nego jedni druge. Tako je jednostavno”.
Kod Marije Vasić reči se ne razlikuju od života.