Paviljon Srbije (ex Jugoslovenski) na 56.Venecijanskom bijenalu ”uređuje” istoričarka umetnosti Lidija Merenik koja je kustoskinja izložbe Ivana Grubanova “Ujedinjene mrtve nacije“. Profesorka Beogradskog univerziteta Lidija Merenik gošća je korzoportala!
Lidija Merenik
Kao Lidija Merenik, kustoskinja Paviljona Srbije na Venecijanskom bijenalu 2015, kako elaborirate delo umetnika Ivana Grubanova, odnosno njegov rad Ujedinjene mrtve nacije?
Projekat Ujedinjene mrtve nacije za sopstveni topos uzima bivši Jugoslovenski, sadašnji Srpski paviljon iz rakursa sopstvenog državnog i nacionalnog ustrojstva, te političkih i državnih pomeranja i preloma koji su nastali u periodu od njegovog osnivanja na Bijenalu u Veneciji 1938. godine do danas. Projekat dekonstruiše princip nacionalne prezentacije kroz preneseno objedinjavanje nacija kojih više nema i uspostavlja diskurs o tome šta pojam nacije predstavlja u postglobalnom dobu gde se nacionalna država povlači pred transnacionalnim i nadnacionalnim oblicima organizacija kao što su konglomerati, politički, vojni i ekonomski savezi sa ogromnom koncentracijom moći i brojnim mehanizmima uticaja. U centru pažnje su države koje više ne postoje kao takve, ali čiji duhovi i dalje uslovljavaju geostrateške zone koje su one obuhvatale i nad kojima su u svoje vreme imale moć. Zato ambijent/instalacija Ivana Grubanova, problematizujući pojmove nacije i države kao ideološke, političke i kulturne, proces nastanka, vladavine i nestanka država/nacija simbolički prikazuje kroz različite umetničke intervencija na zastavama zemalja koje su usled različitih istorijskih, političkih, društvenih i ekonomskih razloga prestale da postoje u periodu od uspostavljanja Bijenala u Veneciji 1895. godine do danas.
U koji kontekst je postavljen rad Ujedinjene mrtve nacije? Naslov nagoveštava da je percepirano izvesno nestajanje. Ko su te mrtve nacije i zbog čega su ujedinjene?
Sam naslov rada, Ujedinjene mrtve nacije postoji isključivo u asocijativnoj i poetskoj ravni, i ravni igre reči sa nazivom Organizacije UN. Kako u naslovu UN, tako i u naslovu projekta nacija se razumeva i kroz pojam država, državnih i geopolitičkih tvorevina nastajalih tokom vekova, a nestalih ili rastočenih različitim istorijskim, političkim i ekonomskim procesima u periodu vekovnog postojanja Bijenala u Veneciji. U pitanju je nestajanje: Austro-Ugarske monarhije (1867-1918), Otomanskog carstva (1299-1922), Gran Kolumbije (1819-1930), Tibeta (1913-1951), Ujedinjene Arapske Republike (1958-1971), Južnog Vijetnama (1955-1975), Demokratske Republike Nemačke (1949-1990), Saveza sovjetskih socijalističkih republika – SSSR (1922-1991), Čehoslovačke (1918-1992) i Jugoslavije (1918-2003). S druge strane, samo Bijenale u Veneciji jeste svojevrsni kulturološki model po sebi, budući nastalo, razvijalo se i delilo sudbinu velikog Modernog projekta od kraja 20.veka do danas. Takođe, sledeći model svojevrsnih umetničkih ujedinjenih nacija, Bijenale, putem nacionalnih paviljona i prezentacija, očigledno dovodi ili je dovodilo u vezu savremenu umetnost sa nacionalnim identitetom. Rad Ivana Grubanova pruža kritički pogled, dakle, ne samo na postideološko i supranacionalno doba nove svetske istorije, već i na političko-ideološke koncepte Bijenala, mikro sveta nerazdvojne veze umetnosti i politike prohujalog doba Moderne.
Paviljon Srbije u Veneciji, april 2015, koncipiranje prostora
Moto ovogodišnjeg 56. Bijenala je All the World’s Futures. Očigledno je da ste ga pratili kao istoričarka umetnosti Lidija Merenik, u umetničkoj postavci Grubanova. Budućnost je prikazana u najcrnjem, sudeći po bojama krvavom svetlu. Mislim na budućnost sveta iz mota ovogodišnjeg Bijenala. Dakle, koliko vas je kao tim kustoskinja/umetnik inspirisao taj moto?
Iskreno, u trenucima dogovora sa Ivanom Grubanovim, u jesen 2014, nisam bila detaljno upoznata sa konceptom umetničkog direktora Bijenala. S obzirom da se Ivanov umetnički rad poslednjih petnaestak godina vizionarski i kritički bavi stanjem stvari u savremenom svetu, politici, društvu i umetnosti, rekla bih da je došlo do harmoničnog i srećnog spoja koncepta Bijenala i koncepta Grubanovljevog opusa. Opet, meni je njegov opus bio sjajan materijal za studijski tekst u katalogu, pošto me veze politike, umetnosti i kritičkog govora okupiraju već dugo godina i o tome najradije pišem. Budućnost sveta, na žalost, nije u rukama umetnosti. Naša ideja na ovoj izložbi je u osnovi antiglobalistička i antineomperijalistička i na strani drugog govora ili kontra-govora, kao zagovornik stava da ne smemo ostati zatočenici zvaničnih, nametnutih istorija ni budućnosti u koju smo frejmovani voljom novih imperija. O tome je i Ivanov rad Ujedinjene mrtve nacije, o tome je i moj tekst.
Da se malo odmaknemo od opisa, vrednovanja postavke. Kakav je kustoski proces odabira umetnika, ono što se događa iza scene? Ko koga bira, ustvari? Kako se Lidija Merenik pronašla sa Grubanovim? Ko vas je spojio?
Godinama uvažavam i poznajem rad Ivana Grubanova. Naša saradnja nije trebalo da predstavlja iznenađenje, ali, ipak je predstavljala! Sarađivali smo, da podsetim, na izložbama koje smo moj tim mlađih istoričara umetnosti, kustosa i ja radili najpre 1998. na Bijenalu mladih u Vršcu, a potom i na Bijenalu umetnosti u Pančevu Odbrana prirode. Dakle, bilo je nekako logično da Grubanov i ja zajedno nastupimo na konkursu za projekt Paviljona Srbije. Konkurisali smo u poslednjim satima isteka roka… Bilo je uzbudljivo.
Paviljon Srbije u Veneciji, april 2015, početak postavljanja izložbe
Koliko biste kao tim trebalo da bude kompatibilni u pakovanju konačnog proizvoda koji se zove – Samo za Venecijansko bijenale? Ni manje, ni više! Veoma uzudljivo je biti u Veneciji, u Đardinima!
Već sam radila kao asistent komesara na izložbi Fila Filipovića u Jugoslovenskom paviljonu u Veneciji 1990. godine. Znala sam koliko je posao komesara i/ili kustosa odgovoran i komplikovan. Ali, obožavam da radim izložbe. Naš mali tim je izvrsno sarađivao. Kompatibilnost, profesionalnost, disciplina i pribranost su neophodni u tako složenom projektu. Veliku smo produkcionu i kolegijalnu podršku dobili od ministra kulture Ivana Tasovca, Ministarstva kulture i od Muzeja savremene umetnosti. Bilo bi nepravedno da ne pomenem, pored Ivana Grubanova, Anu Bogdanović kao asistenta komesara, prof. Petera Vermeerscha, Stevana Popovića i Veru Lukić – arhitekte postavke, arh. Pedju Ristića, arh. Milicu Mitrović, Claudiu Zini koja radi ino press paviljona, Željka Rajačića kao dizajnera kataloga paviljona, prevodioce, lektore, tehničare Foringa, Nikolu Cvetkovića iz MSU… Rečju, projekt našeg paviljona mogao je biti realizovan samo u izvrsnom timskom radu – javnost će proceniti koliko smo uspeli. Naravno, ambijent Venecije i Đardina čini naš rad još čarobnijim.
Jedno lično pitanje. Koliki je profesionalni izazov biti kustoskinja Paviljona Srbije na Venecijanskom bijenalu? Znam da imate bogato iskustvo na polju savremene umetnosti ne samo kao univerzitetska profesorka, prisutni ste na javnoj sceni kao osoba koja tumači ta dela, promoviše ih, približava publici. Vaša reč se traži. Nemojte sada biti lažno skromni.
Ogroman je izazov, velika je čast, ali odgovornost je najveća. Uvek me je pre svega rukovodio princip ljudske i stručne odgovornosti pred kolegama, studentima, javnošću načelno. Opravdavanje poverenja kroz tu odgovornost mi je sada jedini cilj. Da sam ovaj projekat dobila da radim pre deset godina, verovatno bih računala i na malo slave. Međutim, danas na sve gledam kao na izvanserijski posao, once in a life time, koji se mora veoma dobro realizovati, opravdati poverenje, pokazati odličan rezultat i zadržati integritet stava. Poštovanje je sredstvo i svrha, slava je mač sa dve oštrice.
Bojana Karavidić
POGLEDAJTE VIŠE NA:
https://korzoportal.com/ujedinjene-mrtve-nacije