Gordana Stojaković (Beograd 1957 – živi/radi u Novom Sadu) autorka je nedavno objavljene knjige/studije „Mileva Simić (1859 – 1946) – Priča o jednom novosadskom veku“ (Savez feminističkih organizacija „(Re)konekcija“, Novi Sad, 2023). Istražuje istoriju žena i ženskog pokreta u Vojvodini, Srbiji i Jugoslaviji (1918-1992), položaj žene u vremenu tranzicije/liberalnog kapitalizma/nasilje nad njima u javnoj i privatnoj sferi. Prisutna u regionu – potpisuje kratke filmske i pozorišne forme, internet platforme ženskog aktivizma i internet arhive ženske istorije. Doktorirala je na Novosadskom univerzitetu s temom “Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena u periodu 1945-1953. godine”. korzoportal
Knjiga „Mileva Simić (1859 – 1946) – Priča o jednom novosadskom veku“ Gordane Stojaković, povod je za intervju u kome autorka govori o tome kako je utonuvši u Rukopisno odeljenje Matice srpske otkrila javnosti nepoznato bogato stvaralaštvo Mileve Simić, koja je bila i prva žena autorka udžbenika na srpskom jeziku. Bilo je to krajem 19. veka.
Gordana Stojaković o tome kako je otkrila Milevu Simić – “Kada sam 1999. godine počela istraživanje o znamenitim ženama Novog Sada, jedna od njih bila je i Mileva Simić. Istražujući u Rukopisnom odeljenju Matice srpske, u bibliotekama, muzejima, u rukopisnoj građi sam zapazila da postoje i srpske narodne ženske pesme. Tada se nisam bavila tom temom, ali nisam zaboravila. Pre neke dve godine od danas, došlo je vreme da se vratim Milevi Simić, da zaokružim priču o njoj. Međutim, ustanovila sam da su se od 2015. istraživači Radivoj Stokanov i Marija Kleut već bavili tom zbirkom koja je bila izgubljena u Rukopisnom odeljenju Matice srpske. Marija Kleut pronašla ju je u porodičnoj arhivi i objavljena je posle sto godina od kada je zbirka ušla u Maticu srpsku“.
Gordana Stojaković otvara izložbu o Savki Subotić u Muzeju grada Novog Sada
Gordana Stojaković nastavlja da traži neistraženu kulturnu baštinu ženskog stvaralaštva na raznim poljima, što je bez sumnje, njena misija – „Razmišljala sam šta da radim. Uvek kada je tako uđem u Rukopisno odeljenje Matice srpske i počnem da čitam privatne prepiske. I tako dođem do privatne prepiske Mileve Simić. Međutim, ona nije bila pod njenim imenom. Pročitala sam je kao zaostavštinu njenog rođaka Milana Ševića. Tu su njena pisma koja mu je pisala ne samo kao rođaku, već i bliskom saradniku. Rekonstruisala sam stotinak pisama u kojima je opisan pored njenog, i kulturni, društveni, pa i politički život u Novom Sadu.
Opservacije Gordane Stojaković u svetlu dela Mileve Simić imaju konotaciju koja se odnosi na osvešćivanja žena u datom istorijskom trenutku i njihovom (ne)uvažavanju od kulturne elite, a mogu važiti do danas – „Milevina izgubljena zbirka srpskih narodnih ženskih pesama je model kako je kulturna elita tadašneg vremena s kraja 19. i početkom 20. veka ocenjivala stvaralaštvo žena, onih koje su se osmelile da se otisnu u javnu sferu, da budu književnice, da se takmiče za prostor u novinama, časopisima. Knjige tada nisu štampane često. I to je razlog zašto je njihovo delo nepoznato. Meni je trebalo godinu dana da identifikujem njene pripovetke, novele, priče, koje je u to vreme rasula po novinama na srpskom jeziku“.
Mileva Simić napisala je naš prvi udžbenik. Gordana Stojaković nije utonula u okoštalu prošlost. Njen istraživački rad je svojevrsni putokaz za one koji znaju da ga pročitaju – „Priča o Milevi Simić uvodi nas na velika vrata ka ženama koje su zarađivale pišući. Do sada to nije bilo poznato, o tome su podaci u mojoj knjizi. Možete videti kako su izgledali ugovori koje je Mileva imala sa izdavačima i dobijala honorare koji bi danas bili više nego visoki. Mogli bi i sada da ih prepišu naše književnice kako bi ostvarile honorare. Zatim, pisala je udžbenike za ženske škole i uporna je bila da bude prihvaćen u novoj državi Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Ali u toj državi Vojvodina, grad Novi Sad postaju provincije. Beograd je centar, uz Zagreb i Ljubljanu, te Mileva gubi bitku za svoj udžbenik da bude prihvaćen na teritoriji nove države. No, o kvalitetu udžbenika svedoči njen saradnik koji je na toj osnovi osmislio program za novi predmet „Domaćinstvo“ za celu državu. Mnogo toga se lomilo u tom vremenu, što se vidi kroz njenu privatnu prepisku za koju nije mislila da će je neko čitati, pa u njoj nema autocenzure i događaji se razvijaju baš onako kakvi su bili“.
U prirodi Gordane Stojaković je iskrenost. Primer je sopstveno, novo tumačenju dela Mileve Simić – „Čitajući feminističku literaturu koja se bavila ženama iz prošlosti, shvatila sam da su naše preteče feminizma/žene iz javne sfere, bile konzervativne.Tako da sam i ja preuzela u jednom momentu da su Milenine ocene konzervativne. Međutim, kada sam pročitala o čemu je pisala, videla sam da se ne radi o konzervativizmu, već o meri koja je bila uzus za istaknute pojedinke u Habsburškoj monarhiji, Nemačkoj, koje su vodile glavnu reč na tom planu. Milena je bila ravnopravna sa njima. Onda sam se zapitala, da li je moguće da su Nemci odali počast tim ženama koje su za današnja merila imale ponekad i konzervativne stavove, ali su po njima imenovali ulice, škole, postavili im biste, dali su im mesto u istoriji. Mi smo svo to nasleđe posle Drugog svetskog rata, kvalifikovano kao buržoasko/građansko i potisnuli ga nalepivši mu etiketu „konzervativno“, ustvari neznajući o čemu je reč“.
Gordana Stojaković nastavlja istraživački rad na istom polju, približavajući javnosti imena žena čije delo nije otkriveno, ili je nedovoljno poznato, uz opasku da je Mileva Simić majstor kratke priče i da bi one mogle biti dobra podloga za dramski tekst.