Petrovaradinska tvrđava uvek ista, ali samo na prvi pogled. Dostojanstveno odoleva udarima kafedžija koji razapinju suncobrane na njenom licu ka Dunavu, egzitašima koji joj buše utrobu, posetiocima koji bacaju pikavce i otpatke gde god stignu. Blagotvorna je jutarnja šetnja u njenom “zaleđu”. Jesenja sonata. Piše/Foto: Bojana Karavidić
Koračam kaldrmisanom stazom, mislim znam svaku “ciglu”, a onda ipak, zapnem, pa se prenem…
… moje zen mesto na kome me je omeo Zrenjaninac u autu. Kaže da ga je navigacija navodila i da sada vidi da staza nije za saobraćaj. Izvinjava se fini čovek…
… mir se širi “zaleđem” Petrovaradinske tvrđave ovog novembarskog jutra. U subotu, Prvog novembra, skamenjena, pozdravila je stotine građana na suprotnoj obali Dunava koji su tugovali za ubijenih šesnaest osoba pod nadstrešnicom Novosadske železničke stanice…
… kažem sebi – “Bojana, da li si svesna gde stanuješ, da je tvoja najbliža komšinica stamena Petrovaradinska tvrđava iz 18. veka?” …
… pod jednim od ovih krovova je moj dom već tridesetak godina. Upustila sam se u avanturu i preselila se iz Novog Sada u, tada, oronuli Gradić podno Petrovaradinske tvrđave…
… odjednom je zaduvao vetar i nastupila je vejavica lišća, zahladnelo je…
… “Da nije vetra pauci bi nebo premrežili”. Ko je napisao ovu mudrost koja mi je oduvek u glavi iz neke čitanke? Još nekoliko koraka od ovog drveta koje menja boju u godišnjim dobima, i kod kuće sam pod jednim od crvenih krovova. Setno mislim na stare biber crepove pod kojima sam pronašla svoj novi dom.