Pre mnogo godina uvaženi profesor zakazao mi je razgovor o mom projektu (civilni sektor) u nedelju, u podne. Pojavila sam se, ushićena, što me je pozvao. Pristao je da bude jedan od učesnika uz objašnjenje – “Ako ste došli u nedelju u podne da me ubedite u vrednost vašeg projekta, a tada se u Vojvodini srče supa sa rezancima, ne mogu da vas odbijem”. Od tada volim poslednji dan u sedmici. Piše/Foto: Bojana Karavidić
Ovim bulevarom koračam 62 godine, sa izvesnim pauzama (“opravdano odsutna”)…
… nedeljno pre podne, šetam bez cilja. U Dunavskom parku “Nimfa”, skulptura prvog srpskog vajara Đorđa Jovanovića. U pozadini – topovi?…
… u nedeljno novembarsko pre podne Dunavska ulica bez gungule šetača, godi tišina…
… sa balkona Vladičanskog dvora uklonjeno je izbledelo veštačko cveće, ali su ostale plastične žardinjere postavljene na držače koji ruže ogradu balkona i celu fasadu zgrade koja je delo arhitekte Vladimira Nikolića iz 1901…
… ukrašavanje grada uoči božićno/novogodišnjih praznika, ali jesenje lišće odoleva pritiscima, najlepše je…
… dosade mi fasade, “anfasi”, iza svetlosti grada krije se život građenja, duša grada se čita “od pozadi”…
… u nedeljno novembarsko pre podne uočavam da je Miletićeva ulica – krivudava. Nema automobile koji zaklanjaju vizuru celine. Eto mog današnjeg otkrića, nikad nije kasno…
… u srcu Novog Sada je lipa, lišće miruje u danu bez daška vetra…
… u Dunavskom parku korake utiskuju mala stopala.