U knjizi Zaboravljeni grad – Podgrađe Petrovaradinske tvrđave nalazi se deset eseja nekoliko autora. Ovo je bio među najvećim projektima Suburbium-a. Knjiga je sa srpskog prevedena na engleski, francuski, nemački i mađarski jezik, a ilustrovana je fotografijama Stevana Lazukića snimljenim za ovu knjigu. Ovo je esej Ljiljane Jokić – Kaspar.
Prilaz Gradiću 30. april 2015.
Gradić sa druge obale
U jesen 2004. godine političke prilike su nagnale mnoge da se hvale time što su stari ili rođeni Novosađani. Evocirane su mnoge uspomene, a bilo je i čudnih sećanja i smešnih izjava o Novom Sadu, od kojih mnoge nisu ni približno tačne. Retki su oni koji su pominjali Petrovaradin, iako Novi Sad ne bi postojao bez Petrovaradina, ili Majura, kako su ga nazivali stari Novosadjani.
Pamtim mnogo toga, ali moja sećanja na detinjstvo, mladost i čitav život, neraskidivo su vezana baš za petrovaradinski deo – za Podgradje Petrovaradinske tvrđave. Tokom zimskih raspusta, u Salajci, u kući moje babe Plamenke Gajicki, okupljali smo se mi, njena unučad, da joj učinimo život dinamičnijim, ali onemogućimo podnevnu dremku. Nas petoro znali smo da i šapćući u trenucima popodnevnog odmora, napravimo takvu buku i viku da je jedini izlaz bio – da nas pošalje u Majur!
U Majuru je bilo još dvoje unučadi, a i kuća moje tetke bila je mnogo veća. Bila je zima kada sam prvi put čula da ćemo ići u Majur. Seli smo u crveni autobus na sprat zvani Londonac, jedino prevozno sredstvo ka Petrovaradinu. Majur je za nas bio mesto slobode, velikih dvorišta, i bašta. A bio je tamo i snežni breg za sankanje, napravljen nasred ulice. Čini mi se da je život u mom detinjstvu bio prilično dinamičan baš zato što smo često putovali, a put je najčešće vodio preko Dunava, kroz usku Štrosmajerovu ulicu koja je ustvari Podgrađe Petrovaradinske tvrđave. Tu je bilo i najbliže novosadsko izletište – Petrovaradinska tvrđava.
Da bi se pešice stiglo na Petrovaradinsku tvrđavu, gde se tada nalazio i zoološki vrt, bilo je neophodno da se pređe Varadinski most. Taj prelazak je bio pravo iskušenje hrabrosti, jer su mnoge daske na mostu bile izvaljene ili trule.Izmedju njih se jasno mogla videti kuljajuća voda Dunava. Strah da ne propadneš u vodu, zaustavljao je dah i srce. Ali naša želja da pređemo u svet zabave i slobode bila je jača.
Kada smo se zasitili malog zoološkog vrta na Petrovaradinskoj tvrđavi, sivih vukova i medveda, poželili smo da vidimo i ostale divlje životinje. Za to smo morali ići u pravi zoološki vrt, u Beogradu.
Foto: Dragana Kojić
Na novosadskoj strani, od stare željezničke stanice koja se nalazila na današnjoj Grbavici i delu Limana, protezala se železnička pruga, sve do Dunavskog keja, a onda preko Varadinskog mosta. To je tada bio jedini most.Voz je preko njega išao polako, i zaustavljao se na kratko, u prvoj ulici gde je Podgrađe Petrovaradinske tvrđave, u Štrosmajerovoj, da propusti automobile koji su išli kroz Beogradsku kapiju. Putnici su iz voza mogli da vide unutrašnjost stanova, sobe i kuhinje, pa i postavljene stolove u vreme ručka ili večere. Moja mama je uvek okretala glavu i govorila: ne daj Bože da ovde živim! Meni se, pak, život u toj ulici činio zanimljivim, sve dok nisam čula da je neka putnička zloća, kroz otvoren prozor kupea, nepoznatom stanaru Podgrađa bacila opušak u tanjir!
Kada je napravljena nova železnička stanica u Novom Sadu i pruga izmeštena, novi, Žeželjev most je postao naša veza sa petrovaradinskom stranom i Oficirskom plažom. Moj otac je govorio da je ona spas za žitelje Podgrađa Petrovaradinske tvrđave. Na petrovaradinskoj plaži provela sam nekoliko vrelih leta i naučila da plivam. Mama je odmah, prve godine, zaradila prekršajnu kaznu, jer je, za opkladu sa bratom, skočila u Dunav sa luka Žeželjevog mosta. Njena hrabrost nije naišla na razumevanje dežurnog milicionera, pa ju je sačekao sa druge strane Dunava.
U vreme mog školovanja posete Tvđjavi su bile obavezni deo edukacije iz istorije. Nisam nikako volela bazanje po mračnim tunelima Tvrđave. Istorijske činjenice, a ni puškarnice iz kojih se pucalo da bi se Tvrđava odbranila, uopšte me nisu zanimale.Plašila sam se mraka podzemnih tunela i smetao mi je smrad vlage, a pomisao na veliku zmiju o kojoj se i danas pričaju legende, stvarao je sliku nesrećnog vojnika oko koga se obavija ogromni udav.
Tada sam prvi put saznala kako je Novi Sad, u vreme revolucije 1848, bio bombardovan sa Tvrđave i spaljen do temelja.
U vreme mog devojaštva prve diskoteke bile su baš na Tvrđavi. Tamo se slušala najbolja rok muzika i nije bilo bojazni da će se neki ostrašćeni socrealista pobuniti, i uz pomoć milicije prekinuti zabavu, zato što mu takva muzika probija uši. Verujem da je nečija lepa uspomena, posle više od trideset godina, odredila baš to mesto za održavanje najvećeg muzičkog festivala u Evropi. Exit obeležava Petrovaradinsku tvrđavu kao tačku silne pozitivne energije na kojoj su samo ljudi dobre volje.
U vreme kada sam studirala biologiju, naše laboratorije bile su na Tvrđavi, gde je danas Akademija umetnosti. Pamtim hladna jutra, vežbe su počinjale u sedam, pamtim i strah da ne naidjemo na kakvog psa lutalicu, ili, još gore, na nekog egzibicionistu. Ako bi neko slučajno zakasnio na laboratorijske vežbe, imao je dve mogućnosti: da ostane u prvom kafiću u Podgrađu Petrovaradinske tvrđave, i tu uz dobar kapućino i muziku, obavi eksperimente za taj dan, ili da se uputi u avanturu do laboratorije.
Foto: Dragana Kojić
Uvek se rado sećam ulaska u crkvu u Štrosmajerovoj ulici. U toj crkvi su kršteni moji najbliži. U našoj porodici slavila su se oba Božića. Jedan moj rodjak je o katoličkom Božiću, glumio bana Jelaćića, koji je rođen u Podgrađu, a bio je važna politička ličnost. Danas se njegov spomenik nalazi na glavnom trgu u Zagrebu, a u Podgrađu na njegovoj rodnoj kući, stoji spomen-ploča.
U Podgrađu Petrovaradinske tvrđave koje i sada izgleda kao kakva minijaturna kraljica austrougarske države, imate utisak da ste u nekom drugačijem svetu, a činjenica da Podgrađe – Gradić izgleda isto i posle više od dve stotine godina navodi na razmišljanje o onome šta će sa njim biti sutra.
Život u Podgrađu imao je u različitim vremenima, i srećne i nesrećne trenutke. Jedna generacija mladih iskušavala je sudbinu tako što su jurili autima u smeru suprotnom od dozvoljenog, kroz usku Beogradsku kapiju. Neki su izgubili život. Krajem devedesetih ovog 20. veka, u uličicama Podgrađa nicali su kafei, male prodavnice hrane, ali i slikarski ateljei. Možda su toj potrebi za magijom i duhovnim visinama doprineli upravo oni koji su slikali, svirali i komponovali na Akademiji umetnosti, koja se nastanila na Tvrđavi.
Podgrađe je samo sedam minuta od centra Novog Sada. Tako blizu, a beše beskrajno daleko u vreme bombardovanja 1999. Kada su bombe srušile stari Varadinski most preko Dunava se prelazilo skelom, a tokom vazdušne uzbune tih sedam minuta, pretvorili su se u dugo čekanje na obali. Nigde na svetu nije moguće pretvoriti razdaljinu od sedam minuta u sedam sati, osim ako ne živite na mestu nekakve čarolije. To magično iskustvo, koliko god bilo izazvano nesrećnim okolnostima, učinilo je da Podgrađe preživi i najgora vremena. Danas živi novim životom, oplemenjeno iskustvima bitaka, nepravdama, padovima i usponima. Oplemenjuju ga svi koji mu žele dobro, oni koji dosežu visine duhovnošću i ljubavlju.
Ljiljana Jokić – Kaspar (Zaboravljeni grad – Podgrađe Petrovaradinske tvrđave, Suburbium, 2007.)