Edicija Nojzac, poduhvat novosadske izdavačke radionice Futura publikacije, nastala je gotovo slučajno, bez prethodnih zamisli i projekcija o njenoj budućnosti. Ipak već prva knjiga nedvosmisleno je najavila kako njen programski fokus tako i dobar ukus i visoke standarde u vizuelnom oblikovanju knjiga.
Bio je to roman Mansarda Marlen Haushofer objavljen 2007, koji je naznačio početak edicije Nojzac koja je po preciznom usmerenju a i po sadržaju sasvim jedinstvena u našem izdavačkom prostoru. Taj sadržaj može se u najširem smislu opisati kao prevođenje vrednih dela austrijske književnosti. Tokom narednih sedam godina objavljena su dela Jozefa Rota, Roberta Muzila, Hugo fon Hofmanstala, Tomasa Bernharda, Franca Inerhofera, Gerharda Amanshauzera, Aleksandra Lernet Holenije, Valtera Kapahera, Tomasa Glavinića i Adalberta Štiftera. Time je početna intencija dobila svoju dostojnu potvrdu.
Osnivač i urednik edicije Nojzac je Relja Dražić koji je i preveo sve do sada objavljene knjige. Činjenica da je utemeljena na inicijativi, entuzijazmu i posvećenosti samo jednog čoveka kao i skromna institucionalna finansijska podrška (koja je ipak neophodna kada se radi o književnosti koja ne povlađuje ukusima tržišta) objašnjavaju zašto tih knjiga možda nije bilo i više. Jer odabrano područje, austrijska književnost, ne samo da predstavlja jedan širok i raznorodan prostor premrežen dragocenim literarnim delima, nego ta dela još uvek u velikoj meri nisu postala dostupna našoj književnoj publici.
Edicija Nojzac u koncepciji prati dva kursa. Prvi se može, Muzilovim jezikom rečeno, nazvati kakanijskim (od KaKanija) i publikuje prevode proznih tekstova koji uzimaju za predmet svet austrogarske monarhije. O njemu, u kritičkoj ili nostalgičnoj vizuri svedoče romani Jozefa Rota, Roberta Muzila, Hugo fon Hofmanstala, Adalberta Štiftera i Aleksandra Lernet Holenije (ovaj poslednji u jednom naknadnom pogledu). Drugi je orijentisan na savremenu austrijsku književnost i predstavlja prozne tekstove Tomasa Bernharda, Franca Inerhofera, Gerharda Amanshauzera, Valtera Kapahera I Tomasa Glavinića. Neki od njih predstavljaju same vrhunce kritičkog promišljanja kako prošlosti tako i suvremene austrijske stvarnosti i na dobar način ilustruju tradiciju koju V.G. Zebald opisuje kao najdublju osobenost Austrije i njene kulture da je samokritičnost učinila svojim osnovnim principom.
Stoga je tokom proteklih godina Nojzac zadobio publiku sklonu ne samo uživanju u književnosti nego i vežbanju u kritičkom sagledavanju stvarnosti. Isto tako, postao je vidljiv u izlozima knjižara i policama biblioteka. Za osobeni i sada već uveliko prepoznatljiv izgled Nojzaca zaslužna je Tanja Dukić Počuč koja je dizajnirala sve naslovne stranice, vizuelno prateći na jedan promišljen i delikatan način ključne momente sadržaja objavljenih publikacija.
Poslednje objavljena knjiga i ujedno prva u 2015, predstavlja žanrovsku novinu u ovoj biblioteci na dvostruki način. S jedne strane radi se o antologiji, s druge, to je antologija dramskih tekstova.
Promocija u Zavodu za kulturu Vojvodine (april 2015): (prva levo) Silvia Dražić, Relja Dražić, Mirjana Stefanović
Antologija Švarcmaleri austrijske pozornice okupila je četiri drame četiri različita autora: Elijasa Kanetija, Jure Sojfera, Tomasa Bernharda i Vernera Švaba. Iako je njima obuhvaćen dugačak vremenski period dvadesetog veka, bezmalo 60 godina, od 1933. kada je Elijas Kaneti napisao Svadbu do 1991, kad je objavljena drama Zatiranje naroda Vernera Švaba, postoji povezna nit koja opravdava svrstavanje ovih drama zajedno. Tačka njihovog susreta je upravo taj mračni inventar sadašnjosti i ne manje mračan pogled u budućnost (ako ga uopšte ima) koji je samim naslovom Švarcmaleri okarakterisan i omeđan…Prve dve drame, Kanetijeva Svadba i Sojferova Vineta napisane su uoči događanja koja su napravila mračni hijatus, još uvek racionalno neobjašnjivu i emotivno nesavladivu cezuru u istoriji 20. veka, dok druge dve, Bernhardov Trg heroja i Švabovo Zatiranje naroda, napisane daleko nakon II svetskog rata, beznadno dijagnostikuju gotovo nepromenjeni socijalni i politički ambijent.“[1]
Osim vremenske sapripadnosti ove je komade moguće međusobno povezati i na drugi način. Tako postoji korespondencija između Kanetijeve i Švabove drame po razornosti njihove društvene kritike i vezama sa tradicijom pučkog komada koji se na različite načine u ovim komadima dekonstruše. Postoji, takođe, izvesna sadržinska sličnost između Sojferog i Bernhardoovg teksta jer oba govore o ćutanju, ili o onome što se prećutkuje. S tim što Sojfer piše uoči rata, u jeku fašizacije austrijskog društva, još i ne sluteći u kolikim razmerama će se zločini takoreći institucionalizovati, a Bernhard post festum, nemilosrdno raskrivajući nacističko katoličko jezgro austrijskog društva i austrijskog duhovnog sklopa trideset godina nakon rata.
Jura Sojfer je 1938. u svojoj drami upozorio Vineta je mrtva, ali Vineta to ne zna, alegorijski upućujući na austrijski glavni grad koji je, nespreman da o tome glasno i masovno progovori, polako ali neizbežno uklizavao u vlastitu fašizaciju. Pedeset godina kasnije Bernhard piše: Austrijanci su već davno osuđeni na smrt samo što to još ne znaju, prokazujući tu masku neznanja kao zaštitu najdubljeg austrijskog nacističko -katoličkog duhovnog jezgra. Za Sojfera, kao doslednog levičara, veliki komunistički metanarativ, iako već uveliko okrnjen dešavanjima u Sovjetskom savezu, ostavio je bar tračak svetlosti u mogućnosti otpora koju on diskretno upliće u svoju dramu. Kod Bernharda, sva svetla su pogašena. Mladi Kaneti je mislio da drama treba da uzdrma, da do kostiju prostrese svoje čitaoce i gledaoce. Bernhard je, ne štedeći nikog, svojom dramom taj potres bez sumnje sproveo do poslednje konsekvence.
Ipak, da je iza njih moguće kročiti još dalje, ako ne u saznajnom i moralnom smislu, a ono u jezičkom i telesnom, pokazuje Zatiranje naroda, ili moja jetra je beznadežna Vernera Švaba, poslednja drama u ovom izboru.
Švabova drama na neki način zatvara krug započet bespoštednom socijalnom satirom kojom pulsira Kanetijeva Svadba. Oba komada vezuju se za posebne okolnosti jedne proslave, venčanja, odnosno rođendana. U oba slučaja taj događaj inicira dramatično fatalno razrešenje. Svadba se završava potpunim uništenjem kuće i njenih stanara, obrascem jedne licemerjem, pohlepom i pohotom izgrižene društvene strukture. Švab opet, dopuštajući opcione zavšetke komada, potpunom uništenju/smrti podmeće i jedan uglađeni, hipokrizijom začinjeni naknadni kraj. U oba slučaja razara se samo društveno tkivo, unutar mnoštva izgovorenih reči potpuno je narušena mogućnost dijaloga i bilo kakve stvarne komunikacije.
Silvia Dražić
[1] Citati su preuzeti iz predgovora za antologiju Švarcmaleri austrijske pozornice.
POGLEDAJTE VIŠE NA: