Bio je mart 2023. Plan za putovanje stazama srednje Dalmacije nastao je iz želje da se probude uspomene i stvore nove. Akterke ovog poduhvata su Pančevke Ildiko Erdei i Snežana Baralić Bošnjak koja je napisala tekst „Dalmatinska odiseja dve Pančevke“, a fotografije su zajedničko delo. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković.
Snežana i Ildiko
Moja prijateljica nije ni završila pitanje, a ja sam odgovorila potvrdno. Plan je bio putovanje u nekoliko mesta srednje Dalmacije. Sve smo same osmislile, bez posredovanja turističkih agencija. Koristile smo redovne autobuske i brodske linije, sve proveravale na društvenim mrežama. Prva tačka bio je Split koji nam je bio baza za druga putovanja. Bile smo smeštene u pitoresknoj uličici Rokova broj 3, nadomak splitske pjace . Pronašle smo na klik “najjeftiniji smestaj” I preporučujemo ga. Čim smo stigle, krenule smo u stari deo grada gde je Dioklecijanova palata, u potrazi za Meštrovićevim “Grgurom Niskim” (bio je biskup) da vidimo koliko sjaji njegov palac. Otišle smo do Marjana i uživale u panorami Splita i Jadrana. Zatim smo otišle do čuvene plaže Bačvica gde smo srele pisca Antu Tomića. Bez fotografije.
Stalno smo pratile vremensku prognozu i u skladu sa njom planirale destinacije. Primošten! Ildiko i ja smo ga u mladosti doživljavale svaka na svoj način. Sada smo pokušavale da pronađemo mesta iz naših sećanja. Mnogo toga se promenilo. Puhao je jak vetar. Ildiko je izguglala da se zove tramontana, ili je to bila bura? Jedva smo se kretale, more je bilo ustalasano i podsećalo na slike jednog od najznačajnijih japanskog umetnika iz 18. veka Kacušika Hokušaja. Videle smo i divne ambijentalne spomenike hrvatskog vajara iz Omiša Tea Baučića.
Sunčani dan posvetile smo Hvaru, odnosno Starom Gradu. Ovo mi je bio prvi prvi susret sa otokom koji je bio prestižna destinacija u bivšoj Jugi. Ostale smo u Starom Gradu prvo, jer je trajekt tu završavao plovidbu i nismo htele da se vozikamo autobusom koji je putnike razvozio po ostalim mestima, a drugo, grad Hvar je postao odredište za bogate turiste. Šetale smo uskim uličicama Starog Grada, bile smo gotovo same. Sve se revnosno rekonstruiše, svaka zgrada ima istoriju, svoju lokalnu priču, mnogo je raznog znamenja na njima, svi važniji datumi su zabeleženi od prvih pisanih tragova do savremeneih zbivanja i gibanja. Ničega se oni nisu odricali niti stideli, ponosni na table sa simbolom kulturnog nasleđa. U Starom Gradu rodio se veliki hrvatski renesansni pesnik iz 15.veka Petar Hektorović. Ovde sam kupila crno vino za moga Rašu.
Narednog oblačnog dana, videle smo da je predviđena kiša, otišle smo do obližnjeg Trogira upisanog na UNESKO listu svetske kulturni baštine. Sve je tamo dragoceno, svaki kamen, svako obeležje. A prvo nas je u blizini Kneževog dvora iz 13. veka (restauriran je u 19. veku) “zapljusnula” njihova nematerjalna baština – pevala je klapa. Ildiko im se odmah pridružila.Ona je nekada pevala u beogradskom akademskom horu “Lola”. Video zapisom ih je ovekovečila. U srcu starog Trogira odmorile smo se uz lokalnu travaricu i posle otišle na obližnje ostrvo Čiovo koje je mostom povezano sa gradom jednim mostom. Tvrđavu Kamerlengo takođe smo “osvojile”
Došao je red i na Brač, ostrvo za koje sam uspomenama duboko vezana. Ildiko nikad nije bila ovde, a meni je evo, sada deseti put i emocije su me preplavile, jer sam nameravala da posetim i jednu osobu koju nisam videla godinama. Brodom smo došle do Supetra, ostala sam na rivi, Ildiko je profesorka, etnološkinja, pa je otišla da istraži groblje. Zatim smo autobusom otišle u Sutivan koje je bio takoreći kultno mesto za mnoge Pančevce i Pančevke, jer je ovde bilo odmaralište “Trgoprodukta”. Potražila sam Veru Kirgin, Pančevku koja je jednom ovde letovala i ostala zauvek, osnovala je porodicu sa trgovačkim moreplovcem Draženom. Susret je bio dirljiv. Nismo se videle 35 godina. Ildiko je sve dočarala fotografijama. Riva je u Sutivanu uređena, oplemenjena u luci radom hrvatskog vajara Ante Strinića “Devojčica s mačkom” koji dočarava lokalnu priču o mački. Mačke su, inače, na celom ostrvu omiljena bića. Jedna me je pratila.
Poslednji je dan naše turneje i dilema da li da idemo na obližnje ostrvo Šoltu, ili još bliži Omiš. Odosmo u Omiš. Sele smo u bus i provozale se sa lokalcima. Kroz prozor sam videla svih sedam Kaštela. Štrecnula sam se kod Dugog rata, jer sam tu letovala sa roditeljima kada još nisam išla u školu. U Omišu smo pokušale da pronađemo gusare, ali je Ildiko pronašla samo ulicu sa tim nazivom. Inače, Cetina nije baš toliko zelena, a mene planinarku je privlačio kameni uspon na Dinaru i njen vrh Kula. Poznavajući osnovna pravila planinarenja, nisam išla do vrha, nego do prvog vidikovca, sasvim dovoljno da uslikam panorama Omiša. Na početku staze bila sam sa dve devojke iz Malezije, ali su brzo odustale uzviknuvši – “Only rocks”.
Kraj prve sezone putovanja dve Pančevke. U planu je sledeća. Prostrana je Dalmacija!
PROČITAJTE I: mimice/, javni-prostori-u-raljama-privatnog-kapitala/, secanje-na-splitski-magazin-feral-tribjun/, prostorna-politika-split-gradanska-akcija/, knjizevni-vodic-kroz-trst/