Između Džeja i Di-Džeja*
Podsećamo na žilavu kulturnu i umetničku scenu koju su nudili Beograd i još neki gradovi u Srbiji tokom ratnih i kriznih godina 90-ih prošlog veka i pitamo gde je nestala neobuzdana energija na kulturnoj sceni koja je pre svega bila antiratna. Pre dvadeset pet godina Jugoslavija, Srbija i Beograd su se našli pred velikim izazovima. Početkom 1990. Berlinskog zida više nije bilo,tzv. Istočni blok tek što se nije srušio, a u našoj zemlji su jačali pokreti za dezintegracijom. U isto vreme, tadašnji predsednik Savezne vlade Ante Marković upoznao je domaću javnost sa konvertibilnim dinarom. To je bio ulaz u ekonomski prosperitetno doba, kada su građani konačno mogli da kažu da imaju para. Izgledalo je da možemo da postanemo deo uređene zapadne Evrope.Ipak, događaji koji su sledili išli su u drugom, suprotnom pravcu pravcu!
*kovanicu Između Džeja i Di-Džeja je sastavio Vlada Sontag
U nekadašnjoj Jugoslaviji su postojala četiri dominantna Jugowide kulturna modela (kovanica od worldwide): dogmatsko prosvetiteljski model koji je forsirao komunističku ideologiju, potom elitna nacionalna kultura, masovna novokomponovana kultura i standardni građanski kulturni model (prof. Milena Dragićević Šešić). Primena ovih obrazaca imala je međutim, različitu primenu u glavnim gradovima bivše domovine. U Sarajevu je tokom osamdesetih godina 20. veka direktno iz raje stvoren pokret Novi primitivizam koji je umetnički preslikavao sliku drušvenog miljea i mentaliteta glavnog grada BiH. Istovetno su ljubljanski umetnici okupljeni oko nove slovenačke umetnosti (Neue Slowenische Kunst) slikali (likovna grupa Irwin), svirali (Borghezia i Laibach) ili igrali (Gledališče sestara Scipion Nasice) čime su Slovenci izvanredno demonstrirali institucionalizaciju underground pokreta kao savršenog državnog projekta i ostavili ga u njegovim okvirima.
Beograd nije uspeo da stvori jedinstven alternativni umetnički program koji bi predstavio svetu. Pitanje je da li bi bilo koji milionski grad mogao tako nešto da uradi u svom stvaralačkom bogatstvu? Heterogenost izraza se ispoljavala na mnogim poljima. Rane kulturne devedesete u Beogradu su doživele vrhunac u Galeriji Singidunum, izložbom Fobjekti Grupe FIA, koja je uzdrmala javnost, skrenula pažnju na dizajn, fotografiju i njenu opremu i naterala ljude da više razmišljaju o njoj. Kao kulturni događaj proleća 1991. ova vrhunska domaća kulturna produkcija je kontrirala ratu i primitivizmu koji je kucao na pragu naših života. Nakon zatvaranja izložbe, zatvorena je i Galerija kuća u Knez-Mihailovoj je srušena.
Beograd je prvi put organizovano ustao protiv samovolje vladajuće političke oligarhije 9. marta 1991. Čitav tadašnji opozicioni (antiratni, antikomunistički i građanski) Beograd je izašao na demostracije koje je vlast surovom silom prekinula. Mirne postdevetomartovske proteste nastavili su mladi Beograđani u spontanom obliku plišane revolucije koja je bila iskreni odgovor omladine na tekuće društvene procese i sve češće najave rata koji će buknuti nekoliko meseci kasnije. Sa tih protesta ostala je slika glumca Branislava Lečića, kasnije ministra kulture u DOS-ovoj vladi, na govornici na Terazijama.
Drugi ciklus protesta protiv vlasti Slobodana Miloševića i njegovih Socijalista dogodio se u rano leto 1992. u formi Studentskog protesta, kome su se pridružili i mnogobrojni građani. Centar okupljanja su postala tri fakulteta na Studentskom trgu (Filozofski, Filološki i Priridno-matematički) i javni prostor između njih – Plato kod Filozofskog fakulteta, više puta dokazana beogradska Agora ili beogradski Forum.
Treći ciklus protesta se održao u zimu 1996-97. Studentski protest je svoju bazu imao na Platou ispred Filozofskog fakulteta. Odande su se govornici obraćali okupljenim studentima pre nego su kretali u protestne šetnje, koje su se na Platou i završavale. Atmosfera na Platou je bila pozitivna, iskrena i nabijena urbanim duhom. Studenti su izvodili niz akcija koje su u formi hepeninga i performansa bile na ivici da postanu umetničko delo. Jedan od primera je kamen na Platou sa natpisom Ja sam graničnik Agore čime su studenti svoj Plato povezali sa atinskom Agorom, najdemokratičnijim mestom antičke civilizacije. Studenti su urbani prkos najintenzivnije iskazali na manifestaciji Kordon protiv kordona koja je sedam dana trajala u Kolarčevoj ulici. Građanski protest 1996-97. sličan u formi i konceptu sa Studentskim protestom imao je bazu na Trgu Republike.
Ceo taj beogradski pokret oličen u studentskim i građanskim protestima, medijskim akcijama, aktivnostima umetnika i mladog civilnog sektora i potezima pojedinaca simbolizuju beogradsku i srpsku avangardu protiv dominantnog ratno političkog mainstreama toga vremena. Avangarda ima više definicija, a jedna od njih je deklariše kao pokret protiv društveno dominantnog modela života i stvaranja i javlja se kao spontana reakcija veće grupe ljudi koji nezavisno stvaraju nove oblike i paralelno sa tim novi umetnički stil. Umetnici se služe hipotezom a ne ikustvom, eksperimentišu i isprobavaju novi stvari. Ključne reči alternativnog društvenog izraza su: politički radikalizam, tj. otpor protiv društvenih pojava, participacija i senzibilitet koji pokreće buđenje emocija. Umetnici i antiratne organizacije su svoje političke stavove iskazali na nekoliko konceptualnih akcija na javnim površinama i po gradskim ulicama: Crni flor za Sarajevo je početkom rata u Bosni bio izložen od Terazija do Slavije. Manje uspela akcija, koja nije naišla na šire odobravanje javnosti, bilo je zavijanje Spomenika zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu u crno, po uzoru na radove čuvenih Christa i Jeanne Claude, kao odgovor uvođenju sankcija međunarodne zajednice, pa i prijateljske Francuske republike.
Tih godina, Galerija Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu je priredila nekoliko antologijskih izložbi iz kulturne istorije našeg podneblja, sa velikim budžetima i ozbiljnom produkcijom. Programskim opredeljenjem Galerija SANU je izašla u javnost kao moderna institucija, rušeći predrasude o Akademiji kao konzervativnoj instituciji u kojoj sede osobe staromodnih pogleda. Dizajne većine izložbi je potpisao Klaudio Cetina, Riječanin, koji je neizbrisivo utkao svoj duh u urbanu scenu Beograda devedesetih. Pravo osveženje za publiku su bile izložbe slikara realista Među javom i med snom iz 1992. godine, Rimski carski gradovi u Srbiji, Srpski impresionisti, Autoportret i Živeći na granici – kostim Prizrena u Etnografskom muzeju. Sve izložbe su dobile još jedno umetničko delo – dizajn postavke i pratećeg kataloga. Klaudio Cetina je kroz sve postavke na provokativan način pokazao kontinuitet tradicije.
Različite alternativne grupe su u novim prostorima u Beogradu realizovale niz sadržaja, dopunjujući postojanje i rad inače oslabljenih institucija kulture. U Centru za kulturnu dekontaminaciju, Bioskopu Rex, na Bienalu mladih u Vršcu, u Šećerani su izlagali angažovani umetnici Milica Tomić, Grupa Škart, Led art, Tanja Ostojić. Pesnik Miroslav Mandić kružio je Evropom. Vladimir Arsenijević je postao najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine U potpalublju.
Pozorišni ljudi bili su veoma aktivni. Bitef je uspevao po inerciji da održi kontinuitet i energiju iz osamdesetih. Trupa iz Australije Stalker Stilt Theatre toliko je zavolela Beograd, da su i naredne godine ponovo došli na Bitef. Pozorišne trupe su svojim entuzijazmom odgovarale na entuzijazam organizatora festivala, koji je radio u potpunoj besparici. Na Maloj sceni Narodnog pozorišta igrale su zvezde baletske avangarde Maja i Aleksandar Izrailovski, u Teatru Studentskog kulturnog centra Katchinsky Groupa je igrala predstavu Rene Magritt, nerazjašnjeno ubistvo. Zima 1992-93. godine pamti se po predstavama Trinidad i Medeja Ivane Vujić i Sonje Vukićević, na sceni Bitef teatra. Dejan Mijač je režirao Buru kod zgarišta danas obnovljene Kalemegdanske terase. Grupa pozorišnih entuzijasta okupljenih oko Sonje Savić otkrila je novi prostor kod stare električne centrale na Dorćolu za predstavu Lovac na jelene. Zajedno su stvarali novu pozorišnu formu – ambijentalno pozorište. Na Bitefu je odigrano više ambijentalnih predstava nego ikad. Kao scene su poslužili tašmajdanski stadion, Donji Kalemegdan, prostor kod Ušća. Čudna plava stvorenja su okupirala naš grad i on je postao naše snoviđenje, takvu su impresiju dočarali Marseljani čija je povorka kroz Knez Mihajlovu i Kalemegdan privukla hiljade slučajnih prolaznika koji su prekinuli svoju planiranu putanju u susretu novoj radosti (trupa Generic Vaper). Aktivan je Dah teatar, koji je radio seriju kurseva i predavanja o avangardnom pozorištu. Oživljava se sećanje na Zenitizam, avangardni pokret Miodraga Micića i Marka Ristića iz tridesetih godina dvadesetog veka koji se nisu mirili sa tadašnjom modernom ekspanzijom (bili su avangarda avangardi) i stoga je trebalo da prođe još 60 godina da bi sredina razumela njihove ideje.
Radio B-92 je verni pratilac gradskog života Beograda tokom tih tužnih ratnih devedesetih. Kao svetionik popularne urbane kulture, ova stanica je organizovala projekat Urbazona sa mnoštvom izložbi i akcija, nezaboravnih žurki Džem u Domu omladine. Pored toga , B-92 je stajao iza hepeninga Sve predsednikove bebe i Prve beogradske barikade. Producirao je film Tito po drugi put među Srbima Želimira Žilnika. Rado se sećamo glasova Mjehura, Hot Bebe, Chilly Moon i Fleke. Glavni noćni klub bio je Soul Food u Francuskoj ulici, koga je naveliko promovisala Luna Lu, najpoznatija hroničarka noćnog života. Soul Food i Industrija su uveli elektronsku muziku u Beograd na velika vrata.
Na Venecijanskom bienalu 1993. godine ostvarena je međunarodna izložba o miru, lišena bilo kakvog regionalizma. Zbog sankcija Ujedinjenih nacija, SR Jugoslaviji nije bilo dozvoljeno da organizovano izlaže. Pozvani su umetnici koji nemaju veze sa Jugoslavijom, a paviljon je postao izložbeni prostor koji afirmiše vrednosti koegzistencije. Sankcije su pogodile sve vidove međunarodne saradnje na kulturnom planu. Umesto standardnog programa FEST-a održana je revija starih hit filmova. Sava Centar je naravno bio prepun uz filmove Altmana, Linča, Polaka, Bunjuela i Mihalkova.
Modni studio Click je tih ranih devedesetih počeo da kreira scenu koja će tokom narednih godina prerasti u prestonički modni mainstream. Njihova revija Dark rose of saraye u Bitef teatru pomerila je granice modnog biznisa i koncepta pravljenja revije uopšte. Click-ov top model bila je Sanja Lukjačenko, kraljica beogradskog catwalka, atipična devojka po konstituciji i mentalnom sklopu u odnosu na ono što se danas smatra manekenkom.
Devedesete su bile teške, ali žilave. Manji gradovi su imali svoje rok scene, bilo je rok svirki, sve vreme je na RTS-u postojala barem jedna emisija nedeljno posvećena rok kulturi (Garaža, Jako il nikako), a mlade i neafirmisane bendove je okupio projekat Brzi bendovi Srbije. U Nišu je stvarala grupa Novembar, u Gornjem Milanovcu Bjesovi, u Šapcu Goblini, u Zrenjaninu Oružjem protiv otmičara i Instant Karma, u Bečeju Eva Braun, u Novom Sadu odavno afirmisani Obojeni program i Boye. Mnogi domaći i strani bendovi svirali u u Senti u čuvenom Mojo klubu. Mladi urbani Novosađani su dolazili u Žutu kuću, Nišlije u T.O.T.O, Pančevci u Šumu, Zrenjaninci u Zeleno zvono, Beograđani u Prostor, Soul Food, Rex, u SKC, na Akademiju… Urbana alternativna scena je bila veoma aktivna. Kako možemo objasniti ovaj fenomen i zbog čega je danas sve to zamrlo?
Nekada je razlika između Džeja i Di-Džeja bila mnogo veća nego danas. Tada se znalo ko je ko. U međuvremenu, Džej se malo kultivisao, preselio u grad, nabavio garderobu, pokupio neke strane fazone, ali je u duši ostao Džej. Di-Džej je međutim veoma oslabio, energetski, materijalno, idejno. Mnogi Di-Džejevi su se odselili. Urbane devedesete su održavale scenu po inerciji iz prethodnih decenija. Tokom osamdesetih se dogodio poslednji recharge kvalitetnih dugotrajnih baterija, koje su trajale dok su mogle. Kada su potrošene, neki su emigrirali, neki se poseljačili. Mnogi koji su uspeli da održe neku energiju, žestoko su se ponadali da će posle oktobra 2000. doći do novog punjenja. Međutim, žice u punjaču su bile krivo spojene!
Jordan Markov
POGLEDAJTE VIŠE O ISTOJ TEMI:
http://pulse.rs/beograd-je-ceo-svet
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak