Ono što bi u balkanskim prilikama bio hendikep, za švajcarski grad Bazel predstavlja šarmatnu prednost. Položaj na tromeđi Švajcarske, Francuske i Nemačke i činjenica da šetajući jednim gradom možete preći granicu tri države, pruža vam uvid u način suživota nekoliko nacija koje ne prave pitanje od npr. načina komunikacije. Zašto to kažem?
Kratak boravak u trećem po veličini švajcarskom gradu (oko 160 000 stanovnika) iskoristio sam kao i većina, verujem, pametnih turista, koji rizikujući upalu mišića, jednostavno hodaju, razgledaju i pune baterije različitim fizionomijama zgrada i ljudi. Na stranu pregršt privatnih kuća iz 13. i 14. veka, šarmantnih mostova preko Rajne i prelepi sakralni objekti koji svedoče o arhitektonskom kontinuitetu istorije koji ne postoji na našim prostorima…
Ljudi.
Tradicionalna nelagoda švajcarskih građana prema imigrantima, preslikana u svetski najstrožu zakonsku proceduru sticaja državljanstva ne oseća se na Markt placu, Mese feru ili šarenom Barfiser placu koji je ugostio božićni vašar. Sedam i po franaka za kobasicu sa malo senfa (!) pojedenu na uličnom štandu, ipak je malo za ljubaznost rezidenata i njihovog velikodušnog pokazivanja znanja stranih …ili domaćih jezika, svejedno. Nije neobično kad vam se neko na ulici zahvali, da čujete istovremeno merci, danke, može i thank you. Oni ne znaju da li im je sagovornik Nemac, Francuz ili neki namernik, pa ko veli…od viška glava ne boli.
Nepotcenjujući toblerone, crvene nožiće ili ementaler, odsustvo životnog grča na licima ljudi za mene je glavni švajcarski proizvod. Mora da je lepo živeti kada vas ne opterećuju stvari koje nisu važne. Da li sam zavidan? Hm…
Slobodan Šorak