U beogradskom Sava centru održan je „Koncert za Arsena – Gabi, Matija i prijatelji”. Još jednom su muzičari, pevači, ali i publika, pokazali da granice ne postoje, ne samo geografske, već one za vrhunsko muzičko stvaralaštvo bez roka trajanja. Arsen Dedić i ne znajući , okupio je deo pevačke elite iz tzv. regiona.
Pred publikom, na bini Sava centra bio je deo onih za koje je Arsen komponovao, pisao stihove, i oni su ih interpretirali. Činilo se da će svakog časa s neba skoknuti i On, Arsen Dedić čovek kome je posvećen koncert u Beogradu. Porodicu – Gabi Novak i Matiju Dedića proširili su prijatelji Bisera Veletanlić, Zafir Hadžimanov, Zdravko Čolić, Zlatan Stipišić Džiboni, Zoran Predin, orkestar Kamerata Serbika uz dirigenta Josipa Cvitanovića… Zafira je na klaviru pratio sin Vasil Hadžimanov.
Sećanje
Kao nekad, ustvari uvek kada je Arsen Dedić dolazio u Beograd, sela sam u voz ka Beogradu. Idem na Arsenov koncert! Ovog puta nema Njega od avgusta prošle godine, ali održan je Koncert za Arsena – Gabi, Matija i prijatelji – tako je nazvan. Na kraju su svi otpevali Odlazak Tina Ujevića, stihove je uglazbio Arsen i peva:
Šta reći o Arsenu čije stihove pesama znam napamet i svaku njegovu LP ploču imam. Omoti ofucani, ploče pretežno škripave – divne. Taman kako treba. Tu su i kasete, zatim CD-i. Plava knjižica tvrdih korica u plastičnom, providnom omotu Brod u boci, poezija Arsena Dedića.
Zatim, davno, kasnih 70-ih prošlog veka Šibenski dečji festival – predamnom, novinarkom početnicom, Arsen i Bulat Okudžava! Mnogo kasnije, pred njegov poslednji beogradski koncert u Sava centru, sedim sa Ninom u susedskom tada postojećem Interkontiju, pijuckamo, kad – približava se Arsen Dedić. Sam je. Korača lagano, u crnom je, košulja za koncert. Seda za sto pored našeg. Naručuje nešto, konobar donosi rakiju. Nas dve buljimo ali prečanski, diskretno. Od Arsena nas deli samo razmak između našeg i njegovog stola. Nina mirna, ja uznemirena. Da ga pitamo… da mu kažemo… da nam se potpiše na kartu… ? Naš Arsen pored nas, a udaljen miljama. Sedi Arsen toliko Sam da se njegova samoća širi univerzumom, ruši zidove hotela. Tu je, a nije. Mogle bismo ga dodirnuti, tog šanjsonera, pesnika naših devojačkih života, kompozitora na čijoj muzici smo odrastale i formirale najviše muzičke kriterijume koji su do danas ostali. Mera je bio – Arsen Dedić. On je bio jedan od najomiljenijih beogradskih gostiju. U Kulturnom centru Parobrod na Dorćolu, u Beogradu Klavir hol nazvan je Arsen Dedić.
Branka Parlić, koncert u Parobrodu, Beograd
Tog 17. avgusta prošle godine, na putu ka Poreču, spavali smo u Zagrebu, samo jednu noć. Kiša jedva da je stala, pa smo za kratko prošetali, seli da večeramo u ambijentalnom, aromatičnom dalmatinskom restoranu. Tako smo se radovali što ćemo biti u Zagrebu! Međutim, ta kiša… Hodali smo kao pokunjeni zagrebačkim ulicama , tihim, jedva osvetljenim van centra, čuo se šum tramvaja… Ines. U ovom gradu studirali su moji roditelji, Ivo Robić pevao im je u svatovima. Jedva da sam spavala. Tog dana otišao je sa planete Zemlje Arsen Dedić. Vest nas je sustigla sutradan, kada smo bili u Poreču i uključili TV. Tada sam se setila njegovog poslednjeg beogradskog koncerta, Interkontija kada sam ga videla nadomak dodira ruke, a kao da je već tada bio nestvaran. Veliki princ muzike.
Bojana Karavidić
PROČITAJTE I: volt-vitman-o-kapetane-moj, leto-kada-sam-naucila-da-letim, tin-ujevic-zapis-na-pragu, zaboravljena-knjiga, povratak-vinila