Izložba “Aleksandar Zograf – 40 godina od objavljivanja stripova” otvorena je (9. mart 2026) kao prva u nizu kojom Galerija savremene umetnosti KC Pančevo obeležava pola veka trajanja. Foto: Snežana Baralić Bošnjak
Zograf, Ivana Markez Filipović (Galerija savremene umetnosti)
Od prvog objavljenog stripa u kultnim, beogradskim Novim omladinskim novinama – NON, u kojima su počinjali mnogi, posle, čuveni novinari, foto reporteri, ilustratori, eto i strip crtač Saša Rakezić, alias Aleksandar Zograf prošlo je četiri decenije. Ipak, postojalo je i prethodno iskustvo.
Iza sebe sam imao već višegodišnje iskustvo objavljivanja novinskih članaka, a još pre toga sam, kao tinejdžer, objavljivao u Pančevu i fanzine, samizdat izdanja u vlastitoj produkciji (koji su se uglavnom bavili muzičkim temama, s obzirom da je to bilo vreme prave male novotalasne revolucije u jugoslovenskoj popularnoj i avangardnoj rok muzici). Međutim, i bavljenje stripom je imalo nekakvu predistoriju, budući da sam par godina pre toga radio na strip storijama za časopis YU Strip – brojne stranice su bile otkupljene ali nikada nisu bile objavljene, pošto se časopis u međuvremenu ugasio. Urednik ovog lista bio je Moma Rajin, kojeg sam poznavao iz vremena Džuboksa, magazina u kojem sam objavljivao svoje tekstove, sve dok je izlazio. Prve stripove kreirali smo u četiri ruke Slavoljub Živanović (kasnije poznat kao Zli), čiji je stripovski pseudonim bio Slav Zograf, i ja, pomalo se sakrivajući iza pseudonima Aleksandar Zograf. (Iz Kataloga izložbe)
Na pitanje korzoportala – „Šta se promenilo u tvom rukopisu od kada si počeo do danas? Koju zvezdu slediš“, Aleksandar Zograf odgovara: Moj rukopis je oduvek bio samo jedno – izraz ličnih razmišljanja, unutrašnje slike pretvorene u crtež na papiru… U tehničkom smislu, to je verovatno značilo da sam prolazio kroz različite crtačke faze, ali uvek su to bili samo odrazi unutrašnjeg sveta. Iskreno, pored svega sam nastojao da se radeći zapravo zabavim i da uživam u svom „poslu“, umesto da svoj rad doživljavam kao nekakvu muku, nije bilo potrebe da prokjlinjem svoju sudbinu. Zapravo, prednost umetnika je što mu ljudi uvek upute jedno te isto pitanje, nešto kao – da li od toga može da se živi? I ne shvataju da umetnik uživa u svojoj zapitanosti, da njegovo istraživanje nema kraj, da je njegov „posao“ da živi od vazduha…
Pričanje priče kroz crtež je nešto što je izazovno, zahteva dosta posvećenosti i energije, ali proizvodi i priličnu količinu oslobađajuće egzaltacije – iskreno, u svemu tome sam uživao, nisam kalkulisao, nisam razmišljao da li je baš pametno raditi tako mnogo, a zarađivati tako malo. Kreiranje hiljada iscrtanih stranica sa ove distance bilo je sasvim lagodno iskustvo, čak i kada sam jurio da stignem ovaj ili onaj dedlajn, i kada mi nije bilo do crtanja, ili kada sam nagnutost nad crtaćim stolom menjao za bavljenje pisanjem. Jedna od inspiracija bio je svakako moj grad, potpuno nesavršen, ali bila je to pozornica na kojoj sam pokušavao da dokučim sve, i da se jednako bavim dubinskim samoispitivanjem. Hvala ti, Pančevo! (Iz Kataloga izložbe)
Ovom tihom, diskretnom umetniku, odenutom uglavnom u crno, koji je priznat i van granica Srbije, nagrađivanom, sasvim priliči rečenica koju je napisao u katalogu za svoju izložbu Aleksandar Zograf – 40 godina od objavljivanja stripova – “…Prigrabio sam slobodu da govorim o svojim razmišljanjima, istraživanjima, ali i snovima, onoliko koliko sam želeo, ili koliko sam smatrao da je umesno…”
Stalni je saradnik nedeljnika Vreme za koji je sačinio 1500 stranica stripa. U svojim mnogobrojnim angažmanima širom sveta, Aleksandar Zograf sarađivao je i sa NVO Suburbium iz Petrovaradina, u projektu „Nepokretno nasleđe u Srbiji“, kada je predstavio baštinu Negotina (link na kraju teksta).
