Proglašena najbolja kič fotografija
Dobitnik nagrade za najbolju fotografiju je STRAHINJA DIMITRIJEVIĆ iz Niša. Njegova kič fotografija ima naslov Digitalna ikona. Nagrada mu je uručena 13. marta u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine kada su prikazane sve fotografije koje su stigle na konkurs i koje su se uklopile u zadatu temu. Kič fotografija, pogledajte!
Saopštenje žirija
Korzo Portal za urbanu kulturu i baštinu organizovao je javni foto konkurs pod nazivom Kič vodič u okviru koga je kič fotografija centralna tačka. Kako je osnovna tema korzoportala urbano nasleđe i njegova recepcija u aktuelnom društvenom i kulturnom kontekstu, bavljenje ovom temom iznudilo je naše svakodnevno okruženje gde je kič postao obeležje ne samo naših gradova, njihovih ulica i trgova koji čuvaju neizbrisive ožiljke nekontrolisane građevinarske propulizije prethodnih decenija, nego i naših dnevnih i životnih rutina. Osvojio je prostore zabave, odmora, medija, umetnosti, politike, religije… Kič fotografija bi možda preciznije mogla biti predstavljena kao fotografija kiča.
U savremenoj kulturi koja je demokratizovala pojam kiča ukidajući razliku između njenih elitnih i populističkih oblika, nije lako definisati kič. Ni mnogi teoretičari s kraja 19. veka kada je kič iz nemačkog jezika (der Kitsch) i umetničkog konteksta krenuo u širu upotrebu koja je redefinisala i menjala njegova značenja, ne slažu se oko njegove definicije. Da li je kič radikalno zlo, umetnost sreće ili lenjost duha teško je odgovoriti. Ipak, mimo definicija, kao da još imamo sačuvano nekakvo kič čulo koje nas upozorava na njega. Herman Broh je pisao da postojanje kiča iziskuje postojanje kič čoveka koji ga voli i priželjkuje, koji je njegov proizvođač i potrošač. Zato kič može da izazove blagonaklon osmeh i uživanje. Na suprotnoj strani nalaze se podsmeh, gađenje i zgražavanje. Tako neki predmet ili pojava mogu u sebi da nose osnovu za podele u društvu (na nivou kafane ili na nivou države) i mogu dovesti do dubljih socioloških i kulturoloških podela, posebno u našim balkanskom sredinama koje su izgleda večno podeljene između kulturnog i primitivnog.
Na foto konkurs se prijavilo 73 autora iz Srbije, sa 105 fotografija, a nakon eliminisanja manjeg broja radova koji nisu odgovorili na osnovne uslove konkursa kič fotografije, izabrano je 40 radova koji su ušli u uži krug. Žiri kojeg su sačinjavali članovi redakcije Korzo Portala: Bojana Karavidić, Silvia Dražić, Kaća Lazukić Ljubinković i Aleksandar Stanojlović definisao je kriterijume po kojima će se radovi ocenjivati: da su fotografije autorske, da su odgovorile na zadatu temu i da su fotografije ispunjavale odgovarajući kvalitet. Pošto je konkurs bio javni i otvoren, nije tražen profesionalizam.
Sledeća grupa pitanja se odnosila na reakciju koju je izazvao priloženi motiv na fotografiji. Foto radovi su se tematski uglavnom bazirali na dve velike podgrupe. U prvoj grupi su predstavljeni radovi koji su se bavili fenomenom našeg nemara i javašluka, neuređeni kič, autori su se podsmevali mentalitetu koji ne mari mnogo za red i organizovanost kvalitetnog života. U drugoj grupi su radovi koji su za temu izabrali kič kao svesnu pojavu, kič kao motiv u organizovanom mikro-sistemu, uređeni kič. Radovi iz prve grupe su se ravnopravno našli u konkurenciji, iako pripradaju segmentu kojim je internet zatrpan, a tiču se primera iz našeg primitivnog okruženja u kome se uočavaju pravopisne greške na reklamama i javnim tablama, javašluk javnih ustanova, lenjost i glupost. Iz ove grupe izdvojila se kič fotografija pod nazivom „Kult(ura), autora Nandora Vacija. Ipak, u finale su ušla dva rada iz druge podgrupe, tzv. uređenog kiča, a to su fotografija pod nazivom „Terasa“, autora Predraga Trokičića, i kič fotografija pod nazivom „Digitalna ikona“, autora Strahinje Dimitrijevića, stomatologa iz Niša, koja je osvojila prvu i jedinu novčanu nagradu.
Prvoplasirani rad najdublje zahteva od posmatrača da razmisli i proba da da odgovore o savremenom odnosu tradicije i tehnologije, kroz predmet upakovan u formu suvenira, koji jasno asocira na memoriju i duh mesta u kome je taj predmet izložen. Jedna od odlika kiča je nagomilavanje. Na ovoj fotografiji ono je višestruko. Najpre su to nagomilane ogrlice, narukvice i đinđuve (sa kvazi religioznom konotacijom) među kojima je smešten i centralni objekt prema kojem je fotografija i nazvana Digitalna ikona, a to je u stvari CD sa likovima svetaca, probušen da bi se mogao zakačiti. I on preobilan: tu su slike svetitelja u boji, četiri na svakoj strani sveta tog CDa, tu je rustična pozadina u dve boje, potom okvir koji se višebojno preliva i na koncu ukrasna resa na dnu i heklani motiv na vrhu. Naziv Digitalna ikona još jednom ironizuje fotografiju jer ovaj disk ne služi svojoj svrsi, nego budući da je probušen i dopunjen crvenim ukrasnim trakama može da se upotrebi možda kao privezak za ogrlicu ili ukrasni visuljak koji se kači na retrovizor ili neko značajno mesto u stanu. Kič fotografija snimljenaje u etno selu Stanišići kod Bijeljine, koje je inače mesto o čijem karakteru se naveliko raspravlja. Da li je ovaj turistički centar u koji hrle hiljade ljudi predivan ili je ruglo? Da li su replike artefakata prošlosti tradicija ili neuspelo oponašanje? Pre bismo rekli da je u pitanju ovo drugo što nas je navelo da je to čisti, pure 100{8c86a26d3dbe2d92cfeae697a247edc21eefe105beac0103fd9ff4408f020903} kič.
Žiri ga je svrstao u kič i to toliki da zavređuje nagradu korzoportala. Smisao našeg konkursa i nagrade je da kič imenujemo i da ga učinimo vidljivim. I možda da podsetmo da je kritičko mišljenje najveći neprijatelj kiča.
Dve fotografije koje su ušle u najuži izbor:
Nandor Vaci Kult(ura)
Predrag Trokičić „Terasa“