Grad sunca i cveća Berat, na jugu Albanije, nije ljubav na prvi pogled, jer vas po dolasku dovezu u hotel na glavni gradski trg koji je bezlično sivkast, uredan, time i dosadan. Jedan je od onih koji se uvlači pod kožu u trenutku kada podignete pogled ka okolnim padinama planine Tomor. Zatim se trajno ugnjezdi u memoriju.
Iako nisam ljubiteljka podataka, nekoliko ključnih sam zapamtila. Berat je jedan od najstarijih evropskih gradova (4. vek p.n.e), grad muzej na listi UNESCO baštine od 2008. Kako su se na Balkanu vekovima smenjivali osvajači, bio je u Vizantiji, pa su ga osvojili Bugari, pa opet stigla Vizantija, pa ondašnja Srbija, ali je Osmanlijsko carstvo ostavilo najdublji trag (1450. – do početka 20. veka) na ovaj mediteranski grad, na obalama reke Osum. Prvi svetski rat u Berat dovodi Austougarsku, u Drugom svetskom smenjuju se Italijani i Nemci, posle svih njih, pa do kraja 20. veka, u Albaniji je vladao tvrdi komunizam Envera Hodže, no u Beratu nije bilo rušenja bogate građevinske baštine. Ovde je 40 vizantijskih crkava, dve pravoslavne, 30 džamija.
Penjemo se ka Tvrđavi, sunce prži, beli kamen je uglačan, klizav, landarave sandale nisu dobra obuća za moderne osvajače. Koktel mirisa mediteranskog rastinja – zavodnički razbarušenog, stene i sunca neopisiv je. Znojavi, njuškamo.
U vizurama Berata ključna je srednjovekovna tvrđava i njeno podgrađe Mangalem (stari bazar) u kome su kuće prozorima okrenute ka reci – ovo je Grad Prozora. Tvrđava je jedna od retkih u Evropi koja živi, u njoj se odvija svakodnevni život – rađaju se deca, slave se rođendani, spava se, trguje, u senci zidina ljubi (isti primer je Petrovaradinska tvrđava, iako je ona decenijama bez zaštite, prepuštena propadanju). U dva muzeja nalazi se kulturno blago prošlosti – Etnografski i Narodni muzej ikona. Mediteranska klima mazi Berat, pa se i on mazi, meškolji u miomirisima i pod svetlošću sunca. Ovde bujaju zasadi voća i povrća. Koji osvajač ne bi poželeo Berat?
Ovaj grad (oko 40.000 stanovnika), po veličini nije metropola, ali je metropola urbane baštine, shodno tome građani se tako i ponašaju, pa na primer ne zure u čudu u strankinje koje piju aperitiv pre večere. Ovo je lično iskustvo kada smo Kaća i ja kao jedine žene muškarcima na terasi hotela naručile zlatasti, blagomirisni domaći konjak Skenderbeg nekada prodavan u samouslugama na prostorima ex Yu.
Zapamtila sam još jedan podatak – srednjevekovno slovensko ime Berata bilo je Belgrad, osmansko Arnavut Belgradi. Imena se menjaju, grad ćuti i pamti. Ili zaboravlja. Ima sva prava, jer je Biće.
Silazeći sa osvojene Tvrđave takoreći smo se skotrljali, tociljajući se po džombavoj kaldrmi. Nije lako biti savremeni nomad u gradu koji čuva svoju baštinu!
Napomena: Putovanje ostvareno u projektu SEE Heritage Network, mreže čiji je Suburbium jedan od osnivača 2006.
Dušana Buzadžić
Ključne reči: Berat, Albanija, srednjovekovna tvrđava, UNESCO, grad muzej, Suburbium, SEE Heritage Network
www.youtube.com/watch?v=xCjU6oyiVng