Džulijan Barns ponovo kod nas, sada njegov “Šum vremena”, još jedna Barnsova vrhunska/vrhunski prevedena knjiga koju nam servira “Geopoetika”. Ovog puta, Barns se na fonu života kompozitora Dmitrija Šostakoviča (ali ne biografski!) upustio u višeslojnu analizu odnosa umetnosti i vlasti, umetnika i sistema, pojedinca i mase, ali pre svega suočio je umetnika sa samim sobom i maskama iza kojih se krije i stvara… U novoj saradnji korzoportala sa “Geopoetikom”, sa zadovoljstvom ćemo vas uputiti u njihova pojedina nova izdanja!
… Umeo je da isporuči delotvorno melodičnu muziku kojom bi on bio zadovoljan mesec dana, a publika čitavu deceniju. No, u tome i jeste bila suština. Caru nije bilo dovoljno da mu se oda priznanje; on je određivao i način kojim to treba činiti. Zašto, druže Šostakoviču, vaša Prva simfonija ne zvuči kao vaša divna „Pesma o Kontra planu“? Zašto umorni radnik čeličane ne zviždi na putu kući vodeću melodiju iz te simfonije? Znamo, druže Šostakoviču, da ste i te kako kadri da pišete muziku koja se dopada narodnim masama. Zbog čega, onda, uporno istrajavate na svom formalističkom gakanju i groktanju, za koje se samozadovoljna buržoazija koja još uvek preovladava u koncertnim dvoranama samo pretvara da im se divi?
Jeste, bio je naivan kad je reč o caru. Ili pre treba reći da je delovao po zastarelom modelu. U stara vremena, car je zahtevao porez, svotu koja bi značila priznanje njegove moći, određeni procenat čovekovog procenjenog imetka. Stvari su se, međutim, izmenile, pa su novi carevi iz Kremlja unapredili sistem: sada je porez iznosi sto procenata čovekovog imetka. Ili, ako je moguće, i više…
Foto: Manja Holodkov
…Negde sredinom rata, napisao je Šest pesama britanskih pesnika – jedno od dela koje je zabranila Državna repertoarska komisija, da bi potom Staljin skinuo zabranu. Peta pesma bio je Šekspirov sonet broj 66: „Umornom od svega, u smrt mi se žuri…“ Kao i svi Rusi, i on je voleo Šekspira, i dobro ga je poznavao zahvaljujući Pasternakovim prevodima. Kad bi Pasternak javno čitao 66. sonet, publika bi nestrpljivo čekala da prođe prvih osam stihova, željna da čuje deveti:
I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja
U tom stihu bi mu se pridružili – neki u pola glasa, neki šapatom, oni najhrabriji fortissimo, ali bi svi opovrgavali taj stih, svi su odbijali da budu zauzdani…
… Da li uopšte bilo moguće ne voleti Šekspira? Šekspir je, na kraju krajeva voleo muziku. Njegove drame bile su pune muzike, čak i tragedije. Onaj trenutak kad se Lir probuđen muzikom vraća iz ludila… Pa onda onaj u Mletačkom trgovcu kada Šekspir kaže da ne treba verovati čoveku koji ne voli muziku; da je takav čovek kadar da počini razna nedela, čak i ubistvo ili izdaju. Stoga je razumljivo to što su tirani mrzeli muziku, koliko god da su se upinjali da se pretvaraju da je vole. Mada su poeziju mrzeli još više…
Foto: Manja Holodkov
…Nadao se da će smrt njegovoj muzici doneti slobodu: oslobodiće je njegov život. Proticaće vreme, i premda će muzikolozi nastavljati svoje rasprave, njegovo delo ostaće da stoji samo za sebe. Istorija će, kao i biografija, izbledeti: možda će jednog dana fašizam i komunizam biti samo reči u udžbenicima. A tada, ako još bude vredela – ako još bude bilo ušiju da je čuju – njegova muzika biće… samo muzika. Bilo je to sve čemu bi jedan kompozitor mogao da se nada. Kome pripada muzika, upitao je onu prestravljenu studentkinju i mada je odgovor bio ispisan krupnim slovima na transparent iznad glave njenog ispitivača, devojka nije mogla da odgovori. Zato što je muzika, na kraju krajeva, pripadala muzici. To je sve što se može reći, ili poželeti…
Džulijan Barns, Šum vremena, Geopoetika, 2016.
Prevod: Zoran Paunović
Oprema teksta/foto koncept korzportal
PROČITAJTE I: nova-knjiga-ne-mogu-i-necu, ko-je-lidija-dejvis