Knjiga slovenačke pesnikinje, kompozitorke i sociološkinje Nine Dragičević „Ljubav kaže idemo“ (SFO (Re)konekcija 2026), prvi put prevedena na srpske jezik (Ivan Antić), predstavljena je u novosadskoj knjižari Bulevar Books (12. novembar 2026). Foto: korzoportal
Dubravka Đurić, Nina Dragičević, Silvia Dražić
O knjizi slovenačke pesnikinje, kompozitorke i sociološkinje Nine Dragičević Ljubav kaže idemo na predstavljanju u knjižari Bulevar Books govorile su pesnikinja i profesorka Fakulteta za medije i komunikacije Dubravka Đurić i autorka, uz uvodne napomene Silvie Dražić.
Dubravka Đurić – Ono što mi je zanimljivo u radu Nine Dragičević je njena veza teorije i prakse. Ona je teoretičarka na način koji nije bio izrazito prisutan, pa mi je bila zanimljiva njena dinamika između pisanja, teorije pisanja poezije i bavljenja muzikom u smislu komponovanja, potom izvođenja, odnosno saund arta. Nekada, u nekim generacijama koliko se sećam, bilo teoretičara, uglavnom su bili teoretičari koji su bili i pesnici. Diskurs poezije i diskurs teorije nije imao uticaj jedno na drugo. Kod Nine je to jedinstvena dinamika.
Nina Dragičević o nepristajanju na apolitičnu poziciju pojedinca, govori za korzoportal – Živimo u doba kada se svet čini katastrofičan, ali to je uvek stvar perspektive. Prvo vidimo grozne stvari koje su ispred nas, ali uvek treba znati da postoje mali džepovi gde su ljudi koji se trude da nešto promene, ne pristaju na apolitičnu poziciju, na depolitizaciju, već insistiraju na društvu u kome mi kao politička bića puna senzibiliteta treba da ga negujemo, kultivišemo. Meni ne samo kao sociološkinji, književnici, već kao osobi uvjek je u interesu biti sa ljudima koji su ne samo kritični, nego sposobni razmišljati, zamišljati svijet koji je bolji od ovakvog. A takvih ljudi svakako ima.
Nina Dragičević
„Ljubav kaže idemo je tour de force“, tekući niz reči, zvukova, misli, glasova, emocija, nemilosrdnih ritmova; neprestano pokretna, nemirna, polifona, izmakla pesma natopljena intenzitetom savremenog života, prekarnim borbama, urbanim pulsom, skrivenim stvarnostima, zarobljena unutar nepropusnog žamora kao apsolutni intenzitet koji nas okružuje tiho ili glasno, teče kao samo značenje i manifestuje se u oblicima odnosa, intimnog i javnog, kroz izgradnju i nestajanje subjektiviteta unutar igara moći, u sudaru sa igrama moći.” (Luka Zagoričnik, Centralala)
Nina Dragičević poriče tezu da je svaki književnik/književnica pisao/la od malena. Ona je u poeziji pronašla polje da se iskaže kao osoba koja „ne promatram samo, već i kritički komentiram, sa puno senzibiliteta“ – Suštinski poezija nije samo serija stihova, ona nema ambiciju nešto opisati predstaviti nego uvijek želi nešto izgraditi, vidim je kao envajorment, višedimenzionalni prostor u kome autori, mi pjesnici postavljamo kote da bi se čitaoci mogli za njih uhvatiti, da budu sa nama u istom envajormentu koji je uvek izgradnja, nikad deskripcija.