Milena Marković dobitnica je nagrade grada Minstera za međunarodnu poeziju, za roman u stihovima “Deca” (Lom, 2021). Podeliće je sa prevodiocima Mirjanom i Klausom Vitmanom. Ovo je bio Ninov roman godine 2021. Povod za podsećanje na Milenine rečenice iz romana. Ilustracija: korzoportal
imam sina sad malog Jovana
rodila sam ga sa četrdeset
volim da ga ljubim u usta
uveče on vrišti pojedi me pojedi me
pojedi mi obraze pojedi mi nos pojedi mi guzu i ja
gasim svetlo onda idem u hodnik onda provirim
a on vriska od sreće onda mu jedem obraze nos guzu
i guram njegovu već veliku nožicu u svoja usta
pre toga operem zube jer mnogo pušim i stara mi je koža
on ne zna da sam stara kad obučem suknju
kaže princeza
kaže lepa mama
sve dajem samo da bude u redu hoću da vesla
da ja plivam pored čamca
u čamac ćemo da stavimo peškir i flašu vode
nećemo daleko pa da izađemo negde gde je lepo
on će da mi priča kako nisu hteli da ga pozovu u igru
ja ću da mu kažem nije život samo sada
kad imaš na primer deset
život je i petnaest i dvadeset pet i pedeset
čas je ovako čas je onako
on će onda opet da vesla nazad do kuće
u kuću će da dođe majstor da nešto popravi
imaće belo vižljasto telo
sa jasnom crnom tetovažom na desnoj ruci
imaće pero na ruci i krupne bele zube i dugu kosu
ja ću mu dati hladne vode a onda krenu talasi
i čamac se prevrne i njemu se zaglavi noga a ja sam stara
ništa ne mogu a gde je on gde je mladoženja
gde je on sa tužnim očima
hoću da imam prvu bračnu noć
hoću dag a imam kad je mlad i ćosav sa zlatnom kosom
čitao knjigu na kauču koji ga je znojio i štipao
kad je maštao o ludim devojkama
koje bi ga zanele koliko sam godina imala tad
deset
hoću da imam kad se vratio iz vojske
probuđen muževan odjednom oćelavio sirov
koliko sam godina imala tad
trinaest
hoću da ga imam kad je išao u kibuc
i tamo vozio kamione
kad je hodao po pustinji
kad je bio ronilac
hoću da ga imam tada
da li sam dobila najbolje od njega
a šta je on od mene dobio
gde je on bio
kad sam imala mlade grudi
i gde je bio kad sam se vrtela besna
u crnim cipelicama
gde je bio
i što me nije rodio sram ga bilo
i što me nije nosio
što me nije nunao
eno ga kleči na cvetnoj livadi dečak
sa slamnatom kosom krakat duševan
zlopamtilo gutač bolova
sa deset godina pokošen već
kao trava kao cvet što tada nije bio moj
što ga nisam rodila…